Izlazak petkom uveče je vrsta rituala od kojeg uvijek očekujete previše. Večeri kada se vraćate srećniji nego što ste izašli, pamte se i prizivate ih često kao mantru, do nekog novog sličnog i uspješnog petka. Ono što svakako ne očekujete da vam se desi, pa ni u mazohističkim projekcijama, je mogućnost :
a) da auto koje ste ostavili na parkingu, osvijetljenom, ne zateknete po povratku,
b) da ga zateknete udarenog i nešto manjeg, tanjeg i drugačijeg oblika nego što ste ga ostavili,
c) da ga zateknete bez točkova.
Desilo se... Povod ovom tekstu je nemili događaj zaveden pod b), koji je jednog od nedavnih petaka zadesio mene, autora ovog malog pisanija. Dakle, moj auto je na parkingu udario nepoznati četvorotočkaš koji je napustio mijesto događaja iza sebe ostavivši komad svog fara. Složiću se da, zavisno od toga koji tip bolida vozite, to može biti bolja od iznad ponuđenih mogućnosti. Pa, šta je- tu je, poslije prve runde psovki sam se sabrao i razmislio šta mi je činiti :
a) da pozovem dostavljača pice i proslavim što mi se bolidu desila opcija b), a ne opcija pod a) ili recimo, c),
b) da pozovem 122, bivši 92, broj policije koja, kako knjige kažu, štiti slabije građane i hvata nevaljale građane i lopove,
c) da pozovem dostavljača ćevapa i pljeskavica i proslavim što mi se bolidu desila opcija b), a ne opcija pod a) ili recimo, c).
Rizikovah da zaspim bez večere i izabrah mogućnost b), što se gotovo cijelih 50 minuta pokazalo kao pogrešna odluka. Dosadu sam ubijao poslijeponoćnim radio programom, u kom je dokoni voditelj vapio za direktnim javljanjem slušalaca na temu Zašto živiš sa roditeljima i bakom. Vrlo nekreativno korišćenje dobijene frekvencije natjera me na razmišljanje.
Pomislih praktično da je svaki raznosač pice ili ćevapa, u slučaju koji mi se desio, mnogo bolja solucija koju treba pozvati umjesto opcije b), u slučaju da te napadne razbojnik, opljačka isti, namlati nasilnik ili grupa njih. Dobićeš nešto da pojedeš za utjehu, a sigurno nećeš čekati tako dugo. Možda bi raznosači pica trebali preuzeti brigu o građanima...?
Mašta me odvede na smotru bezbjednosnih snaga u kojoj u prvom ešalonu marširaju dostavljači kaprićoza, tik iza njih dostavljači margarita, napolitana i tako redom. Na oklopnim transporterima ponosni dostavljači ćevapa sa otvorenim lepinama i specijalci sa rolovanim ražnjićima...
Prenu me svjetlo- rotacija.
"Dobro veče, jeste vi zvali... "- sumnjičavo će policajac. Prije nego što mu odgovorim, u okviru teksta moram da primijetim da, kad god pozovete policiju, vi ste prvi osumnjičeni...
"Dobro veče, jesam" - nasmijano ću ja, dok sam gledao drugog policajca kako preciznim udarcem nogom ubacuje komad razbijenog fara, koji je pripadao autu koje me udarilo, u šaht.
Šta to bijaše dokaz...?
"Kako ga nisi vidio, jebo ga ti?" - vispreno će dio sistema meni.
Obično se ne zadržavam previše kraj auta kad ga uparkiram, pomislih, ali mu ne rekoh ništa. Samo sam poput prvačića koji ne zna odgovor slegnuo ramenima.
"Mi ovdje ništa ne možemo, vidim da si pametan momak (?) pa ću ti reći da nema potrebe da radimo uviđaj jer ti osiguranje ovo neće platiti... osim ako nemaš nekoga... osim ako nemaš nekoga... ko ti to može srediti...", šaraf sistema će meni i izgovori rečenicu koja propara noć, "...jer pametan si momak i znaš da u ovoj zemlji neki mogu sve, a neki ne mogu ništa...ti vidi koji si."!?
Tišina. Rotacije.
Vrijedilo je, zaista. Za najtačniju definiciju društva u kom živimo bio je potreban jedan petak uveče, početnik za volanom, udaren automobil i inspirisani policajac.
Razmislio sam koji sam i sad pišem ovaj tekst. Da sam od onih prvih, po policajcu, sigurno ga ne bih pisao niti bi ga Ti, da si u grupi onih koji mogu sve, sada čitao. No druže, u ovoj definiciji smo nezaobilazni jer zbog mene i Tebe, ovakvih kakvi smo, mogu sve.
Ne vjeruješ ?!
Pogledaj okolo...
Zidaju nebodere koje legalizuju naknadno, kupuju bajke običnih ljudi od odpadaka svoje dnevne zarade. Zarađuju toliko da američki san čine skromnim i smiješnim. U bogomolje idu u trenerkama, ako već moraju u pozorište upoznaju sve prisutne po nekoliko puta sa melodijom svog mobilnog. Ne čitaju. Pričaju kad moraju. Policajci ih ne zaustavljaju. Mašu im jer u velikim su autima, u kakvim se nekada samo Tito vozio, pa mašu. Naučili.
Policajci koji svoju ulogu najbolje prezentuju demonstracijom saobraćajne pedanterije, pedanterije u kojoj je neispravno štop svijetlo neosporni autoritet među prekršajima u odnosu na fakat da je heroin u Banjaluci jeftiniji nego u Pazaru.
Znam, znam, znam... sve Ti ovo već dovoljno spoznaješ i bez mene, i ne treba biti previše pametan za takvo šta. Ali za razliku od tebe što ćutiš, ja vičem, u mojoj i tvojoj BUCI. Vrištim i vrištimo. Znam i da ćeš sada reći da je godinama tako i šta smo dobili i napravili. Ma i ako je nekog od onih koji su se prepoznali u ovakvom i sličnim štivima na trenutak zabolio zub, glava, stomak... ako nisu mogli zaspati barem minutu, ako im je zazujalo uho, dovoljno je. Barem sam pokušao, pokušali smo i pokušavamo. A biće kasno, druže moj, kad ih budemo morali pitati smijemo li disati, kad pokupuju i trotoare i šetališta pa sagrade centre gdje ćemo morati trošiti i ono malo zarađenog, kada dođu po nas maskirani fantomkama i ponovo nas pošalju u ratove... biće kasno.
Biblija, istorija i praksa nas uče, gotovo bez greške, da oni koji neće da čuju tuđe krike kasnije zalud viču, jer tada ih niko i ne čuje...
Ti sad vidi koji si, druže...!
Iz Arhiva BUKE, teskt napisan godine 2004.
