ODLOMAK

Haruki Murakami : Nakon potresa

Objavljeno: 05.03.2012. - 08:00
„Znaš, Jun“, rekao je, „vatra može poprimiti bilo koji oblik koji poželi. Vatra je slobodna. Zato može izgledati kao sve što ti padne na pamet, zavisno od onoga što se nalazi u čoveku koji gleda. Ako tebe obuzima taj duboki, spokojni osećaj dok gledaš vatru, to je zato što ti vatra pokazuje taj duboki, spokojni osećaj koji nosiš u sebi. Razumeš?“
Veličina slova: a a a

„Ima jedan američki pisac koji se zove Jack London“, poče Mijake.

„Da, onaj tip koji je pisao o vatri!“

„To je taj. Dugo je mislio da će umreti tako što će se utopiti u moru. Bio je u to potpuno siguran. Da će skliznuti i pasti u more noću i niko neće primetiti, i on će se utopiti.“

„I zbilja se utopio?“

Mijake zatrese glavom.- „Ne. Ubio se morfijumom.“

„Znači, nije mu se ostvario predosećaj. Ili je možda sam preduzeo korake da se ne ostvari?“

„Na prvi pogled tako izgleda,“ reče Mijake i zastane na trenutak. „Ali, na neki način, imao je pravo! Zbilja se utopio sam u tamnom moru. Postao je alkoholičar. Utopio je telo vlastitom očaju – do same srži – i umro je u mukama. Predosećaj nekad znači nešto drugo. A ono što znači može biti mnogo snažnije od stvarnosti. To je najstrašnije kod predosećaja. Razumeš šta mislim?“

Junko je neko vreme o tome razmišljala. Nije razumela šta misli.

„Nijednom nisam razmišljala o tome kako ću umreti“, rekla je. „Ne mogu o tome da mislim. Ne znam ni kako ću živeti!“

Mijake klimnu glavom. „Znam šta želiš da kažeš“, reče. „Ali može se reći da postoji način života kojim upravlja način na koji će osoba umreti.“

...........

„Znaš, Jun“, rekao je, „vatra može poprimiti bilo koji oblik koji poželi. Vatra je slobodna. Zato može izgledati kao sve što ti padne na pamet, zavisno od onoga što se nalazi u čoveku koji gleda. Ako tebe obuzima taj duboki, spokojni osećaj dok gledaš vatru, to je zato što ti vatra pokazuje taj duboki, spokojni osećaj koji nosiš u sebi. Razumeš?“

"Aha.“

„Ali to se ne dogadja s bilo kojom vatrom. Da se to dogodi, sama vatra mora biti slobodna. To se neće dogoditi s vatrom u plinskoj peći ili s plamenom upaljača. To se neće dogoditi ni s običnim kresom. Da vatra bude slobodna, moraš je zapaliti na pravom mestu. Što nije lako. Niti to može svako.“

...........

Kao i obično, Junko je mislila o priči Jacka Londona ’Kako pripaliti vatru’. To je priča o čoveku koji putuje sam kroz zasneženu unutrašnjost Aljaske i o njegovim pokušajima da potpali vatru. Ako je ne uspe upaliti, smrznuće se i umreti.
Sunce je zalazilo. Junko nije mnogo čitala, ali je ovu kratku priču pročitala stotinu puta... Mesto gde se ta priča događa uvek joj se jasno prikazivalo pred očima kad god ju je čitala. Osećala je čovekov strah, nadu i očaj, kao da se sama boji, nada i očajava; osećala je kako mu srce udara dok gleda smrti u oči. A najvažnije od svega je što je čovek u biti čeznuo za smrću. To je pouzdano znala.

Nije mogla objasniti kako, ali znala je od početka. On je zapravo želeo smrt. Znao je da je to za njega pravi svršetak. A opet, morao se i dalje boriti iz sve snage. Morao se boriti protiv mnogo nadmoćnijeg protivnika da preživi. Junko je najviše potresala ta duboka kontradikcija.

 

 

 

 

 

Komentari (0)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.