Do početka ove godine većina građana nije ni čula za aflatoksin, bezbojnu i bezmirisnu otrovnu materiju koja se može naći u raznim vrstama hrane za ljude i životinje. O njoj se ranije nije čulo ništa ni u porodici, ni u školi, ni na radnom mestu, ni u okruženju prijatelja i poznanika, ni u crkvi, svim onim uobičajenim mestima na kojima sakupljamo važna znanja za svakodnevni život.
Novi pojam u našu svest ušao je posredstvom medija, a odatle u svakodnevni govor miliona, u kome je imao gorak ukus. Bezukusnoj materiji gorčinu su dodali novinari.
Gramatika medijskog govora
Mediji nisu bili samo mesto na kome se odvijala aflatoksinska bura u čaši mleka. Oni su bili njeni aktivni učesnici.
Analiza načina na koji su mediji izveštavali o problemu sa aflatoksinom neće doneti više saznanja o samom aflatoksinu. Ipak, iz nje se može saznati nešto od dugoročne koristi – koliko su profesionalni domaći novinari, kojim interesima i vrednostima se oni rukovode kada izveštavaju o situaciji u kojoj se sukobljavaju razni interesi, kako treba tumačiti i kritički vrednovati medijske sadržaje. Da li je odgovorna mlada majka koju su ljudi na odgovornim društvenim pozicijama na dnevnoj bazi bombardovali protivurečnim porukama – možete deci davati mleko, ne treba deci davati mleko – odabrala pravu adresu kada je svoj vapaj za istinom uputila novinarima (»Mene samo interesuje, kao majku 17-mesečne bebe …. da li će neko izaći konkretno sa jasno definisanim rezultatima, a ne polovičnim informacijama“)?.
Da bi se publika snašla u informacionom lavirintu i mogla da oceni verodostojnost medijskih sadržaja, nije dovoljno samo da prati i upoređuje više medija, niti da novinarima upućuje SOS pozive, aludirajući na njihovu profesionalnu savest. Za to je potrebna posebna vrsta pismenosti – medijska pismenost. Ona omogućuje svakom pojedincu da sagleda kako mediji rade, kako novinari dolaze do informacija i organizuju ih u razumljive priče. Medijsko opismenjavanje jeste učenje prirode medijskog govora i njegove gramatike, koje rezultira razumevanjem zašto je on baš takav i stvaranjem kritičke distance prema medijskim porukama. Ne radi se o čitanju između redova, nego o čitanju između novinarskih postupaka kojima oni proizvode medijski tekst, u štampanoj, zvučnoj ili vizuelnoj formi. Medijska pismenost je glavni instrument koji publika ima na raspolaganju da se odbrani od manipulacije informacijama. Ona znači sposobnost da se medijski sadržaji ne primaju zdravo za gotovo, već da se sagledaju i procenjuju u kontekstu veoma složenog procesa koji obuhvata selekciju događaja i činjenica, blansiranje između ukrštenih interesa izvora informacija, optimalnog korišćenja profesionalnih medijsih kapaciteta i poštovanja novinarske etike.
Medijska pismenost podrazumeva kritički govor o novinarskoj praksi, u koji se sami novinari veoma retko upuštaju. Refroma domaćeg medijskog sistema, koja je još uvek u toku, u prvi plan preokupacija novinara stavila je težak ekonomski položaj medija i brojna ograničenja njihovih sloboda i prava. Ovaj referentni okvir gura profesionalnu etiku van granica vidnog polja. Međutim, situacija u kojoj medijsko izveštavanje može imati velike posledice po zdravlje građana nameće drugačiji rakurs. Ekonomske nedaće medija i kontrolni pritisci koje trpe novinari moraju ustupiti primat kritičkom samopreispitivanju profesionalnih normi kojima se novinari rukovode u obavljanju važnog društvenog posla.
Model izveštavanja
Aflatoksin je na samom početku ulaska u javnu svest označen kao uzrok nečega što u prosečnom umu pali crvenu lampicu – on je „opasan“, „otrovan (toksičan)“, „rizik po zdravlje“, „kancerogen“, „najjača kancerogena materija u hrani“, „najotrovnija materija u hrani“, „najkancerogenije poznato jedinjenje“, „izaziva rak jetre i oštećuje druge organe“.
Interes očuvanja zdravlja građana, međutim, sukobio se na pitanju aflatoksina sa važnim ekonomskim interesima – interesima proizvođača kukuruza, izvoznika kukuruza, prerađivača kukuruza, proizvođača mleka i drugih mlečnih proizvoda, izvoznika mleka, i sa interesima cele zemlje (tj. budžeta) kao svetski značajnog izvoznika kukuruza i regionalnog izvoznika mleka, i najzad ministarstava koja su nadležna za pitanja poljoprivrede i trgovine.
U ovom sukobu učestvovali su mnogi društveni akteri, neki sa ciljem da prvobitno značenje opasnosti po zdarvlje održe ili ojačaju, a drugi da ga promene, ospore, relativizuju, marginalizuju, ignorišu…. Sukob zdravstvenog i ekonomskog interesa okarakterisan je kao antagonistički – nadmoć jednog značila je gubitak za drugi. Borba oko značenja vodio se oko raznih aspekata afere – razmera opasnosti, posledica, uzroka, rešenja i krivaca. Učesnici su se takmičili da svoje tumačenje događaja, odnosno svoje značenje koje je neminovno uslovljeno posebnim interesima tih subjekata, nametnu kao najsmislenije i najprihvatljivije za sve.
Poprište ove borbe bili su mediji. Novinari su, međutim, po samoj prirodi svoje društevene uloge, bili i njeni učesnici, bilo svojim činjenjem ili nečinjenjem.
Medijska priča o aflatoksinu imala je dva dela. Prvi se odvijao u decembru 2012. godine i odnosio se na kukuruz (videti tekst Alfa…afla…ma neki otrov) , a drugi se odnosio na mleko i vrhunac je dostigao u februaru i martu 2013. godine (videti tekst Mediji potonuli u mleku). Dok je prvi bio relativno jednostavan i bez velikog interesovanja građana, drugi je bio složen i izazvao je veoma veliku pažnju javnosti. U oba su primat imali ekonomski interesi, dok su zdravstveni zanemareni.
Model definisanja problema kao ekonomskog na štetu zdravstvenog ustanovljen je već u prvom poglavlju afere. Prvi izvor informacija o zaraženom kukuruzu – generalni direktor preduzeća za kontrolu kvaliteta „SGS Srbija” Marinko Ukropina – govorio je i o ekonomskim i o zdravstvenim aspektima problema (»svega 32 odsto ovogodišnjeg roda je bezbedno za ljudsku upotrebu«). Ekonomsku intepretaciju kao primarnu nametnulo je Ministarstvo poljoprivrede, i to brzometno, odmah sutradan. Ministarstvo je, u stvari, unapred diskreditovalo bilo čije – osim svojih – procene zaraženosti kukuruza, ocenivši ih kao »neproverene i činjenično neutemeljene”, upozoravajući da one mogu da ugroze »ekonomske interese Srbije kao velikog izvoznika kukuruza« i prekorelo medije da oni to čine time što im daju publicitet. Službeno tumačenje problema odmah je postalo i ostalo dominantno u svim medijima. Izveštavanje je fokusirano samo na dva aspekta teme – veliku ekonomsku štetu zemlje u kojoj je kukuruz strateški izvozni proizvod (svi izvori informacija su je potvrđivali) i verodostojnost prvih informacija o obimu zaraze (svi su je osporavali). Bočno je uvedeno i pitanje koji to interesi stoje iza plasiranje ove teme u javnost.
Isti model izveštavanja je postao glavni i u delu priče o mleku, iako je ovaj bio i obimniji i složeniji. One koji su isticali zdravstveni aspekat krize Ministarstvo poljoprivrede je osporavalo kao neverodostojne izvore informacija, stalno podsećajući na ekonomsku štetu koju izazivaju. Sebe je, pak, predstavilo kao jedinog pravog zaštitnika i ekonomskih interesa proizvođača i zdravstvenih interesa građana. Bitna razlika bila je u tome što je pitanje sumnjivih interesa iza afere bilo prisutnije i što se prostrlo i kao zgodno polje za politički sukob najveće vladajuće i najveće opozicione partije, odnosno republičke i pokrajinske vlasti. Građanima je nametnuto da u dešivrovanje suprotstavljenih medijskih poruka uključe i svoje stranačke preferencije (videti tekst Političke igre sa mlekom).
Najvažnije pitanje analize medijskog izveštvanja o aflatoksinu jeste kako se i zašto dogodilo da se javna priča o opasnosti za zdravlje građana oblikuje kao priča o ekonomskim interesima poljoprivrede, industrije i države i zašto su mediji odustali od odbrane interesa javnosti, kada su oni najvažniji resurs koji javnost ima u takvom jednom sukobu.
Novinari kao čuvari kapija
Oni koji bi stali u odbranu novinara mogli bi reći da su oni samo objektivno pratili ono što se događalo u realnosti. Protivurečne, bilo ekonomski-centrirane ili zdravstveno-centrirane poruke, kao i stranački (SNS ili DS) obojene poruke stvarali su realni društveni akteri (državni funkcioneri, ekonomski subjekti, partijski organi), a ne novinari.
Ali, mediji nisu ogledalo stvarnosti. Ta metafora o stvarnosti koja se neproblematično preslikava u medijskom ogledalu teorijski je razbijena u parčiće pre skoro pola veka. Ako se mediji uopšte mogu povezati sa ogledalima, stručnjaci kažu da oni funkcionišu kao ogledala u cirkuskoj Kući smeha, u kojima se realni objekti ili neki njihovi delovi izdužuju ili skraćuju, proširuju ili sužavaju, iskrivljuju na ovu ili onu stranu.
Novinari nisu nikakvi nosioci ogledala, već su stražari koji stoje na ulazu u javnu sferu. Medijska slika stvarnosti je ljudski proizvod, koju stvara određena grupa profesionalaca, rukovođena pravilima zanata. Za pažnju novinara se bori mnoštvo društvenih aktera koji žele da publici izlože informacije kojima raspolažu i predstave svoje interpetacije tih informacija. Suština novinarskog posla je selekcija. U društvu se svakog dana dogodi ogromno mnoštvo događaja, ali ne mogu svi stati u novine ili u TV dnevnik. U svom rutinskom poslu novinari neprestano donose niz odluka: koje od mnoštva događaja će predstaviti javnosti, koje informacije će staviti u prvi plan, a koje u poslednji ili ih izostaviti, čija mišljenja su relevantna a čija nisu, itd. Ovaj posao se obavlja pod pritiskom vremenskih rokova, prostora koji je određen za pokrivanje neke teme, finansijskih i kadrovskih resursa.
Novinarska selekcija postoji kako na nivou činjenica, tako još više u pogledu interpretacija činjenica. Medijska istraživanja pokazuju da mediji generalno mnogo češće prikazuju tumačenja događanja nego same činjenice o događajima i pojavama. I za publiku su interpretacije činjenica važnije od samih činjenica, jer bez dodatnih informacija, a posebno konteksta u kome se ove činjenice pojavljuju, često nemaju dovoljno znanja da ovim činjenicama odrede smisleno značenje. U aferi aflatoksin, u stvari, bilo je malo realnih događaja i saopšten je ograničen broj činjenica, a uglavnom su ih preneli svi mediji. Medijsku buku stvorile su interpetacije ovih činjenica, koje su nudili različiti akteri afere. Izjave »Mleko je bezbedno za upotrebu« ili »Mleko nije bezbedno za upotrebu« ne sadrže nijednu činjenicu. One su samo tumačenje nekog izvora informacija da mleko koje sadrži određenu količinu aflatoksina (to je činjenica) jeste ili nije opasno po zdravlje.
Slekcija se, naravno, ne vrši proizvoljno, već na osnovu opšteprihvaćenih pretpostavki o javnom značaju događaja i informacija, njihovoj zanimljivosti, na osnovu očekivanja publike, delovanja konkurencije, ali i vremenskih, kadrovskih i finansijskih resursa. Poznavanje ovih faktora su deo profesionalnih novinarskih znanja.
Jedan deo objašnjenja zašto je u medijima preovladala interpretacija problema koju su promovisali republički državni organi leži u uobičajenoj novinarskoj praksi da redovnije prati aktivnosti ovih društvenih subjekata nego bilo kojih drugih jer njihove aktivnosti uvek imaju javni značaj. Centralne državne insitucije su jedinstven izvor informacija. One raspolažu informacijama od značaja za javnost zbog prirode svog posla, bilo da su u pitanju policija, poreski organi, Ministarstvo obrazovanja, Zavod za javno zdravlje i slično. Oni sakupljaju informacije kao deo svog posla i mogu ih brzo prirediti za novinare, a imaju i unapred zagarantovan legitimitet kredibilnih izvora, jer informacijama ne raspolažu iz sopstvenih interesa.
Oslanjanje na centralizovane države institucije kao izvore informacija olakšava novinarski posao, ali sadrži i opasnost da u medijima preovladaju službena viđenja stvarnosti. Ovo još više zbog toga što državni organi imaju moć da biraju koje činjenice od onih kojima raspolažu će predstaviti javnosti.
Ali, ni novinari nisu bez aduta u ovom odnosu. Oni imaju na raspolaganju mnogo načina da balansiraju moć državnih izvora informacija. Mogu od njih da traže određene vrste informacija, a poseban zakon štiti njihovo pravo da ih dobiju ako su one od javnog značaja. Novinari mogu da traže i biraju alternativne izvore informacija i mišljenja, da sami odrede njihov broj i učestalost pojavljivanja, da tim drugim izvorima upravo svojim izborom daju legitimitet. Novinarsko profesionalno znanje uključuje upravo poznavanje alternativnih izvora informacija, kojima se državni izvori mogu balansirati, kako bi se dobila uravnotežena slika. Novinari imaju i mogućnost da sami istražuju argumente koji potkrepljuju ili osporavaju tvrdnje njihovih najvažnijih izvora informacija, da od stručnjaka ili raznih poznavalaca teme dobiju i drugačija tumačenja, da u javnu sferu unesu i one aspekte priče koje državni organi ostavljaju nerasvetljenim. Oni mogu da od državnih organa traže dodatne informacije, da ukazuju na odgovornost državnih organa i izlažu ih sudu javnosti.
Sve ove prerogative novinarska profesija ima kao zaštitnik interesa javnosti. Ona je društveni činilac kojoj su građani delegirali svoju glas, da državnim organima postavi ona pitanja koje bi građani želeli da postave, da u njihovo ime kontroliše kako izabrani javni funkcioneri odlučuju i kako troše javna sredstva. Kontrola države je suštinski smisao informativnih medija, kao i to da svoj prostor i vreme otvore za javnu debatu o spornim pitanjima, u kojoj će se sučeljavati mišljenja svih relevantnih zainteresovanih društvenih subjekata.
Nivo profesionalnog angažmana
Profesionalni angažman novinara u izveštavanju o aflatoksinu bio je minimalan. Ono što su činili zahtevalo je veoma mali profesionalni napor. Njihova glavna aktivnost se svela na objavljivanje saopštenja državnih i partijskih organa i prenošenje izjava državnih funkcionera na konferencijama za medije. Izdavanje saopštenja i održavanje konferencija za medije su inače najlakši načini koje moćni društveni subjekti koriste da svoje interpretacije događaja plasiraju u javnost. Oni im omogućavaju da se u javnoj sferi pojave u vreme koje sami odaberu kao najpovoljnije za sebe, o temama po njihovom izboru i sa informacijama koje oni smatraju važnim. U razvijenim medijiskim sredinama, novinari koriste zvanična saopštenja i informacije predstavljene na konferencijama za medije tek kao jedno od mogućih viđenja stvari i ne tretiraju ih kao važan društveni događaj (oni se označavaju je „pseudo-događaj“). U profesionalnoj kulturi domaćih novinara, oni naprotiv imaju rang prvorazrednog događaja, čak i kada novinari ne iskoriste mogućnost da postave pitanja na konferenciji za medije i pokušaju da dobiju i neke druge informacije osim onih unapred pripremljenih.
Zabrinuti građani koji nisu umeli da se opredele da li je mleko bezbedno za upotrebu ili nije, međutim, nisu mogli da izdaju saopštenja ili organizuju konferencije za medije. Oni su koristili ono što im je na raspolaganju – prostor za komentare na sajtovima medijskih kuća. Tamo su postavljali pitanja koja su želeli da novinari postave nadležnima ili za njih potraže odgovore na drugim mestima – da li je bezbedno jesti proizvode od kukuruza, ako aflatoksina u datim količinama ima u mleku, koliko ga ima u mesu i mesnim prerađevinama, koliko u jogurtu, siru, puteru, pavlaci i drugim mlečnim proizvodima, kako se kontroliše bezbednost ostale hrane (videti tekst o komentarima čitalaca i reakcijama na tviteru.)
Novinari su se oglušili na ova pitanja. Izostala su njihovi analitički, još više istraživački, zahvati da se balansiraju informacije i prikažu mišljenja subjekata na različitim pozicijama u lancu proizvodnje i prerade kukuruza i mleka. Nije bilo ni pokušaja da se proveri kako problem izgleda na terenu, kod poljoprivrednih proizvođača kukuruza i mleka. O problemu ishrane i muže krava debatovalo se samo iz Beograda u kome krave ne postoje ni u zoološkom vrtu.
Delegirani glas javnosti u državnom polju bio je nem. Ne istražuje se kako je uopšte došlo do toga da aflatoksin uđe u lanac ishrane, da li se on mogao na vreme predvideti i preduprediti, čija je to odgovornost. Istovremeno, bez ikakvog problematizovanja i provere objavljuju se ocene da iza afere stoji napad na „srpske seljake i domaćine koji žive i hrane svoje porodice od proizvodnje mleka”, namera „razaranja srpske poljoprivrede, srpskog seljaka i stočarske proizvodnje”, „namerno rušenje srpskog seljaka, srpskog domaćina i srpske poljoprivrede”, uništavanje „svega što je srpsko i što se proizvodi u Srbiji”, odnosno neki neidentifikovani lobiji (uvoznički, monopolistički, GMO lobi), a iza njih, naravno, politički suparnik (DS).
Porobljenost medija
Medijska slika afere sa aflatoksinom mogla je da bude i drugačija. Ono što posebno iznenađuje jeste da između pojedinačnih medija nije bilo mnogo razlika u izveštavanju. Medijski pluralizam služi da se omogući da do javnosti, kroz različite kanale, dopru veoma raznoliki glasovi, različite interpretacije stvarnosti, iz različitih delova društva.
To je moglo da se desi da domaći mediji ne dele slične nedaće. Oni svi pate od nedostatka kapitala, siromaštva i niskih novinarskih plata. Prosečna novinarska plata je niža od prosečne plate u Srbiji. U Srbiji ne postoji funkcionalno medijsko tržište i ono nije glavni raspodeljivač finansijskih nagrada i kazni. Mediji su ekonomski zavisni pre svega od novca koji državni organi i javna preduzeća na razne načine plasiraju u medije i time nagrađuju ili kažnjavaju njihovo ponašanje. Ni vlasnici medija ni njihovi urednici ne mogu da ekonomski izdrže suprotstavljanje političkim pritiscima. Među novinarima nema profesionalne solidarnosti niti dominantne privrženosti profesionalnim i etičkim pravilima. U medijima nema dovoljno novinara da bi se omogućila njihova tematska specijalizacija, na primer za bezbednost hrane ili poljoprivrednu politiku. Dodatno, medijska publika nije spremna da finansijski nagradi zalaganje medija za javni interes.
Tiraži su odavno prestali da rastu zahvaljujući novinarskim podvizima obavljenim u interesu javnosti. Njih pre povećava tabloidsko „turbo novinarstvo” nego traganje za informacijama koje su od značaja za kvalitet života građana. Za odgovorno novinarstvo, dakle, postoji velika sigurnost da neće biti nagrađeno – ni boljim trenutnim položajem medija ni pojedinačnih novinara, dok za ono koje se zamera državnim i ekonomskim moćnicima postoji velika mogućnost da će biti kaženjeno lošijim trenutnim položajem medija, pa time i svih njegovih novinara.
U situaciji ekonomske porobljenosti medija, za novinare je, dakle, najsigurnije da kapije koje čuvaju na ulazu otvore širom za one od kojih najviše finansijski zavise, tj. da se prema njima ponašaju pasivno i da uredno, bez dodatnih pitanja i dilema, prenose saopštenja i izjave sa konferencija za medije državnih zvaničnika, prepisuju agencijske vesti – posebno državne agencije Tanjug kojoj državni zvaničnici imaju privilegovan pristup – i da ne pokreću nepoželjne teme. Profesionalna odgovornost ih može motivisati da tu i tamo kroz ovu kapiju propuste i nezavisno mišljenje nekog stručnjaka ili zastupnika interesa potrošača. Ovo su pojedini mediji i činili tokom afere (videti tekst Aflatoksin: stručnjaci za jednokratnu upotrebu), ali ih ni poimanje svoje društvene uloge ni etika profesije nisu motivisale da slede nit priče koja bi se suprotstavila definisanju problema aflatoksina kao ekonomskog problema države a ne zdravstvenog problema građana.
Rezultat novinarskog rada je bilo obimno, ali površno informisanje, fragmentarno, nekonzistentno, izdvojeno iz konteksta uzroka, krivaca i posledica problema. On nije bio plod nikakve zavere, već profesionalnih rutina u sakupljanju informacija, selekcije i organizovanja u svakodnevne priče. U uslovima u kojima danas novinari rade, sa niskim finansijskim, kadrovskim i tehničkim medijskim kapacitetima, jasno se pokazalo da njihove uobičajene profesionalne prakse u kriznim situacijama javni interes prevode u državni, a ne u interes javnosti.
Ovaj zaključak verovatno ne bi prihvatio svaki pojedinačni novinar koji je bio uključen u izveštavanje o problemu aflatoksina. Bez detaljne analize ni sami novinari nemaju uvid u ukupnu produkciju njihovog medija, već imaju samo svest o svom pojedinačnom učešću u timskom delu. Publika, naprotiv, taj uvid ima i stoga ima pravo da od novinara zahteva da preispitaju i menjaju svoje profesionalne rutine.
Pojedinačno, građani sebi najviše mogu pomoći time što će shvatiti da ako su mediji bilo kakvo ogledalo, onda se u njemu pre ogledaju profesionalni standardi novinara nego „realna realnost”. Zdravorazumska mudrost TV publike koja veruje televiziji smatrajući da TV kamera ne može da laže i jeste i nije tačna. Kamera zaista prenosi ono što se realno zbiva, ali ona obuhvata samo onaj delić stvarnosti koji može da stane u ograničeni kadar kamere. Taj delić stvarnosti ne biramo mi. Mogu da ga biraju oni koje kamera snima, u zavisnosti od svoje društvene moći, odnosno položaja u društvenoj hijerarhiji. Pravu moć ipak ima onaj koji upravlja kamerom. Mi stvarnost u medijima vidimo samo kroz kamermanovo oko. Što smo više svesni te činjenice i njenih raznovrsnih posledica, to smo medijski pismeniji i sposobniji da procenimo verodostojnost medija i u njima nađemo informacije koju su nama potrebne i korisne.
Projekat Medijska pismenost – Studija slučaja: aflatoksin u Srbiji podržala je Fondacija za otvoreno drustvo iz Srbije
Tekst je preuzet sa bloga eProjectSerbia