Trebalo je najpre iznova shvatiti ko smo i šta smo, a potom pronaći pravi način da se to i iskaže, redefinisati sopstveni smisao a za njim i sopstvenu umetnost. Jugoslovenski film na početku devedesetih bio je poput osobe koja je, zbog nekakve nesreće, ostala bez pamćenja pa sada sa čuđenjem ali i bolnim interesovanjem posmatra svoje (nepoznato) lice u ogledalu, nastojeći da se doseti šta to lice predstavlja i kakve mogućnosti u sebi krije.
Film je lako mogao da nestane u tim gadnim godinama, pa ipak - nije. Stvarati ga bilo je produkcijski teže nego ikada pre, devedesete poznajemo kao vrhunac i eksploziju svih naših kriza, ali se pokazalo da to filmu nije moralo neophodno da smeta. Nije li, uostalom, istorija jugoslovenskog filma upravo istorija jedne duge, kontinuirane, neprestano transformirajuće - krize?
Za razliku od bosanskog, hrvatskog ili slovenačkog filma, koji kao da je trebalo stvarati iznova, srpska kinematografija formalno nije pretrpela taj nagli udar. Filmska produkcija je nastavljena gotovo nesmanjenim tempom u devedesetim godinama. Iako je ekonomska kriza izazvana ratovima i međunarodnom blokadom na svim nivoima itekako mogla da utiče na to da broj proizvedenih filmova značajno opadne, to se, međutim, nije dogodilo. Svesna sopstvene tradicije (oličene u radovima reditelja "crnog" talasa koji je obeležio šezdesete i rane sedamdesete godine, poput Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva, ili Ace Petrovića, ili "praške škole" iz druge polovine sedamdesetih i osamdesetih - Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića ili Srđana Karanovića) srpska kinematografija je nastavila da živi, ali se amnezija u prvo vreme činila snažna i paradoks novog doba sastojao se u činjenici da je, u vreme kada je naša stvarnost bila najmračnija, promovisan "ružičasti talas", formiran ogromnim uspehom eskapističke omladinske komedije "Mi nismo anđeli", prvenca najistaknutijeg predstavnika nove generacije beogradskih reditelja, Srđana Dragojevića. Pa ipak, stvari nisu mogle da se zadrže na tome, te tako i sam Dragojević nastavlja svoje stvaralaštvo u znatno tamnijem, nimalo "ružičastom" tonu: njegovi potonji filmovi, "Lepa sela lepo gore" i "Rane" (nažalost nezastupljeni u izboru ovog festivala) na mnogo snažniji način govore o našoj tragičnoj stvarnosti devedesetih. Uostalom, mnogo puta je primećeno da kreativnost raste u teškim okolnostima. Agresivna i represivna priroda Miloševićevog režima u Srbiji imala je i svoj pozitivan kontraefekat. Da bismo ga preživeli, bili smo prinuđeni da naučimo kako da mu se odupremo a da nas to ne polomi, da ipak ostanemo na nogama. Tokom njegove ere snimljeni su mnogi dobri filmovi, režirane mnoge dobre predstave, napisane mnoge dobre knjige.
Možemo primetiti da, uprkos tom neumitnom zatvaranju u lokalne okvire i gotovo opsesivnom bavljenju samima sobom, jugoslovenski film (sada raščlanjen na nacionalne kinematografije) nije propustio da se osavremenjuje tokom svih tih godina. Mladi stvaraoci donosili su nove pristupe, a ipak - oni nisu predstavljali puko mehaničko transponovanje filmskih žanrova i trendova, ma odakle oni da dolazili, već nešto znatno bitnije. I potresnije, takođe. Čak je i globalno reformatiranje filmskog izraza, inspirisano brzim kadriranjem muzičkih video-spotova i neprestanim kros- i subkulturnim referencama, kod nas našlo osobeni izraz i svrhu. Kopanje po bogatom koliko i haotičnom fundusu popularne kulture (tako neophodno, čini se, u gotovo svakom filmu nakon pojave Kventina Tarantina koja je koincidirala sa jugoslovenskim ratovima) kod "nas" nije služilo često površnom poigravanju tom hrpom "bezvredne" tradicije koju ista ostavlja za sobom. Ne, u južnoslovenskim kinematografijama devedesetih to neprestano pokazivanje svesti o nekom drugom dobu i o mirnijim, srećnijim vremenima, tokom kojih su u našoj svesti o sebi samima televizijske ličnosti, sportisti, pevači ili filmske zvezde zauzimali pozicije koje su potom osvojili agresivni politički moćnici, igralo je sasvim drugačiju ulogu: trebalo je da potvrdi i duplo potcrta da smo ipak živi, i to protiv svake logike, uprkos svemu što nas ubija iz dana u dan, i tako godinama bez prestanka. A živi smo - to dobro znamo - samo ako nam je istinski stalo i do "trivijalnih" stvari u životu. Tako se u južnoslovenskim kinematografijama devedesetih, nekad snažno, nekad traljavo, mešaju dve potrebe: s jedne strane stajala je želja da se ispriča sva naša drama uz korišćenje modernog izraza i punu svest o tendencijama i zahtevima savremene kinematografije, dok je sa druge strane trebalo nekako zabaviti tu izmrcvarenu, umornu filmsku publiku. Jer domaći film uvek je i prevashodno nastajao radi domaćeg gledaoca. Tako i u devedesetim, kada smo postali svesni koliko iznimnost našeg iskustva može da bude "seksi" stranom gledaocu, te i da predstavlja pogonsko gorivo za uspeh u inostranstvu (evidentan na primerima filmova poput Kusturičinog "Undergrounda" ili "Ničija zemlja" Danisa Tanovića), veza između domaćeg autora i domaćeg gledaoca formirala je sav naboj jugoslovenskog filma. Domaći gledalac je takav da ga treba nasmejati, i to utoliko više ukoliko je njegov život mizerniji. A ako uz to još i zaplače, te oseti, zagrcnut suzama i smehom, da čitavo to mutno srljanje i tumaranje po bezizlaznom beznađu u kojem se našao, zaista može da predstavlja osnov dobre priče i doprinese katarzičnom efektu "tragedije", uspeh je morao biti zagarantovan. I bio je. Nikada (barem što se Beograda u kojem živim tiče) bioskopske dvorane nisu bile punije nego devedesetih.
Uspešnije i uverljivije od svih drugih umetnosti, film je tokom protekle decenije govorio o nama samima, definišući način na koji mislimo o sopstvenoj stvarnosti, način na koji je doživljavamo. Inspirativno za stvaralaštvo ili ne, to vreme je, na sreću, za nama. Ono što nam se nudi kao budućnost ne deluje osobito primamljivo, ali mi pouzdano znamo da je bolje od prošlosti koju smo napokon otresli sa sebe. Naša budućnost je još uvek mlada i stoga je nemoguće sa sigurnošću tvrditi kakva će biti uloga bosanskog, makedonskog, hrvatskog, slovenačkog, srpskog ili crnogorskog filma u njoj. Pre nego što bilo šta kažemo, hajde da najpre da sačekamo i vidimo kakvo je to "novo" doba, i šta ono sa sobom nosi. Ono što za sada pouzdano znamo, i što veoma raduje, jeste da ponovo dolazi vreme "autora". Film se sada, na samom početku novog milenijuma, zahvaljujući razvoju i relativnoj dostupnosti digitalne tehnologije, može napraviti uz manje novca nego ikada pre. To, ako išta, pogoduje jugoslovenskoj kinematografiji, koja je, na koncu, oduvek nastajala uz pomoć štapa i kanapa. I naučila usput kako se to dobro radi. Kreativna "low fi" scena u Jugoslaviji, koja jača iz godine u godinu, svojim obiljem kućne produkcije, bacanjem akcenta na čistu kreativnost i tvrdi, pankerski pristup pre nego na visoku estetiku ili čari mega-produkcije, potvrđuje da možemo očekivati puno toga uzbudljivog u godinama koje dolaze. A to što smo i dalje siromašni, i što ćemo najverovatnije ostati siromašni još dugo, dugo, ne bi trebalo da predstavlja nikakvu prepreku. Ovde je ionako oduvek bilo više John Watersa nego Stevena Spielberga. I dobro je što je tako. Devedesete su nas naučile da govorimo o sebi uverljivije i iskrenije nego ikada ranije, naučile su nas da precizno postavljamo pitanja čak i kada nismo u stanju da ponudimo definitivne odgovore. Nova decenija, novi vek, i novi milenijum nas, izgleda, ponovo uče da se, pitajući, igramo.
