Velika izložba u kaštelu Karla Petog, retrospektiva svih kratkih i svih igranih filmova koje je do sada snimio i „Zlatna maslina” za sveukupno stvaralaštvo – sa takvom je počašću nedavno na 14. Festivalu evropskog filma u Lečeu dočekan i ispraćen kultni finski i evropski reditelj Aki Kaurismaki.
U bašti kafea na Trgu Oronzo u srcu grada, u 11 sati ujutro, dočekuje me sa čašom belog vina u ruci, a na pitanje: „Da nije malo rano?” spremno odgovara da „za uživanje nikada nije rano, a ni kasno”, usmeravajući tako početak razgovora na sećanja na neke od njegovih najvećih, nestašnih, avantura.
Sećate li se dana kada ste usred Kremlja sedeli na podu balske dvorane okruženi flašama pića?
O, da! Bilo je to vreme Gorbačova i ja sam na prijem u Kremlju prošvercovao boce i boce pića u šest plastičnih kesa, jer sam znao da na prijemu neće imati šta da se pije. Šteta po druge, ali ja sam se obezbedio! U trenucima kada su svi atakovali na švedski sto, ja sam na miru rasporedio flaše belog, crnog vina i votke zajedno sa kesicama slanog kikirikija, sve kupljeno u avionu, i napravio sebi prijem u prijemu. I tako sam ja svojoj biografiji pridodao i istoriju otvaranja sopstvenog bara u Kremlju.
A vaša istočnonemačka avantura?
Oh, sigurno! Ona iz vremena pre pada zida, kada sam policajcu, na carini aerodroma u istočnom Berlinu, oteo mašinku! Doteturao sam se do aerodroma u šest sati ujutro kasneći na let, bez ijedne pare u džepu, jer su poslednje otišle na taksi koji me je vozio iz bara, a tamo je stajao dvadesetogodišnji policajac koji me je gnjavio za brojeve telefona koje sam ispisao po mom pasošu. Počela su pitanja ko su oni, zašto su njihovi brojevi u mom pasošu, a ja sam onako trešten shvatio da postaje sve ozbiljnije i da nemam kud do da se domognem aviona dok mi ne pobegne. I tako sam tom golobradom klincu iznenada s ramena strgao mašinku i potrčao prema avionu, a on siroma nije dizao galamu plašeći se da se javno ne obruka. Šta da kaže šefu i svim nadređenima? To da mu je neki pijani finski turista ukrao mašinku i pobegao u avion?
I šta je bilo sa mašinkom?
Spustio sam je na pod čim sam stigao na „ničiju zemlju”. Srećom, avion je odmah poleteo. Naravno, tada sam bio mlad. Nikada takvu stvar ne bih sada uradio. Tada bolju opciju da ne završim u zatvoru i „zbrišem” kući nisam mogao da smislim.
Imate puno smisla za humor, on je značajan element vaših filmova, ali smatrate li današnje političko okruženje pogodnim za humor i smeh?
Danas nam je humor potrebniji više nego ikada, ali nekako se niko ne smeje i nekako niko ne ume da zasmeje. Eventualno se smeju Nemci na putu ka svojoj banci.
Kako je u Finskoj, a kako u Portugaliji, jer u obe zemlje živite?
U Finskoj živim samo leti i mogu da vam kažem da ni tamo ne cvetaju ruže i da tamo kuca ekonomska kriza. U Portugaliji preostalih osam meseci čeprkam po vinogradu i u bašti oko kuće, ali nisam isključen iz spoljnog sveta. Nervira me to što je gotovo 70 odsto mladih Portugalaca bez posla i perspektive. Portugalska omladina beži gde stigne! Napuštaju zemlju, emigriraju. Kada si mlad čovek sasvim je O. K.da ne radiš ništa neko vreme, ali to ne može biti ni stalno ni trajno. Svesni su da posle provoda i opuštanja moraju da počnu da grade budućnost, ali je u svojoj zemlji ne vide. Slično je trenutno u Španiji, Italiji, Grčkoj, ali i na severu i zapadu Evrope.
Revolucija je solucija?
Da, ukoliko već sledećeg jutra u devet sati nemaš kontrarevoluciju!
Mogli biste da živite bez režije?
Mogao bih da živim bez dijaloga, ne i bez režije.
Od rediteljskog posla može da se živi bez obzira na to što je evidentan pad gledanosti filmova u bioskopima?
Mogu da živim od svog posla, a razlog pada gledanosti su loši filmovi. Mnogo mladih evropskih autora žele da budu idiotski robovi Holivuda. Za sada su samo idioti.
Gledate li nove filmove?
Gledam kako Bogart igra u filmovima Hauarda Hoksa i naravno Baster Kitona i Čaplina. Ako gledam filmove koji su snimljeni pre šezdeset godina, onda to znači da je nešto veoma pogrešno u ovim novim filmovima. Dakle, ne gledam aktuelne holivudske filmove jer su idiotski. Od savremenih filmova gledam samo one koje su poslednjih godina snimila braća Darden. Njih smatram trenutno najboljim evropskim rediteljima.
U vašim predrediteljskim danima koga ste više voleli Džona Forda ili Hauarda Hoksa?
Hoksa, i to najviše zbog filma „Samo anđeli imaju krila”. Jedan od najboljih filmova koji je ikada snimljen. U mladosti, kada sam se po kino-klubovima sretao sa svojim vršnjacima, uvek se postavljalo pitanje Hoks ili Ford, i u odnosu na to kakav bi odgovor bio, tačno se znalo s kim imaš posla i za čiji ćeš sto da sedneš.
Bilo je to doba tridesetpetomilimetarskih kopija, a sada je digitalna era?
Imam 56 godina i smatram sebe starim, jer u odnosu na količinu onoga što sam do sada snimio, dakle – kinematografski, ja imam 96 godina. Nisam još siguran da li treba da kažem dosta je, ali u jedno sam siguran – nikada neću taći digitalnu kameru!
Ali, mnogi kažu da ih ona spasava, olakšava stvari i da je jeftinija?
Ni tridesetpetica nije više skupa! Problem je u tome što se iza digitalne kamere zaklanjaju uglavnom mlađi autori koji ostavljaju svoje glumce same, a najvažniji rediteljski posao jeste da bude refleksija glumcu. Da stoji iza kamere i bude publika svom glumcu koji glumi. To je ono zbog čega je tridesetpetomilimetarska kamera bog. Sa digitalnom kamerom uvek postoji opasnost da snimaš usput sve i svašta i da onda potrošiš ogroman novac u procesu montaže. Film je i ovako dovoljno skup da bi previše trošio u montažnoj sobi, bacajući viškove za koji si sam kriv. Film je veoma jednostavan. Imaš kameru, reditelja iza kamere i glumce ispred kamere. Nema tu mistifikacije.
Toliko ste filmova snimili i toliko toga znate o filmu i njegovim tajnama i zamkama da bi bilo sasvim logično da postanete i profesor na nekoj od evropskih akademija?
To su mi već nudili! Više puta su me pozivali sa praške FAMU da predajem studentima. Odbio sam. Rekao sam im da ja nisam učitelj. Nisam želeo da žrtvujem sebe da bih mladima objašnjavao najjasnije stvari na svetu.
Tekst je preuzet iz Politike
