Legendarni glumac, jedan od najvećih komičara bivše Jugoslavije, Miodrag Petrović Čkalja rođen je 1. aprila 1924. godine, a umro je 21. oktobra 2003. godine.
On je bio čovjek komike, one prave, narodne. Bio je za narod melem na rani. On je svojim improvizacijama pobjeđivao loše tekstove, ali i one dobre. Neko je davne 1987. zapisao: “Mi možemo da nemamo mnogo stvari - jer imamo Čkalju. Oni koji nemaju Čkalju, moraju da imaju sve ostalo”.
Miodrag Petrović je rođen u Kruševcu gdje je završio gimnaziju. Član dramaturgijskog studija Radio Beograda postao je 1946. godine. U pedesetim godinama prvi put se pojavljuje na državnoj televizije i tako postaje sve više i više poznat u tadašnjoj Jugoslaviji.
Veliku popularnost stekao šezdesetih godina u TV-serijama Radivoje Lole Đukića i Novaka Novaka: Servisna stanica, Muzej voštanih figura, Licem u naličje, Crni sneg, Sačulatac. U sedamdesetim i osamdesetim godinama ostvaruje nezaboravne uloge u serijama Kamiondžije i Vruć vetar. Glumio je i u brojnim filmovima: Put oko svijeta, Bog je umro uzalud...
Za vrijeme Miloševića, iako u starosti, onemogućeno mu je nastupanje zbog kritičkog stava prema tadašnjoj vlasti. Bio je omiljen u svim republikama bivše Jugoslavije. Početkom 2000-ih privukao je pažnju otvorenim pismom što mu je poslala Nela Eržišnik, kad je čula da njen kolega i komičarska legenda nekadašnje Jugoslavije trpi krajnje siromaštvo kao zaboravljeni umirovljenik.
Donosimo vam nekoliko dijelova iz intervjua koji je dao 2000. godine:
Družite li se sa nekim?
Uglavnom sa komšilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemastine, nisam diplomirao. Nekada, kada sam došao iz Kruševca, družio sam se sa puno školskih drugova koji su otuda došli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodecim funkcijama u preduzećima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona.
Nema Vas na najgledanijim televizijama?
Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u životu nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, šta tu traže. I ja neću da radim za srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humoristickih serija odavno nema. Čuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave stvari.
Zašto ste ogorčeni?
Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine zavrsila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić. Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaže neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledz, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa. Tužno je reci, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić.
Šta je za Vas najveća nagrada?
Najdraže mi je kada me ljudi na ulici pozdrave uz širok osmeh na licu. Sa svakim zastanem i popričam. Znate, bilo mi je jako teško kada su došle izbeglice iz Krajine. To su bili ubijeni ljudi. Ali, kada god su na ulici prolazili pored mene, onako očajni, uvek su zastali, pa se brzo vratili. Rascepe usta k'o "carapin početak": "Čkalja, to ste Vi?" Pa ja sam, odgovaram. "Gospode Bože, nikada u životu nismo sanjali da ćemo Vas da vidimo. Sad nam nije žao sto smo izgubili kuću." E, pa ne možete da imate kuću i da vidite Čkalju, pokušavao sam da ih oraspoložim. Taj osmeh je nesto najlepše. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer, kako kažu, neće im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najveće priznanje.
