Orkestar u Aušvicu: Svirati za goli život

Holokaust

Orkestar u Aušvicu: Svirati za goli život

Piše: Milijana Pavlović

Kad je tog 27. januara 1945. ruska vojska ušla među barake logora smrti, Aušvic-Birkenau (njemački Auschwitz-Birkenau) kod poljskog gradića Osvjencima (Oświęcim) čije je njemačko ime bilo Aušvic, nije bilo, niti se ikada našla riječ da se opiše ono što su vojnici našli.

Zavladalo je nijemo zaprepašćenje živim leševima koji se nisu mnogo razlikovali od mrtvih među kojima su ležali. Gledale su ih skoro ugašene oči onih koji su ostali jer su bili preslabi i prebolesni da bi krenuli na suludi marš na koji su nacisti natjerali hiljade drugih, koji su poslije raspoređeni po raznim drugim logorima, ako su uopšte do njih stigli živi.


Jedno naizgled sasvim obično jutro za stanovnike Osvjencima nije bilo tako za njihove silom komšije, koji kilometar dalje, u pravcu iz kojeg je dolazio nesnosan smrad koji je izlazio iz dimnjaka krematorija za ljudska tijela, smrad za koji se komšiluk pravio da ne postoji. Ženski logor, postrojene zatvorenice izbrijanih glava, u prugastoj odjeci, kreću na prisilni rad. Oko njih laju razdraženi psi, a tu, na blatnjavom zbornom mjestu, sjedi čudna grupa i – svira. Valcer, koračnica… Sasvim nadrealna scena. Sablasno mršave sjenke drže instrumente i preplašenih očiju sviraju, dok ih one koje idu na rad proklinju jer ne moraju na teški fizički rad. Imaju i dirigenta, drži nevjerovatnu kombinaciju instrumenata na okupu kako se kompozicija ne bi raspala. Žena koja igra tu nevjerovatno bizarnu ulogu, dirigentica jedinog ženskog orkestra u nacističkim logorima smrti, zvala se Alma Roze (Alma Rosé). Violinistkinja, rođena 1906. godine u Beču, od oca Arnolda, punih pedeset godina koncert-majstora Bečke Filharmonije, i majke Justine, sestre velikog i čuvenog kompozitora Gustava Malera (Gustav Mahler), po čijoj je supruzi i dobila ime. Roditelji su joj još prije njenog rođenja prešli na katoličanstvo zbog rastućeg antisemitizma, pa je ona rođena kao katolkinja. Nije vrijedjelo, deportovana je u Aušvic nakon što je uhapšena prilikom pokušaja da iz Francuske pređe u Švajcarsku.


U logorima smrti, a posebno u Aušvicu, bila je nevjerovatna koncentracija još nevjerovatnijih likova, sadista pred kojima Fromova “Anatomija ljudske destruktivnosti” skoro da izgleda kao slikovnica, a jedan od izuma im je bio da iščačkaju zatvorenike koji znaju da sviraju neki instrument ili da pjevaju, pa bi njihove talente koristili pri svojim hirovima. Svakodnevno su ih tjerali da sviraju zatvorenicima koji idu na rad. Jedan od zadataka su bili i “koncerti” na koje bi dolazili nacisti, da se “odmore”, nakon “napornog rada” pri selekciji novopridošlih nesrećnika od kojih je većina uglavnom ubrzo završavala u gasnim komorama. Tako bi, “umorni”, upadali u baraku “orkestra” i tražili da im se svira i pjeva po željama. Dr Jozef (Josef) Mengele, “Doktor Sotona” kako su ga zvali zatvorenici, zbog njegovih zaprepašćujuće brutalnih eksperimenata nad logorašima, narcis u savršenoj uniformi, blještećih čizama i bijelih rukavica, “ljubitelj muzike”, Marija Mandel, zvana “Zvijer”, komandant ženskog logora i odgovorna samo komandantu cijelog logora, Rudolfu Hesu (Rudolph Höß), te spodoba kojoj je palo na pamet formiranje orkestra od logorašica, Irma Greze (Grese), “Hijena iz Aušvica”, miljenica Mandelove koja je na dolasku u Aušvic 1942. godine imala devetnaest godina, a tri više kad je pogubljena kao ratni zločinac, sve monstrum do monstruma, dolazili su u baraku kao u koncertnu dvoranu gdje je orkestar funkcionisao kao užasnuti džuboks. Ekstremna situacija, zločinci koji dolaze da slušaju muziku kao da nekoliko minuta prije toga nisu u smrt poslali na desetine staraca, žena, djece. Razgovaraju, razmjenjuju šale, komentarišu, a “orkestar” ne diše. Jer može da se izvođenje ne svidi ili prosto da nekom padne na pamet da ih se riješi. A onda… stepenicama koje vode pod zemlju, na “tuširanje” ciklonom B, pa u pepeo koji vjetar raznosi po logoru i okolini. Naravno, hirovi nacista nisu bili jedini način da se umre u logoru, bolesti, glad i isrcpljenost su svakodnevno odnosili živote onih koji više nisu imali snage.


Znalo se desiti da samo jednoj od zvijeri padne na pamet u sred noći da posluša koju notu, pa bi upala među žene i tražila da joj sviraju na uvce. Ono što su krvnici imali kao patrljak savjesti, znalo da je im ne da mira, pa su ga tražili u tim iskrivljenim i nakaradnim notama koje su samo podsjećale na djela čija su imena nosile, a koje su svirali kosturi koji su samo podsjećali na ljudska bića. Kloparanje, škripanje, ispadanje iz tempa, drhtavi glasovi, orkestar iz nečije iščašene mašte i još iščašeniji slušalac u sred neopisivog pakla, prizor koji zdrav razum ne bi mogao da smisli ni da se upinje sto godina. Tako se, kažu, jednom tokom perioda najžešćeg “rada” logora kad su novopridošli većinom slani direktno u gasne komore, pogotovo djeca, desila jedna vrlo neočekivana situacija. Dok je orkestar bio prisiljen da svira marševe onima koji su izlazili na rad, nedaleko od rampe sa bijednicima koji su izlazili iz stočnih vagona pred Mengelea i njegov prst koji je, zavisno od strane na koju je pokazivao, značio život ili smrt, Mariji Mandel se za suknju zakačio dječak od dvije-tri godine i, na opšte iznenađenje prisutnih, umjesto da ga šutne kao što bi to inače uradila, uzela ga je u naručje i poljubila ga. Okrenula se i otišla s dječakom u rukama, dok je njegova majka urlala njegovo ime i pokušavala da se otrgne iz ruku koje su je sprečavale da ne bude ubijena na licu mjesta. Sutradan se Mandelova pojavila sa dječakom obučenim kao dijete iz bogate porodice. Vodila ga je svuda sa sobom i svaki dan, sedmicu dana, oblačila u drugu odjeću, uzetu iz skladišta u kojem su stvari onih kojima više nisu trebale. Onda je jednom, u sred noći, upala blijeda i uznemirena u baraku orkestra sama i tražila da joj se otpjeva jedan duet koji joj se sviđao. Kad je djelo završilo, bez riječi je otišla. Žene iz orkestra su par dana kasnije saznale da je prije dolaska na “koncert” odvela dječaka za ruku u gasnu komoru. Nije smjelo biti odstupanja od pravila, pa ni ona nije mogla biti izuzetak. Jevrejin je predodređen za gasnu komoru, bio on odrastao čovjek ili preslatko dijete.


Dirigentica Alma Roze je davala sve od sebe da bi orkestar zvučao što bolje. Ne samo da bi njegova bolesna publika htjela još i njegovi članovi doživjeli još jedan dan, sedmicu, mjesec, nego i zbog sebe i djela koje su svirali – ona je rođena i rasla u bogatom umjetničkom naslijeđu i trenutak stvaranja muzike, kakve god da su okolnosti, za nju je bio svetinja. Uvijek najbolje što može, jer gazeći svoj standard, gazi sebe. Nju standardi nacista nisu zanimali, ona je imala svoje i zračila je dostojanstvom do te mjere da su je nacisti zvali “Frau Alma”, nezamislivo za Jevrejku strpanu u logor. Nerijetko bi uzela violinu i odsvirala neki solo, svojim talentom zadivila sve i time “kupila” neki maleni ustupak svom orkestru. Dok je ona bila na čelu orkestra, nijedna žena iz njega nije završila u gasnoj komori, a one koje su bile bolesne imale su, za razliku od ostalih jevrejskih žena u logoru, pravo na tretman u bolnici, koliko god on bio bijedan. Ona sama nije uspjela da se spasi: umrla je 4. aprila 1944. godine, po jednoj verziji od trovanja hranom, po drugoj od tifusa, po trećoj do meningitisa. Ostalo je zapamćeno da je Mandelova omogućila članicama orkestra da se oproste od Alme i odaju joj počast – bizarnost i apsurd su tako bili sasvim kompletni. Poslije Alme, muzičarke preuzima jedna Ruskinja, Sonja Vinogradova, ali nije, naravno, mogla da održi standard koji je postavila Alma. Kako su se približavali saveznici, u logoru je postajalo sve nesnosnije, gasne komore i krematoriji su radili punom parom, nacisti su postajali sve nervozniji, a opasnost da i orkestar bude “počišćen” srazmjerno je rasla. Ipak, žene žive dočekuju transport koji će ih iz Aušvica, koji su saveznici ubrzano napuštali, odvesti uglavnom u Bergen-Belsen, logor u kojem su, ne dočekavši slobodu, umrle Ana Frank i njena sestra Margot. Petnaestog dana aprila 1945. godine, britanska vojska ulazi u Bergen-Belsen i zatiče, kao i ruska u Aušvicu, prizore od kojih se prisutni vojnici nikad neće oporaviti. Hiljade i hiljade su umrle dok se nije našao način da se zaustavi pomor i nahrane preživjeli.


Da, u Osvjencimu bi to bio sasvim običan dan. A tamo, među barakama za koje su se stanovnici grada pravili da ne postoje, vukle su se povorke, jedna na rad, jedna u gasnu komoru. Između života i smrti, pred očima sadista, odigravala se drama. Zaglavljena između manjeg i većeg pakla, bila je grupa žena koju je na okupu držala ona, Alma Roze, kćerka koncert-majstora Bečke Filharmonije, nećaka jednog od najvećih kompozitora u istoriji muzike, Gustava Malera. Kakva ironija, kakva igra sudbine. Dok joj je ujak ušao u nasljeđe čovječanstva kao tvorac muzike koja je pjesma svemira, kao neprikosnoveni i nenadmašni dirigent Bečke Opere i Filharmonije, čovjek pred kojim je kulturna elita stajala mirno, ona je držala palicu u užasu smrti, Aska pred vukom, da bi živjela, još jedan čas, dan, sedmicu, mjesec. Na groblju Grincing u Beču, ne mnogo daleko od njenog ujaka, leže njeni roditelji, a na njihovoj nadgrobnoj ploči nalazi se i njeno ime.


Nažalost, mnogo je ovakvih priča, sa manje ili više poznatim učesnicima. Naša je dužnost da se ono što im se dogodilo nikad, nikad ne zaboravi, kako se ne bi u nedogled ponavljalo. Nema patetike, samo brutalnost istine, kakva god da je, iako ima mnogo onih koji njome manipulišu, pa i samih učesnika događaja, kao što je bila Fania Fenelon, sa svojom knjigom o ženskom orkestru u Aušvicu, u kojoj ima mnogo stvari koje nisu istina i kojima je ona htjela da predstavi sebe kao pravog vođu orkestra, sve više puta opovrgnuto od strane ostalih članica tog ansambla.



 

 

Svima vama koji ćete u svom neznanju i površnosti potrčati da kažete kako se ovo nezapamćeno sistematsko istrebiljivanje nikad nije desilo i kako je to samo još jedna izmišljotina – nemojte. Nemate pojma šta znači pogledati u zacaklene oči nekog ko na smrežuranoj ruci i dalje ima istetoviran broj koji mu je dat onda kad mu je oduzeto sve ostalo. Lako je pričati o brojevima, stotinama hiljada, milionima, nije ni bitno koliko. Stvari se potpuno mijenjaju kad tragedija dobije ljudsko lice, ime i prezime. Tome treba da težimo i da pričamo priče onih kojima je glas ugušen.

 

Komentari na tekst (18)
Objavljeno:
za slavka radovanovica,toliko gluposti i neistina naprica ti da ne mogoh a da ne reagiram.Stotine hiljada ljudi iz Francuske,Belgije,Holandije pa i same Njemacke je stradalo u slicnim ili istim konc. logorima.Da te podsjetim slavkic staljin je napravio pakt sa hitlerom,kako si samo to zaboravio,pa ga hitler izigrao. Sta rece slava rusiji(za ulogu u drugom ratu podpisujem) a bacuska pobi svojih rusa nekoloko milionaPutin pobi sve opozicione lidere.Zaista slava Rusiji.
Objavljeno:
Bio sam u tom logoru.Naravno pred ovaj nas rat.Doživeo sam ga kao industriju smrti.Ubijani su inalidi jednako kao i zdravi ljudi.Samo stopedest metara od vješala pored krematorijuma stanova je komadant logora sa svojom ženom i djecom.Obješen je na tim vješalima odmah po dolasku Rusa.I ipak Njemačka nije proglašena genocidnom naciojom.I odamh po zavreštku rata odmah se sa tom istom Njemačkom napravila Evropska unija.A dan kada je Hitler i Njemačka pobjedjeni ne slavi se u Zapadnoj Evropi kao dan pobjede već kao dan Evrope.Šta mislite zašto?Zato što se očekivalo da Hitler uništi Rusiju i Slovene.Da je uništio slavio bi se dan pobjede.Nijedan čovjeka od Zapadnih naroda nije bio u tim logorima smrti.Oni iako su bili u lgorima bili su u onim drugima.U kojima se nije ni gladovalo a kamoli ubijalo.Prema tome nije Hitler nije bio sam.Svi sa Zapada su bili sa njim.Sve do 1944.godine.Tada je Zapad uvideo da će Rusi pobjediti i potračali su da spasu i Njemačku i Evropu.Zato ni danas fašizam nije mrtav.Ali glavni neprijatelj Evrope i dalje je Rsuija.Slava joj!
Objavljeno:
Hvala za dirljiv tekst;hvala za podsjećanje. Strašno je, moram to reći a nije baš prilika, da dobar dio onih kojih se pozivaju na holocaust čine strašne zločine, I što je najtužnije, navodno to rade u cilju sprječavanja novog holokausta. Čudno je to kako žrtva redovno pada u istu zamku I čim joj se pruži prilika postaje dželat. Zaista, redovna pojava. Strah me je da i Bošnjaci, nedaj Bože, ne padnu u istu zamku.
Objavljeno:
Tuzna istina o Zenskom orkestru je objavljena ranije na nekom od weob stranica na nasem jeziku.Pokazuje tragediju ljudi i djece koja se ponovi na nasim prostorima jer se nikada nisu svi zlocinci kaznili.Uvjek se manipulise sa stotinama hiljada stradalih na prostorima bivse NDH-zije i Srbije (netreba zaboraviti Banjicu,Nis,Kragujevac,itd) treba konacno prihvatiti podatke bivseg saveznog zavoda za statistiku Jugoslavije o broju cca 350 hiljada ukupno stradalih u svim ratnim i genocidnim dejstvima na podrucju kraljevine Jugoslavije i prestati manipulisati sa 700 hiljada pobijenih Srba u Jasenovcu isticuci i izjednacujuci Hrvate i ustase a zaboravljajuci cetnike-Srbe i njihove zlocine u BiH,Crnoj Gori, Sandzaku i Srbiji a i jedni i drugi su bili sluge okupatora u toku drugoga svjetskog rata. Nazalost povampireni fasizam uze svoje zrtve u 90-tim godinama proslog vijeka a zlocinci jos hodaju slobodno u svim drzavicama koje su bile upletene u rat i agresiju.
Objavljeno:
Hajde Roda 2 definisi termin genocid molim te ! Niti je Pavelic niti Hitler slao zene i djecu autobusom na sigurno(Tuzlu) kao sto je uradio Mladic . Sam napravi paralelu izmedju njih ...bice tesko jel de ;)
Objavljeno:
Kako ova endemska vrsta zla koja se zove divos ima pravo prozboriti i jedne riječi o nacističkim zlodjelima, kad je u više navrata negirao genocid u Srebrenici i mnoga druga stratišta koja su njegovi sunarodnici ostavili, najveća upravo poslije 2. sv. rata i zlodjela holokausta nad Jevrejima i masovnih stradanja Srba od Hitlerove ispostave u NDH.
Objavljeno:
Аушвиц беше финале једне приче, приче која нам казује колико може велико бити људско зло, и приче која говори колико деструктивна може бити људска нарав. У времену данашњем фаворизује се један површан, апстрактан поглед на то страшно време, један приступ пун уопштених, неодређених констатација, чињенице се штуро помињу, тако тек кроз бројке (које се обично заокружују), често се и праве поређења која је правити немогуће, зна се вршити и релативиизација која увек води ревизији историје, зато и имамо појаву порицања, негирања, жртве (Јевреји) бивају поново стигматизовани, у коначници може се не ретко чути (то је готово свакодневно присутно када се о Јеврејима говори у коментарима читалаца на порталима у бошњачком делу Фед.БиХ) "ма знао је Хитлер шта чини, није он њих бадава таманио". Језиво и огавно, али тако је, погано време дошло. А када се говори о том страшном времену, ваља увек сагледати хронологију догађаја, ваља сагледати како је то зло почело, и како је клијало, и како ће достићи такве стравичне размере. Прича почиње 1920их и почетком 30их у земљи Вагнера и Гетеа, афирмисана је нова идеологија, идеологија која говори о одабраним, супериорној раси, и у тој причи су понајвише Јевреји (али и други "мање вредни", којима ето припадају и словенски народи) проказани, стигматизовани, и они којима је једини усуд онај кроз "коначно решење", тачније коначно уништење. Терор почиње почетком 1930их, брзо је достигао огромне размере, силеџије из СА ("јуришни одреди") су формирали на хиљаде импровизованих зазамата (често су то били поткровља зграда или напуштени голубарници) за ове "мање вредне", мучења и запомогања су постали саставни део свакодневнице тог времена, узело је то маха, али не би то довољно ефикасно, наравно у изопаченој перцепцији ових ниткова који су себе нацистима звали. И 1934-е долазе до промене, ове СА (који су тада бројали преко 4 мил.насилника) мењају СС јединице ("заштитне чете"), малобројни, али пажљиво одабрани, и који ће са наредних година тако брижљиво планирати и са таквом стравичном ефикасношћу вршити егзекуције. Све се пажљиво осмислило, детаљно планирало, и речник појмова у документима је био прецизиран, нису ту могле ући речи које би имале негативну конотацију, али се и знало шта значе појмови обрађени субјекти. Тако је и овај највећи логор смрти "Аушвиц" (постојала су 3 комплекса логора, највеће стратиште би Аушвиц II-Биркенау), функционисао, све је било осмишљено, па тако и ови детаљи везани за музику, и оркестар је морао свирати мелодије када су заточени вођени "на купање", где би им кроз отворе пуштали отровни гас, у коначници били би још једном детаљно опљачкани, све се узимало, златни зуби, па чак и женска коса. Једна кулминација зла, и једна монструозно и језиво прича. Имало је то рефлексија и на овим просторима, уз помоћ тих нациста формирана је монструм-творевина ендехазија, и овде су обележени поред Јевреја они који ваља истребити, Срби или ти православни шизматици како су нас тада волели звати. Беше формирано 20ак логора смрти (и на стотине других мањих стратишта), онај највећи у Лици комплекс логора смрти Јадовно, и у овом логору ће за 4 месеца постојања бити на најсвирепије начине уморено по евидентираним именима 40.123 лица од којих 38.012 Срба (и на жалост, коначна и права бројка је и нешто већа), екзекуције су биле на тако суров и монструпозан начин да су чак и италијански фашисти бивали згрожени, зато је овај логор 21.08.41. био затворен, али управо тада креће (и из нужде) још стравичнија прича, Јасеновац, или балкански Аушвиц како су га немачки нацисти звали. И тада су у тој НДХ били формирани концентрациони логори за децу, логори где су одвођена и убијана српска деца, и за 4 године уморено је најмање 73.316 малишана до 14 година старости, нешто тако страшно никад у историји није забележено. Заиста је Холокауст страшна прича, и прича која се никад не сме заборавити, и прича која казује колико далеко људско зло може отићи, али је геноцид који је спроведен над Србима у ендехазији по томе на који су монструозан и свиреп начин вршене егзекуције без премца у светској историји. Зато ваља памтити и никад заборавити ово зло
Objavljeno:
Senada, Ženski orkestar je napisala Fania Fenelon.I to ne po priči preživjele članice orkestra, već, nažalost, po sjećanju i iz vlastitog iskustva.
Objavljeno:
Sto sam starija, sve me vise boli strasna sudbina Jevreja, Srba i Cigana, ubijanih po logorima, a i van njih. Prosto je nezamisliva ideja o cistom arijevskom narodu, svi se ljudi radaju jednaki, a na zalost, nekima se poremeti um i padaju im sulude ideje o "prljavim" i "cistim" nacijama. Izgubila sam pred sam kraj rata oca - Jevrejina i ilegalca, a na samom pocetku, 1942. godine, njegove roditelje, dedu u Jasenovcu a baku u Auschwitzu. Celog zivota nosim tu patnju za njihovim presecenim zivotima. NEKA SE NE ZABORAVI, N I K A D A.
bru
Objavljeno:
Pa zar uopste postoji iko iole normalan da misli da Holokausta nikad nije bilo?!
Objavljeno:
Ausvic -Srebrenica-Tomasica-Jasenovac nemaju nikakve razlike svima je zajedničko stradanje i ubijanje drugog i drugačijeg .
Objavljeno:
Nije ovo ni mozda, mali i nevazan tekst.....tesko je citati,ostane gorcina ali i spoznaja da pred zlom ne treba posustati. Poruka za sva vremena!
Objavljeno:
Na žalost, ali ovo je samo jedan od trenutaka ljudske civilizacije i njene nesavršenosti. Ovo je samo argument u prilog onima koji tvrde da smo mi zbog svoje surovosti, narcisoidnosti i sebičnosti, sami na ovom svijetu. Srećom, nismo.
Objavljeno:
NEPONOVILO SE NIKADA I NIKOME!!!!!!!!!!!
Objavljeno:
zao mi je svi ljudi koji su na bilo koji nacin bili izlozeni gadostima koji maloumni ljudi uradise svome rodu.Koliko covjek moze pociniti zla,a bog mu je jedino dao da moze razluciti lose od dobroga. Takvi smo, std me je sto nista nemogu uciniti da se sta nabolje ucini.RAMIZ
Objavljeno:
Neka ovo bude podsjecanje i svima onima koji se danas poigravaju sa fasizmom, patoloski mrze, proslavljaju ustastvo i nacizam! A mora se pomenuti uzas Jasenovca i Gradiske, uzasnih logora gdje su stradala tolika djeca i ljudi, gdje su ljudi umoreni maljevima i u pecima, a nikada niko nije kaznjen za ta zlodjela. Ovo se mora spominjati, da ljudi ne zaborave i da se ne ponovi! Slava svim zrtvama nacizma!
n.m
Objavljeno:
i sedamdeset godina poslije ovog zla postoje ljudi koji o tom neznaju nista i nevjeruju u sve to.dvadeset godina poslije zla kojem smo sami bili svjedoci postoje mnogi koji o njemu neznaju nista ili nezele da znaju jer to zlo je njihovo i ako im se desilo nekaje,zasluzili su to.samo nase rane bole,samo nase majke znaju tugovati i plakati,samo nasi zivoti imaju smisla.tek kada budemo svjesni parnje i zla kog su prezivjeli oni drugi znat cemo da smo ljudi.
Objavljeno:
Ko ima snage neka pročita knjigu Ženski orkestar, napisana je po priči jedne od preživjelih članica orkestra.
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.