Putovao je po Americi, Evropi, Aziji i Africi, živeo je u Parizu,na Floridi i Kubi, učestvovao u dva svetska rata, bio svedok španske građanske revolucije i na kraju je slomljen depresijom i opsednut paranojom sebi oduzeo život
Klasik američke i svetske literature Ernest Hemingvej (1899–1961), veliki avanturista i svetski putnik, ljubitelj lova i ribolova, koride, pića i žena, svoja brojna životna iskustva preneo je u književnost, stvorivši dela koja i dan-danas osvajaju milione čitalaca širom sveta. Ernest Hemingvej vodio je veoma buran život, našavši se nekoliko puta na samom rubu smrti. Putovao je po Americi, Evropi, Aziji i Africi, živeo je u Parizu, na Floridi i Kubi, učestvovao u dva svetska rata i bio svedok španske građanske revolucije. Ženio se četiri puta i za sobom ostavio tri sina. Na kraju je slomljen depresijom i opsednut paranojom sebi oduzeo život. Tvrdio je da ne voli svoje ime jer ga je podsećalo na naivnog junaka drame Oskara Vajlda „Važno je zvati se Ernest“.
Hemingvej je već u srednjoj školi počeo da piše reportaže za školski časopis. Oglušivši se o želje svojih roditelja nije se upisao na fakultet, nego je umesto toga počeo da radi kao novinar u jednom lokalnom časopisu u Kanzas Sitiju. Kroz novinarski posao izbrusio je svoj literarni stil koji se odlikuje jednostavnim pripovedanjem, kratkim rečenicama i uvodima, preciznim opisima i izvornim engleskim jezikom.
Detinjstvo na Srednjem zapadu
Rođen je u imućnoj porodici na američkom Srednjem zapadu, u gradiću Ouk Park, koji je kasnije opisao kao grad širokih travnjaka i uskih pogleda na svet. Otac mu je bio lekar. Život je okončao samoubistvom, ostavivši veliki ožiljak u Ernestovom srcu. Hemingvejeva majka bila je tiha i povučena žena koja je volela muziku. Posvetivši se deci i porodici, svoje muzičke ambicije pokušala je da prenese na Ernesta, primoravajući ga da peva u crkvenom horu i da svira violončelo. Budući pisac ipak je više voleo da uživa u prirodi, da s ocem ide u lov i ribolov na jezero Mičigen, ali i da čita knjige iz bogate kućne biblioteke. Posebno je voleo dela Čarlsa Darvina i istorijsku literaturu. Na mladog Ernesta veliki uticaj imao je i njegov deda. Dečak je obožavao da sluša starčeve priče, a mnoge od njih kasnije je preneo u svoja dela. Ernest je bio zdrav i veoma snažan mladić, aktivno se bavio sportom, najviše boksom i fudbalom.
Po završetku škole preselio se u Kanzas Siti, gde je počeo da radi za lokalne novine. Mladi reporter je pratio gradska zbivanja družeći se s policajcima, prostitutkama, sitnim prestupnicima, lopovima, plaćenim ubicama. Pisao je o požarima, obilazio zatvore. Taj živopisni svet sačuvao je u pamćenju i kasnije ga opisao u mnogim svojim delima, prenoseći razne detalje, sižee i dijaloge u svoje pripovesti. Kao novinar naučio je da bude sažet, precizan i jasan, da izbegava suvišne reči i fraze, zbog čega je vrlo rano stekao veliku popularnost kod čitalaca.
Napunivši 18 godina Hemingvej je pokušao da stupi u vojsku, ali je odbijen jer je imao probleme s vidom. Ipak se snašao se i dospeo na italijanski front, postavši šofer dobrovoljac Crvenog krsta. Sredinom 1918. godine bio je ozbiljno ranjen tokom spasavanja jednog ranjenog italijanskog vojnika. Pokušavajući da ga prenese do vojne bolnice dospeo je na nišan austrijskih pušaka. Imao je više od 200 rana, a u bolnici su iz njegovog tela izvadili 26 šrapnela. Početkom 1919. Ernest se vratio u SAD kao heroj. O njemu su pisale sve glavne novine u zemlji kao o prvom Amerikancu ranjenom na italijanskom frontu. Kralj Italije ga je nagradio srebrnom medaljom i „Vojnim krstom“. U januaru sledeće godine preselio se u Toronto i ponovo se posvetio novinarskom radu, pišući za časopis „Toronto star“. U početku je pisao tekstove u kojima je ismevao predrasude Amerikanaca, snobizam i provincijalni duh, a kasnije se pozabavio ozbiljnijim temama, kao što su problemi ratnih veterana, birokratija i kriminal.
Boemski život u Parizu
Na jesen 1921. oženio se sa osam godina starijom pijanistkinjom, zgodnom crvenokosom lepoticom Hedli Ričardson, i zajedno s njom otputovao u Pariz, grad o kojem je oduvek maštao. Nastavio je da radi za „Toronto star“ kao dopisnik. Redakcija je od pisca očekivala zapise o evropskom životu, o običajima i navikama Evropljana, o njihovom mentalitetu. Prvi radovi Hemingveja bile su crtice u kojima je ismevao američke turiste, „zlatnu mladež“ i sve one koji su proćerdavali život hrleći u posleratnu Evropu kako bi uživali u jeftinoj zabavi. Za mladog Hemingveja od velike važnosti bilo je poznanstvo sa Silvijom Bič, vlasnicom jedne ugledne pariske knjižare. Njih dvoje su postali veoma dobri prijatelji. Mnogo vremena provodio je u njenoj knjižari, u kojoj je upoznao mnoge pariske boeme, pisce i slikare. Među njima je bila američka književnica Gertruda Štajn, čiji su književni saveti veoma uticali na Hemingveja. Njegovi prijatelji bili su i Ezra Paund i Džejms Džojs, kome je on pomogao da svoj zabranjeni roman „Uliks“ preveze i distribuira u SAD.
Književni uspon
Prvi pravi književni uspeh Ernest Hemingvej imao je 1926. godine nakon objavljivanja romana „Sunce se ponovo rađa“ o izgubljenoj generaciji mladih ljudi koji su živeli u Francuskoj i Španiji dvadesetih godina. Njegovi junaci su ljudi koji su preživeli strahote svetskog rata i iz njega poneli ne samo fizičke nego i psihičke ožiljke. Ipak, većini je Hemingvej poznat po romanu „Zbogom, oružje!“ (1929), istoriji nesrećne ljubavi američkog dobrovoljca i engleske medicinske sestre koja se odvija tokom Prvog svetskog rata. Knjiga je u SAD-u imala neverovatan uspeh, a prodaji nije smetala čak ni ekonomska kriza. U decembru 1927. razveo se od svoje prve supruge i oženio se sa Polin Fajfer, povremenom reporterkom listova „Veniti fer“ i „Vog“. Zajedno su napustili Pariz i odselili se u Ki Vest na Floridi kako bi započeli novi život. Usledilo je putovanje u Afriku. Hemingvej je dospeo u oblast jezera Tanganjika, gde je unajmio poslugu i vodiče koji su poticali iz mesnih plemena. U januaru 1934. nakon safarija oboleo je od dizenterije. Ipak, lovna sezona prošla je uspešno. Svoje utiske o boravku na jezeru Tanganjika Hemingvej je opisao u svojevrsnom dnevniku lovca i putnika pod nazivom „Zelena brda Afrike“ (1935).
Prva knjiga u kojoj se posvetio socijalnoj temi bio je roman „Imati i nemati“ (1937), u kojem se bavi događajima iz epohe Velike depresije u SAD-u. Interesovanje za socijalne teme u njemu je probudio i građanski rat u Španiji. Bio je na strani republikanaca koji su se borili protiv generala Franka. Obratio se Severnoameričkoj novinskoj asocijaciji s molbom da ga upute u Madrid kako bi pisao o toku ratnih dejstava. Pisac je tokom najtežih ratnih dana bio u okupiranom Madridu. Tu se upoznao s američkom novinarkom Martom Gelhorn, koja je po povratku u SAD postala njegova treća supruga. Marta je, kao i Hemingvejeva tadašnja supruga Polin, pisala za pariski „Vog“. Njihov susret bio je fatalan. Ernest se ludo zaljubio u Martu i četiri godine održavao s njom ljubavnu vezu pre nego što se razveo od Poline. Utisci o ratu našli su odraz u jednom od Hemingvejevih najpoznatijih romana „Za kim zvona zvone“ (1940). Knjiga je dobila odlične kritike i postigla veliki komercijalni uspeh. Tokom prvih šest meseci prodata je u više od pola miliona primeraka. Popularnosti tog romana doprinela je i njegova ekranizacija sa Garijem Kuperom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama.
Tokom Drugog svetskog rata ponovo je počeo da radi kao novinar, preselivši se u London u svojstvu dopisnika. Uskoro je doživeo automobilsku nezgodu u kojoj je „zaradio“ više od 50 šavova. U Veliku Britaniju se tim povodom uputila njegova supruga Marta. Zbog njega je preko Atlantika putovala brodom punim eksploziva, jer je Ernest odbio da joj nabavi novinarsku propusnicu za avion. Ljuta je stigla u grad na Temzi i optužila ga da je udes doživeo zbog toga što je vozio pijan. Bio je to kraj njihovog braka. U Londonu je upoznao i svoju četvrtu suprugu Meri, s kojom je ostao do kraja života.
Nobelova nagrada
Pisac se 1949. godine preselio na Kubu. Tamo je za svega osam dana napisao alegorijsku pripovest „Starac i more“ (1952) o herojskoj borbi čoveka sa silama prirode i suočavanju s večnom nepravednošću sudbine.
Godine 1954. Hemingvej je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Međutim, nije mogao da prisustvuje dodeli u Švedskoj. Umesto toga napisao je govor koji je pročitao Džon Kabot, američki ambasador u Švedskoj. Naime, te godine Hemingvej i njegova nova ljubav Meri leteli su cesnom iznad Afrike. Pilot Roj je u vazduhu pokušao da izbegne jato ptica, ali je zakačio telefonsku žicu i ozbiljno oštetio avion. Hemingvej i pilot nisu imali teže povrede, a Meri je slomila nekoliko rebara. Potom su se vratili i uzleteli novim avionom i s novim pilotom Redžinaldom Kartrajtom. Leteći iznad Ugande ponovo su doživeli nesreću. Avion se zapalio. Meri i Redžinald su uspeli da se izvuku iz aviona, a Hemingvej je otvorio izlaz udarajući glavom u vrata i pri tome zaradio ozbiljne povrede lobanje i kičme, desne ruke, ramena i lica, i oštećenje sluha i vida.
U julu 1960. Meri i on su napustili Kubu i naselili se u mestu Kečum u Ajdahu. Uskoro su počele da ga opsedaju ideje o samoubistvu. Patio je od niza ozbiljnih fizičkih oboljenja, među kojima su bili šećerna bolest, arterioskleroza, ciroza, impotencija, oslabljen vid. Lečio se na psihijatrijskoj klinici „Mejo“, gde je lekar ignorisao očigledne uzroke piščevog propadanja i bavio se samo njegovim „psihičkim rastrojstvom“. Pisac je pao u duboku depresiju i počeo da pati od paranoje. Činilo mu se da ga svuda prate agenti FBI, da mu prisluškuju telefonske razgovore, da mu čitaju poštu i redovno proveravaju bankovni račun. U slučajnim prolaznicima video je agente. Lečen je elektrošokovima. Posle 30 seansi izgubio je sećanje i sposobnost da formuliše misli u pisanoj formi. Nije mogao da radi i sve češće je govorio o samoubistvu. Nekoliko dana nakon otpuštanja iz psihijatrijske klinike „Mejo“, 2. jula 1961. godine, Hemingvej se upucao iz omiljene puške ne ostavivši nikakvu poruku. Oko 3.000 njegovih rukopisa ostalo je neobjavljeno.
Hemingvejev mohito
Ernest Hemingvej ili Papa, kako su ga zvali mnogi prijatelji, bio je poznat po tome što je voleo da pije. Po njemu je poznat koktel mohito, kombinacija soka od limete i belog ruma, ukrašen listovima mente i začinjen smeđim šećerom i ledom. Pisac je to piće smislio u havanskom baru „La Bodeguita del Medio“.
Da li je Hemingvej bio špijun?
Deset godina nakon smrti Ernesta Hemingveja, na osnovu zakona o slobodi informacija, od FBI je zatražen piščev dosije. Usledio je odgovor – bilo je praćenja, kao i prisluškivanja, čak i u psihijatrijskoj klinici, odakle je zvao da to prijavi. U javnosti su se pojavile i teorije da je Hemingvej bio ruski špijun koji se u spisima sovjetske obaveštajne službe KGB-a, navodno, vodio pod imenom Argo. Prema nekim podacima, Hemingvej je 1941. godine došao u kontakt sa sovjetskim agentima. Prema dostupnoj arhivskoj građi, Ernest Hemingvej alijas Argo nije se pokazao kao sposoban špijun jer, navodno, nikada od ruskog kolege nije dobio nikakav zadatak niti je za KGB pribavio neku validnu informaciju, tako da je ruska tajna služba s njim prekinula kontakt krajem četrdesetih, u vreme zahuktavanja hladnoratovske politike.
Tekst je preuzet sa portala Akter
