INTERVJU

Zoran Stojiljković: Borba protiv korupcije se mjeri praktičnim rješenjima

Objavljeno: 05.03.2013. - 13:44
Nema borbe protiv korupcije ako se preventivno ne deluje protiv ove pojave. To su mehanizami koji stvaraju korupciju, a onda na to naslonite edukativno obrazovanje i radite na promeni svesti građana. Potrebno je stvoriti takvu situaciju da institucije same deluju protiv korupcije i to bez politike. Konačni rezultat nije samo politička volja nego efekti i kapaciteti institucija i raspoloženje svakog policajca, svakog tužioca i svakog čoveka u antikoruptivnim telima da se bave svojim poslom.
Autor: BUKA intervju
Veličina slova: a a a

Doktor Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, angažovan je na predmetima  Politička sociologija i Politička sociologija savremenog društva. Stojiljković je i predsjednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije u Srbiji.

Prošle sedmice, u Banjaluci je održana konferencija „Korupcija i moć“, na kojoj su učestvovali panelisti iz regiona. Jedan od govornika na pomenutoj konferenciji bio je i Zoran Stojiljković, a tema njegovog izlaganja bila je „Postjugoslovenska tranzicija i korupcija - iskustvo Srbije na putu u EU“.

Sa Stojiljkovićem smo za portal BUKA razgovarali o korupciji u Srbiji i regionu, borbi protiv ove pojave, važnosti medija u suzbijanju korupcije i drugim temama.

Gdje je Srbija trenutno kada je borba protiv korupcije u pitanju?


Kada se radi o borbi protiv korupcije, Srbija je sada, po mom skromnom mišljenju, na jednoj poziciji koja je prevratnička, nakon koje ništa više neće biti isto. To se dešava zahvaljujući logici političkog razloga, odnosno, upornosti da se razreše slučajevi 24 sporne privatizacije, na koje su Savez za borbu protiv korupcije i pokojna gospođa Verica Barać godinama ukazivali. Uz pritisak međunarodne zajednice, skupljena je dovoljna politička volja da se taj problem otvori. Sa druge strane, nova vlada, pogotovo gospodin Aleksandar Vučić, jednostavno su dobro iščitavali poruku da je korupcija jedan od ključnih problema u svim ovim našim reformskim/tranzicionim društvima u regionu. Pokušavali su da politički naplate nešto što je borba protiv korupcije, čineći nešto što je do tada bilo nepojmljivo, a to je hapšenje i  procesuiranje ključnog tajkuna, najbogatijeg čoveka u Srbiji, a reč je o gospodinu Miroslavu Miškoviću. Mišković je imao simbol nedodirljivosti, a politička simbolička poruka koja je upućena kada je on uhapšen i kada je najavljeno njegovo procesuiranje je od ogromnog značaja.

Sada imamo situaciju da je nešto pomaknuto. Moramo se pozabaviti privatizacijama, otvoren je problem sa najvećim tajkunima, ali je pitanje da li će oni koji su to pokrenuli stati na tome ili će se stvar pretvoriti u sistemsku borbu protiv korupcije, kojom bi onda odstranili ne samo ono što imamo na površini, nego i dublje uzroke. Nema borbe protiv korupcije ako se preventivno ne deluje protiv ove pojave. To su mehanizami koji stvaraju korupciju, a onda na to naslonite edukativno obrazovanje i radite na promeni svesti građana. Od onoga što je gospodin Vučić pokrenuo do sistemske borbe protiv korupcije je dug korak, a Srbija je negde zaglavljena između ta dva koraka. Potrebno je stvoriti takvu situaciju da institucije same deluju, bez politike. Konačni rezultat nije samo politička volja nego efekti i kapaciteti institucija i raspoloženje svakog policajca, svakog tužioca i svakog čoveka u antikoruptivnim telima da se bave svojim poslom.

Sve postjugoslovenske zemlje imaju problema sa korupcijom. Sa kojim posljedicama se, zbog jake korupcije, države regiona susreću danas?

Baviti se posledicama znači praktično videti šta su uzroci, a onda lečiti te dugoročne uzroke, pa da više nemamo tih posledica. Uzroci su ovde političko kulturni i sistemsko institucionalni. Mislim da se ovde uvek živelo na nekoj vetrometini, gde su bila prisutna prelazna rešenja. Nema dugog kontinuiteta stabilizovanih institucija i ta naviknutost na korupciju i mišljenje da će je uvek biti je ogroman problem. Da je situacija takva pokazuju i poskočice, naročito volim podsetiti na onu koja je vezana i za bivši sistem, a koja se očuvala i do današnjih dana: „al’ ja volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim“. To je neka vrsta sistema političkih veza koja vas dovede na pozicije na kojima ste neugrozivi, a to je moguće u okruženju u kome su vlasti nestabilne. Naviknuti smo, a to i istorija pokazuje, da se u poslove ugrađuje neka vrsta ličnog interesa, a nismo mi danas mnogo odmakli od toga. Kad imate nedovoljne mehanizme kontrole ili utvrđene elemente odgovornosti, onda ste tu gde jeste.

Tranziciona društva u koja pripadaju Srbija, BiH, Hrvatska i Crna Gora su društva u kojima imate nešto što je tipično za ove sisteme, a to je da se politički kreira koruptivni mehanizam. Najgore je što se ovde, legalno, po zakonu, ostvaruje koruptivna korist, što je i najgori oblik koruptivnih radnji. U praksi je prisutno ono što se zove kompro-mat (skraćenica za kompromitujući materijal). Ukoliko neko želi da izađe iz koruptivnog lanca i ukaže da određena dela nisu po zakonu, nailazi na prepreke. Na primer, neko tu osobu nazove i pita „gde ste bili 14. oktobra 2011. godine u 22 časa“, a tim pitanjem se govori da određena grupa ljudi zna podatke o osobi koja bi izašla iz koruptivnog lanca, podatke koji ne bi smeli izaći u javnost i tako se pravi zavera ćutanja.

Kada je iskustvo Srbije u pitanju, možete li današnje vrijeme uporediti sa periodom od prije 15-20 godina.


Devedestih godina u Srbiji smo imali jednu centralizovanu korupciju, gde je postojao glavni čovek kome su svi ostali morali polagiti račune. Nakon 2000. godine, imate vazalsku korupciju i niko nema toliko jak centralni autoritet kao što je to imao Slobodan Milošević, već na različitim nivoima imate relativno decentralizovane lance korupcije. Mi smo tek nakon 2000. godine ušli u šemu i okvir normativno-institucionalnih konvencija UN-a, Saveta Evrope i EU i prihvatili neku vrstu zakonodavstva. Videćete da sve što piše u tim zakonima, regionalne zemlje su u manjoj ili većoj meri krenule da ispunjavaju. Naša lokalna specifičnost je to da su naši antikoruptivni zakoni nestabilni. Mi neku zakonsku materiju za 12 godina menjamo treći ili četvrti put. To je lukavstvo političkog uma.

Izveštili smo se da recitujemo proevropske lekcije i koristimo taj vokabular, a sve činimo da odložimo konačno rešenje. Donose se zakoni koji izgledaju evropski, a ne postoji mehanizam realizacije ili iza sebe imamo neautonomne institucije. To je duga i silna borba i Srbija je od 2000. godine utrošila silno vreme da se uklone ovi problemi o kojima sam govorio i sada smo, kako sam već rekao, na prekretnici, gde je glavno pitanje: hoće li biti realne političke volje da se osnaže i stvore kapaciteti za borbu protiv korupcije i da se stvori neka vrsta sinergije? Nema obračuna sa korupcijom ukoliko ne objedinite preventivnu, edukativnu i represivnu komponentu strategije i ukoliko ne dovedete do kumuliranja kapaciteta klasičnih državnih organa, nezavisnih državnih tela poput revizora, agencija za borbu protiv korupcije, zaštitnika građana i onoga što su najbolji kapaciteti civilnog društva.

Možemo li se boriti protiv korupcije samo sa pozicije NVO sektora, odnosno, koliko je važna podrška institucija i vlada u toj borbi? Kako animirati institucije da one uđu u borbu protiv korupcije?

Danas nije popularno parafrazirati Karla Marksa, ali mislim da je on dobro rekao da se svaka teorija i praksa koja hoće da bude uspešna bruka ako ne vodi računa o interesima. Koji interes imaju političari da se iskreno bore protiv korupcije? Prvo, korupcija je jedna od dve-tri teme koje interesuju naše siromašne građane i građanke, vrlo je politički naplativa, može duže da traje na verbalnom nivou nego obećanja o privrednom rastu i smanjivanju nezaposlenosti, mnogo je lakše proverljiva i, prema tome, političari imaju tu vrstu volje za priču o borbi protiv korupcije. Oni će uvek rado dolaziti i otvarati konferencije o korupciji, izdeklamovati set snažnih rečenica. Njihov drugi motiv je da ispoštuju logiku evropskih očekivanja. Ali sve to ne govori o postojanju političke volje da se bori sa korupcijom.

Politička volja se meri praktičnim rešenjima. Onoga trenutka kada političari izmene svoje ponašanje, ali i građani i građanke promene svoje ponašanje, moći će se govoriti o pomacima. Mi smo u nekoj vrsti  paranoje, na primer, ako pitate građane da li osuđuju korupciju u politici, oni će se svi složiti da osuđuju, ali istovremeno kad god se ukaže prilika da njihov rođak ili prijatelj dođe na poziciju, oni očekuju da ih sve zaposli. Ne ide to jedno sa drugim. Kad se shvati da je korupcija skupa, da vodi do neefikasnog društva, da košta, da onaj ko je na javnom položaju ne sme da brka svoj privatni interes sa javnim, onda ćemo doći na zelenu granu. Jedan od tih koraka jeste vaspitanje i obrazovanje, ali i shvatanje da, ako se bavite javnim poslom, javnost ima pravo da se bavi i vašim privatnim stvarima i onim što stoji na vašim računima.

Koliko je korupcija kod nas „način života“, način da lakše prođemo kroz život? Kako promijeniti svijest građana, jer korupcija se u nekim slučajevima usvaja od školskih dana, od malena.


Ja nisam deo tradicije koja jako veruje u moralne propovedi, mada vrlo cenim značaj edukativog i preventivnog. Više sam da se pragmatično korupcija smanjuje time što ćete povećavati troškove, odnosno smanjivati dobiti od koruptivnih radnji i povećavati rizike. Na primer, kada je reč o visokoškolskim ustanovama, sistem bi trebao urediti tako da se profesori plaše koruptivnih radnji, a tu je važna uloga studentskih organizacija, nevladinog sektora, konkurencije, medija. Profesore treba dovesti u poziciju da nemaju toliko šta da dobiju od koruptivnih radnji, a to se može napraviti transparentnom procedurom, kontrolom i usložnjavanjem mehanizama ispitnog procesa. Kada je reč o univerzitetskim profesorima, treba napraviti razliku između onoga što je korupcija i onoga što je blisko korupciji. Ja, recimo, spadam u profesore koji ne veruju da su preterano nepristrasni, sklon sam utiscima, a u mom slučaju reč je o tome da studenti dobijaju ocenu naviše. Razlika je u tome što ja ne uzimam protivkorist, ne primam novac, nego je to moja bahatost i neprofesionalizam. Profesor na svojim ispitima može biti bahat i neprofesionalan, ali ne mora da bude korumpiran.

Može li se ići u borbu protiv korupcije bez jakog oslonca u medijima. Uopšte, koliki je uticaj medija u borbi protiv korupcije?


Uloga medija je ogromna. Ali jedna je stvar uloga medija u borbi protiv korupcije u društvu, a druga je stvar korupcija u samim medijima, koje ima jako puno. Moramo biti oprezni tamo gde god je netransparentno vlasništvo nad medijem, gde god je politički instrumentalizovan medij, gde imamo prisutne pritiske i gde je medij uslovljen poštovanjem interesa velikih oglašivača. Medijski uposlenici i profesori na univerzitetima nikad nisu bili na nižim granama, a pozitivni tekstovi u ekonomskim rubrikama se kupuju za putovanje. Tu je ogroman problem. Da bi se ti problemi rešili, profesija bi trebala da se bori za svoju samostalnost, u smislu da niko ne može da donese medijski zakon ako iza toga nisu stali medijski sindikati i medijska udruženja, a, sa druge strane, medijski radnici bi takođe trebali braniti ugled svoje profesije odgovarajućim poštovanjem profesionalnih kodeksa.

Šta dalje? Koje su perspektive borbe protiv „pošati“ korupcije?


Neće to ići lako i problem sa korupcijom će dugo trajati. Radi se o tome da li mi možemo da budemo normalno društvo sa elementima slučajne korupcije, sa kojom se suočavaju i druga društva, ali je važno da nemamo tu sistemsku i političku korupciju i da izađemo iz tog okvira, a to zavisi od toga koliko ćemo usvojiti neke procedure, koje ćemo, na kraju krajeva, morati usvojiti. Uslovi će biti sve stroži kako budemo odmicali prema širim regionalnim i evropskim integracijama. Najbolji je primjer Hrvatska. Da li bi oni ikad procesuirali Ivu Sanadera da nije bilo tog pritiska, a sa druge strane, kad bi se to uopšte desilo da u taj posao nije bio uključen strani kapital. Nekad se stvari dese kad se nekome zamerite i kad preterate. Život je ciničan, ali to su neke vrste pravila i zato sam ja umereni optimista i dajem nam rok od 10 do 15 godina da će se stvari u ovom segmentu popraviti.

 

Razgovarala Maja Isović

 

Vezani tekstovi:

 


Boris Pavelić: HDZ je reketirao vlastitu državu!

 

Mali akcionari RS: Odgovornost za kriminalnu privatizaciju snose organi Republike Srpske!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Komentari (2)
Objavljeno:
"veliki" borac a rezultat nigde. moyda bi ih i bilo kad bi krenuo od sebe i sopstvenih sukoba interesa
Objavljeno:
Korupcije se u ovoj zamlji ne može ničim mjeriti, Neka mi neko kaže šta se u ovoj zemlji radi bez korupcije. Svaki normalan čovjek vidi da je to javnana tajna ne potpuno ali više legalna stvar. Svakome se nudi da to dokaže a sve se čini da da to što manje ljudi to okaže, Za to se ljudi hvataju samo ako je u pitanju obračun bandi sve osim toga je neometana korupcija i ne postoji čovjek kojeg to nije dotaklo,
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.