Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar da odgovorim, uprkos tridesetogodišnjem istraživanju ženske psihe glasi: šta žena hoće? Svojevremeno se zapitao Sigmund Frojd, a savremeni pisci bestselera po svoj prilici pogrešno su na ovo pitanje odgovorili nizanjem seksualnih prizora i scena, u knjigama poput „Pedeset nijansi siva” E. L. Džejms („Laguna”), „Obnažena pred tobom” Silvije Dej („Čarobna knjiga”)... Kako bi udovoljili ženama, koje mahom više čitaju od muškaraca, autori su junake ovih pripovesti načinili lepima, uspešnima i ljudima koji obično svoje probleme gase žestokim seksualnim pražnjenjem. Ironično, recepti iz ove popularne literature čak mogu da posluže u bračnim savetovalištima kao osveženja za dosadnu seksualnu rutinu.
Sa druge strane, odnos prema erosu u umetnosti i književnosti, još od antičkih vremena bio je zapravo čovekov odnos prema telu, životu, smrti, ali i relacija, čak i raskid, sa društvenim normama i religijom. Erotsko i seksualno, deo su duboke lične filozofije koja kroz istraživanja pojedinačnog psihološkog i emotivnog zapravo odražava univerzalne principe i podsvesne ponore ljudskog bića. O tome je pisala i Anais Nin, a reizdanja njenih knjiga, suprotstavljajući se tabloidnoj erotskoj literaturi, najavila je izdavačka kuća „Plato”, u okviru nove edicije „Vertikalni osmeh”. Prvo delo ove biblioteke je roman Kubanke Majre Montero „Duboki purpur”, koje istražuje veze između muzike i seksualnosti.
Kroz razgovor sa književnim kritičarem Gojkom Božovićem rasvetljavamo fenomen senzacije novom, lakom, erotskom i tabloidnom literaturom, kao trojstvo modernog doba kojim dominiraju tabloidi na novinskom tržištu, prevlast rijaliti šoua na tržištu elektronskih medija, kao i tabloidnih sadržaja u literaturi.
– Prosečni konzumenti tih proizvoda jesu jedni te isti ljudi, koji najčešće otkrivaju banalne i voajerističke senzacije.
Upravo u uprošćavanju, banalnom karakteru, pa i tabloidnosti, senzacionalnosti, pa i efektu skandala i šoka počiva jedino dostupno sredstvo te literature. To nije literatura koja menja čoveka, niti ona kojoj bi se čitalac vratio, to je vrsta primenjenog teksta koji se konzumira jedanput, površno, brzo, i odmah posle toga se zaboravlja. Nekadašnji kiosk-romani jasno su bili razgraničeni od ozbiljne književnosti, a danas su ključni sadržaji knjižara u svetu. Zbog navale besmisla ne možemo da konstituišemo smisao vrhunske literature, objašnjava Božović, dodajući da upravo bekstvo od ozbiljnih sadržaja govori o velikoj krizi smisla u modernim vremenima, o tome da se mnogobrojni potrošači orijentišu prema onome što je lako i jednostavno, gde nalaze jednu vrstu samozaborava.
Pri tom, Božović uviđa veze u kojima se najpre stvaraju potrebe, zatim proizvodi, a onda potrošači.
– Tako je i sa tržištem medija, pa i tržištem knjiga. Obilje zabavljačke industrije stvara vrstu potrebe da naša tela budu izložena drugima, i onda se ta vrsta voajerizma i estradnih sadržaja očekuje od svih medija, od televizije, novina, pa i knjige. Takvi proizvodi su trenutno potisnuli većinu drugačijih sadržaja sa scene, i postali su u nekom smislu dominantni. U odnosu prema telesnosti u našem vremenu ima pre svega surovosti, naprosto telesnost se ni na koji način ne poštuje, ona je tu da bi bila površno doživljena i u istom trenutku zaboravljena – kaže Božović.
– Postoje vrhunska dela erotske književnosti i u modernom dobu, kao i u klasičnoj literaturi, ali ta dela nikada nisu bila popularna koliko su danas popularna dela komercijalne književnosti. Klasici su pisali žanrovsku literaturu, u kojoj je bila dominantna tema erosa, a nekada i erosa i tanatosa. Oni koji danas pišu komercijalnu erotsku literaturu, oni zapravo pišu vrstu teksta koja tačno odgovara marketinškim potrebama i tržišnim očekivanjima – zaključuje Božović.
Kada bi se nekim čudom, Sigmund Frojd našao u 21. veku, verovatno ni sam ne bi znao šta da radi sa tolikom količinom vatrometa „strasti” i razotkrivenih nagona. A šta bi rekao Markiz de Sad o takvim strastima? Čovek koji je zbog svog libertinizma u zatvoru kao zločinac proveo dvadeset sedam godina života, pod čak tri režima, istrajao je u huljenjima koja su „s one strane svetog i profanog, božanskog i poročnog”. Jovica Aćin, u knjizi „Apokalipsa Sad, Nacrti o Božanstvenom Markizu” („Službeni glasnik”), čak ukršta suprotnosti u novo shvatanje, da kroz De Sadovo svetogrđe, suprotstavljanje samom Bogu kroz telo, ipak negde progovara ono sveto. U skladu sa crnilom toga zla, ismevanjem vrline, suprotstavljanjem zakonu i veličanjem poroka, kao načinom mišljenja, Božanstveni Markiz u svom sarkastičnom stilu ismejao bi današnje seksualno pozerstvo i pokušaje da se emotivna praznina zameni seksom.
Tekst je preuzet iz Politike
BUKA Arhiva
