Zašto Dodik nije više miljenik Beograda

Objavljeno: 05.03.2013. - 13:26
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o odnosima Beograda i Sarajeva nakon promene vlasti u Srbiji. Sagovornici su bili Jovan Teokarević, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda, i Vedran Džihić, docent na Institutu političkih nauka Univerziteta u Beču.
Autor: Omer Karabeg
Veličina slova: a a a

Razgovaralo se o tome kakav je efekat učestalih međudržavnih poseta na liniji Beograd-Sarajevo, o odnosu nove srpske vlasti prema Miloradu Dodiku, ima li razlike između Tadićevog i Nikolićevog odnosa prema Bosni i Hercegovini, šta je smisao Dačićevog predloga da Srbija uspostavi specijalne veze sa Federacijom Bosne i Hercegovine, kao što ih ima sa Republikom Srpskom, šta je dugoročna strategija Srbije prema Bosni i Hercegovini, koliko je u Srbiji jako uverenje da Republika Srpska treba da bude kompenzacija za gubitak Kosova, kao i tome zašto ne može doći do suštinskog poboljšanja odnosa između Beograda i Sarajeva pre nego što se normalizuju odnosi Srbije i Kosova.

 
Otkako je promenjena vlast u Srbiji, sve je više međudržavnih susreta između predstavnika Srbije i Bosne i Hercegovine. Tako je premijer Srbije, Ivica Dačić, dva puta posetio Sarajevo, a predsedavajući Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, Vjekoslav Bevanda, bio je u poseti Beogradu. Da li u tome vidite bitno poboljšanje odnosa između dve zemlje?

Vedran Džihić: Ako pođemo od pretpostavke da je simbolika bitna, a u ovom slučaju jeste, to je definitivno prvi korak ka odmrzavanju odnosa između Beograda i Sarajeva. Kažem odmrzavanje, jer za vrijeme mandata predsjednika Tadića, čiji je odnos prema Bosni i Hercegovini bio licemjeran, nije učinjeno gotovo ništa. Imao sam osjećaj da je u to vrijeme opstruirana normalizacija odnosa između dvije zemlje. Nakon promjene vlasti u Srbiji učinjeni su neku simoblični koraci, kao što su posjete Dačića Sarajevu i Bevandin dolazak u Beograd. Ali bilo je i nekih konkretnih koraka, na primjer, nedavno potpisivanje Protokola o saradnji tužilaštava Srbije i Bosne i Hercegovine u progonu osumnjičenih za ratne zločine. Moglo bi se reći da je poslije licemjernog Tadićevog perioda počela metamorfoza odnosa između Beograda i Sarajeva, ali ipak sa neizvjesnim ishodom.

Jovan Teokarević: Slažem se da smo na početku nekog poboljšanja, ali nakon ovih početnih i ohrabrujućih koraka moraju da uslede mnogi drugi, inače će njihov simbolički značaj pasti u zaborav. Prilično je važno da se nova srpska vlada značajno pomerila u odnosu na skandaloznu izjavu predsednika Nikolića, koju je dao na početku svoga mandata, kada je porekao da je u Srebrenici počinjen genocid. Ohrabrujuće je što nova vlada Srbije ima pragmatičan pristup, što želi da nešto uradi, ili kako je Dačić rekao: “Dosta smo se ljubili, hajde sada nešto da radimo“. Mislim, međutim, da odnose između Srbije i Bosne i Hercegovine ne treba da posmatramo samo u političkoj ravni. Ima vrlo lepih primera saradnje i u drugim oblastima. Pomenuo bih već tradicionalne “Dane Sarajeva u Beogradu“, kulturnu manifestaciju gde sarajevski umetnici raznih profila svakog maja gostuju u Beogradu. Beogradska publika ih, to kažem bez ikakvog preterivanja, prima sa oduševljenjem. Nije sve u politici i to je, čini mi se, nada da stvari mogu da budu bolje.

 
Međutim, nakon svih ovih poseta, nedavno je Milorad Dodik na sastanku u skupštini Srbije rekao da je možda došlo vreme da se postavi pitanje prava na samoopredeljenje Republike Srpske i pri tome su mu poslanici aplaudirali. Moram ipak reći da je to bila, da tako kažem, druga liga funkcionera, jer na tom sastanku nije bilo ni Nikolića, ni Vučića, ni Dačića.

Vedran Džihić: Čini mi se da se odnos prema Dodiku u Srbiji postepeno mijenja, kao što se mijenja i njegova pozicija u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini. Mislim da ovaj proces promjena u Srbiji, koji predvode vicepremijer Vučić i premijer Dačić, može dovesti do toga da na dnevni red dođu Dodik i njegova imperija koju je sagradio u Republici Srpskoj. Posljednjih mjeseci bilo je jasnih znakova da je odnos oficijelnog Beograda prema Dodiku zahladio. Kad je prvi put posjetio novog predsjednika Srbije, Dodik je konferenciju za štampu držao ispred zgrade Predsjedništva, umjesto u samoj zgradi kao što je to bilo ranije, što je bio prvi znak promijenjenog odnosa prema njemu. Poslanici skupštine Srbije koji aplaudiraju Dodiku su nešto drugo. Mislim da je Srbija, isto kao i Bosna i Hercegovina, još uvijek jedno jako podijeljeno i šizofreno društvo u kome dominiraju stare etnonacionalne matrice, iako se nalazimo u 2013. godini. Imam osjećaj da će i u budućnosti i dalje biti mnogo napetosti oko pitanja kao što su Srebrenica i odnos prema ratnim zločinima.

Jovan Teokarević: Deo razloga za taj aplauz treba tražiti u činjenici da je javnost u Srbiji izuzetno slabo obaveštena o tome šta se dešava u Bosni i Hercegovini. Rekao bih da u svim državama bivše Jugoslavije, ne samo da postoji nedostatak informacija o bivšim sunarodnicima, nego i potpuni gubitak interesovanja za ono što se dešava u susednim državama. Ono što svi mogu da čitaju, pa i ti poslanici koji su aplaudirali, uglavnom su neke filtrirane vesti koje se manje-više odnose na položaj Srba u Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj ili reagovanja na ovu ili onu Dodikovu izjavu. Ne treba ovo da se shvati kao pravdanje, jer ljudi uvek mogu da se obaveste, ako to žele, ali to jeste element koji moramo uzeti u obzir. Druga stvar, koja je mnogo važnija, je da se Dodik ovde ne doživljava samo kao vodeći srpski političar u Bosni i Hercegovini, nego se na njega gleda u kontekstu srpskog naroda koji živi van granica Srbije. Vlada uverenje da, šta god da uradi ta osoba ili neka druga, podrška delu nacije koji živi van granica matične države ne sme da bude dovedena u pitanje. Inače, delim mišljenje onih koji smatraju da Dodik nije čovek koji radi po nekakvim detaljnim, ultimativnim instrukcijama iz Srbije. Reč je o političaru koji dosta nezavisno dolazi do svojih stavova, katkad vrlo radikalnih, koji ugrožavaju dobre odnose između Bosne i Srbije. On za to ne traži ni podršku, ni dozvolu Beograda. Nakon što Dodik povuče neki takav potez, vlade u Beogradu izbegavaju da se kritički postave prema njemu, mada bi to ponekad i želele, jer bi svaka kritika bila shvaćena kao uskraćivanje podrške Srbima u Bosni i Hercegovini. Kad ovo kažem, ne mislim da pravdam mnoge loše poteze prošle vlade kad je reč o podršci Dodiku, nego samo da objasnim kako to funkcioniše.

 
Hajde da poredimo odnos Tadića i Nikolića prema Bosni i Hercegovini. Tadić je igrao dvostruku igru, on je stalno ponavljao da je za celovitost Bosne i Hercegovine, a istovremeno je tu državu potkopavao svojom snažnom podrškom Miloradu Dodiku. S druge strane, on je ipak na neki način priznao genocid u Srebrenici. Nikolić je, pak, otvoreno negirao srebrenički genocid, a za Bosnu i Hercegovinu je rekao da je to država koja polako nestaje pred našim očima.

Vedran Džihić: Tadić je pokušavao da u isto vrijeme bude spasilac srpske nacije i veliki otac Srba u Republici Srpskoj, ali i čovjek koji promovira evropske i demokratske vrijednosti. On je htio da se pokloni u Srebrenci, ali da ne izgovori riječ genocid. Zbog svih tih kontroverzi, koje je u sebi nosio, on nije mogao da uspostavi jasan odnos prema Bosni i Hercegovini. Zbog toga sam ja taj odnos nazvao licemjernim. Nikolić je tu poprilično jasan, s njim bar znamo na čemu smo. Nikolićeve retoričke eskapade, koje su za svaku osudu, mogu samo pogoršati odnose između Bosne i Hercegovine i Srbije, ali, na sreću, tu su Dačić i Vučić koji kroje politiku Srbije prema susjedstvu. Mislim da Dačićev i Vučićev pragmatizam mogu neutralizirati negativno dejstvo  Nikolićeve retorike i da su oni, a ne Nikolić, bitni za odnose između Bosne i Hercegovine i Srbije.

Jovan Teokarević: Tadić je čovek koji je uz dosta rizika, to danas svi zaboravljamo, gurao i izgurao evropsku orijentaciju Srbije. On je na neki način doprineo da i Nikolić, i Vučić, i Dačić postanu deo te iste orijentacije, mada su mu oni, dok su bili u opoziciji, stalno bili za vratom tražeći od njega da se odrekne evropejstva u korist opredeljenja koje bi bilo više nacionalno. Mislim da je taj stalni pritisak jedan od razloga Tadićevog blagonaklonog stava prema Dodiku. On je, jednostavno rečeno, neprekidno morao da dokazuje da je dobar Srbin, da je čovek koji neće izdati srpske nacionalne interese. Pozicija Nikolića, Dačića i Vučića je potpuno drugačija. Oni su “dokazani nacionalisti“ i ne moraju da se u tom smislu potvrđuju, kao što je to morao Tadić. Njima se unapred veruje, daje im se carte blanche da idu korak dalje, da urade nešto što ne bi bilo pozdravljeno kada bi to uradili ljudi sa, da tako kažem, sumnjivim krvnim zrncima. To je razlog što ne slušamo krupne reči od ljudi koji danas vode Srbiju i što ne prisustvujemo njihovom grljenju i ljubljenju sa Dodikom. Nekako se to podrazumeva. Inače, ja mislim da je koketiranje sa Dodikom za srpske političare prilično jeftin način da svojim biračima pokažu kako su zabrinuti za delove srpskog naroda van matične države. Drugi razlog za to koketiranje je neka vrsta namigivanja javnosti. Svako ovde sluti, mada to nikada nije bilo jasno izgovoreno, da bi gubitak Kosova mogao da bude nadoknađen dobitkom Republike Srpske. Da li bi to bio bukvalni teritorijani dobitak, to jest pripajanje Republike Srpske Srbiji – to je nedovoljno jasno, ali to je otprilike neka vrsta kompenzacije na koju srpski političari misle.

 
Gospodin Teokarević je pomenuo dosta raširenu tezu u Srbiji da bi Republika Srpska mogla da bude neka vrsta nadoknade za gubitak Kosova. Koliko su onda u pravu oni koji smatraju da je Bosna i Hercegovina u stvari žrtva Kosova?

Vedran Džihić: Na neki način jesu u pravu zbog toga što su priču da je Republika Srpska kompenzacija za gubitak Kosova Dodik i neki drugi koristili za mobiliziranje domaće javnosti. To se pitanje instrumentalizira u Republici Srpskoj od momenta proglašenja nezavisnosti Kosova. Tu postoji teorija spojenih sudova. U svakom slučaju ja bih tu priču o kompenzaciji svrstao u red priglupih nacionalnih narativa, jer se ona bavi nečim što je potpuno neizvodljivo. Mi svi znamo da ni Evropska unija, ni Sjedinjene Američke Države, ni čitava regija ne mogu dozoliti otvaranje Pandorine kutije. A podjela Bosne i Hercegovine upravo bi to značila. To važi i za Makedoniju, i za jug Srbije, kao i za Kosovo.

Jovan Teokarević: Srbija treba da dokaže da je spremna na pomirenje sa susedima, pre svega na primeru Kosova. To je ono što Evropska unija u ovom trenutku traži od Srbije. Srbija pred Briselom ne mora da se pravda zbog svojih ovakvih ili onakvih odnosa sa Bosnom, ili sa bilo kojim susedom. Dovoljno je da bude kooperativna, uspešna i efikasna u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Zato mislim da bismo neke hrabrije korake u odnosima sa svim drugim susedima, uključujući i Bosnu i Hercegovinu, mogli da očekujemo tek kada se normalizuju odnosi sa Kosovom. Onda će spoljni pritisci, pogotovo oni iz Brisela i Vašingtona, a možda i unutrašnji, terati Srbiju da i sa drugim susedima uradi ono što je uradila sa Kosovom. Naravno, na drugi način, jer ti odnosi nisu isti.

 
Nedavno je Ivica Dačić predložio da Srbija uspostavi specijalne veze i sa Federacijom Bosne i Hercegovine, kao što ih ima sa Republikom Srpskom. U Federaciji baš nisu previše oduševljeno reagovali na tu ideju.

Jovan Teokarević: Mislim da bi to bila jedna normalna stvar, koja bi, ne zanemarujući odnose između Beograda i Banjaluke, popravila odnose Srbije sa celom Bosnom i Hercegovinom. Možda bi bilo dobro da se sličan sporazum napravi i sa celom Bosnom i Hercegovinom. Na taj način bi svi građani Bosne i Hercegovine imali ravnopravan tretman u Srbiji. Naime, danas samo građani Bosne i Hercegovine iz Republike Srpske imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i školovanje u Srbiji. Ako bi ta prava bila dostupna svim građanima Bosne i Hercegovine – to bi bio značajan ulog Srbije u poboljšanje odnosa. Prošli smo fazu kada se mislilo da se odnosi mogu poboljšavati samo nekim velikim, simboličkim gestovima. To se može mnogo bolje postići sitnijim, praktičnim koracima, koji su za obične ljude mnogo važniji.

Vedran Džihić: Slažem se da su nam u ovom trenutku mali, praktični koraci potrebniji od velikih retoričkih gestova, koji su praktikovani posljednjih desetak godina. Zbir malih koraka, poput bilateralnih sporazuma o trgovini, turizmu i drugim oblastima, postepeno bi doveli do stabilizacije odnosa između Beograda i Sarajeva. Mislim da bi normalizaciji odnosa doprinio i sporazum o specijalnim odnosima sa Federacijom. Pri tome bi se morala poštovati činjenica da je Sarajevo glavni grad zemlje i da saradnja sa enititema ne može zamijeniti saradnju sa državom Bosnom i Hercegovinom.

 
Ima li Srbija, kad je u pitanju Bosna i Hercegovina, strategijski interes od koga nijedna vlada nije spremna da odustane?

Vedran Džihić: Naravno da ima, prije svega zbog činjenice da u Bosni i Hercegovini živi veliki dio srpske populacije. Isto kao što Mađarska ima poseban interes da vodi računa o Mađarima koji žive u Slovačkoj, Rumuniji ili Srbiji. Međutim, taj interes ne smije biti instrumentaliziran, jer to vodi ka poremećaju odnosa sa državama u kojima žive dijelovi matične nacije.

Jovan Teokarević: Mislim da je strateški interes Srbije – Bosna i Hercegovina kao federacija sa posebnim srpskim entitetom. Beograd bi teško pristao na bilo šta ispod toga. Mislim da iz Beograda neće doći pozitivan odgovor ukoliko se traži poništavanje federacije, odnosno poništavanje srpskog eniteta. Drugo je pitanje kakva ovlašćenja treba da imaju entiteti. To je nešto o čemu sigurno treba raspravljati i Beograd bi morao shvatiti da Bosna i Hercegovina treba da bude funkcionalna država.

 
Vi mislite da je sadašnja Bosna i Hercegovina federacija?

Jovan Teokarević: Ona jeste uređena kao federacija. Imate federalne jedinice, to jeste entitete, imate dvodomni parlament, podelu nadležnosti. Niko se ne bi usudio da tvrdi da je to urađeno na dobar i funkcionalan način. Ali ni drugačije rešenje – unitarno umesto federalnog – ne bi vodilo smirivanju tenzija, nego stvaranju još veće napetosti.

 
Vaše je mišljenje da je strateški interes Srbije da se zadrži status quo u Bosni i Hercegovini?

Jovan Teokarević: Status quo u smislu generalnog opredeljenja za federaciju, ali ne sa ovakvom raspodelom nadležnosti između federacije i entiteta. O tome sigurno treba razgovarati i videti da li je mogućno doći do funkcionalnije države.

Vedran Džihić: Bosna i Hercegovina je ustavno i pravno nedorečena država. Ona ima elemente federacije, čak i neke konfederativne elemente, barem to tako entiteti žele da vide, a s druge strane ima i elemente centralne uprave. Takva država – sa federativnim elementima, sa entitetima i kantonima – nije funkcionalna i teško se može integrirati u Evropsku uniju. Insistiranje na federalnom karakteru zemlje ima za posljedicu sve veće podjele, koje su vidljive na svakom koraku. Recimo, većina stanovnika Republike Srpske navija za Srbiju kada se igra fudbalska utakmica između Bosne i Hercegovine i Srbije, za mnoge mlade ljude u Republici Srpskoj glavni grad je Beograd, a ne Sarajevo, oni nikada u životu nisu bili u Sarajevu, niti namjeravaju da tamo odu. Ako nastavimo da insistiramo na federativnom karakteru Bosne i Hercegovine, ako nastavimo da produbljujemo podjele, postavlja se pitanje da li će na kraju uopšte postojati neka nit koja spaja dva entiteta u Bosni i Hercegovini.

 
I na kraju, može li doći do jačanja veza između Beograda i Sarajeva, ili će potezi nove vlasti u Srbiji ostati u simboličnoj ravni i sve će biti manje-više isto kao i do sada?

Jovan Teokarević: S obzirom na sve probleme i zadatke koje ima srpska vlada, nisam siguran da ona ima prostora, energije i mogućnosti da se dovoljno posveti poboljšanju odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. Rekao bih da radikalnije i hrabrije korake u tom pravcu možemo očekivati tek za nekoliko meseci, to jeste kada se završi jedno od poglavlja kosovske priče. A možda će to biti zadatak i za neku novu vladu, jer ćemo ove godine najverovatnije imati izbore u Srbiji.

Vedran Džihić: Mislim da će do poboljšanja odnosa između Srbije i Bosne i Hercegovine doći tek kada se normalizuju odnosi sa Kosovom i kada Srbija dobije jaku i stabilnu vladu, koja neće istog trenutka kada bude izabrana, početi da razmišlja o slijedećim izborima. Ali, pošto je za tango uvijek potrebno dvoje, bojim se da do poboljšanja neće doći dok i Bosna i Hercegovina ne bude imala jednu funkcionalnu i odgovornu vlast, a ja takvu trenutno ne vidim u Bosni i Hercegovini. Tamo traje permanentna izborna kampanja i političke partije se već uveliko pozicioniraju za izbore koji će se održati oktobra 2014. godine. Zbog toga ne očekujem da bi suštinski pomaci mogli da se dese prije kraja 2014. ili početka 2015. godine.

 

Tekst preuzet sa programa RSE

 

 

Komentari (2)
Objavljeno:
mile gospoda forever (do bezdana).
Objavljeno:
Ko jebe Srbiju, imaju oni svojih problema koje trebaju rijesavati
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.