Posle svetskog bestselera „Ne logo“, Naomi Klajn se vratila s novom, kontroverznom temom. Hipoteza o beskrupuloznom kapitalu koji kroz svetske korporacije koristi ratove ili prirodne katastrofe kao diverziju da delovima sveta koji su u šoku nametne nove ekonomske zakone, naišla je na odobravanje velikog broja čitalaca, koji su ovo novo delo slavne autorke proglasili uspešnijim čak i od njene prve knjige „Ne logo“. Knjiga će biti interesantna čitaocima u Srbiji, jer su se i kod nas razne krize i ratovi koristili kao diverzija za mutne radnje i bogaćenje.
Ljudi, nakon što su izloženi šoku postaju poslušni. Pedesetih godina prošlog veka CIA je iskoristila tu ideju i finansirala nekoliko eksperimenata koji su kao rezultat imali tajni priručnik kako tretirati zatvorenike i zarobljenike. Osnova tog priručnika bilo je korišćenje šoka kako bi se odrasle osobe redukovale na stadijum poslušne dece. U kratkom periodu vremena nakon izlaganju šoku, zatvorenici su spremniji za saradnju nešto što su bili pre njega. Ali, ova tehnika ne utiče samo na pojedince, već i na čitava društva. Kolektivna trauma, ratovi, prirodne nepogode, teroristički napadi stavljaju celo društvo u stanje šoka i tako svi postajemo slični zatvorenicima koje ispituju i postajemo kao poslušna deca koja slušaju naređenja i hrabre vođe koji obećavaju zaštitu. 
Jedna osoba koja je razumela ovaj fenomen, bio je najpoznatiji ekonomista našeg doba, Milton Fridman. On je verovao u radikalnu viziju društva u kome profit i tržišna ekonomija treba da prožima sve aspekte života, od školstva, zdravstva, čak i vojske. On je pozivao na ukidanje svih državnih zaštita tržišta i upliva države u ekonomske tokove, slobodno formiranje cena, smanjenje javne potrošnje. Njegove ideje bi izazivale talase nezaposlenosti, rast cena, a život za mnoge bi postajao teži. Iako Fridmen i njegovi sledbenici nisu mogli da sprovedu te ideje demokratskim putem, oni bi koristili šok. On je znao da čitava društva, kao i zatvorenici na ispitivanju, postaju poslušnija uz pomoć šoka u vidu masovnih nesreća, kako bi se uveli radikalni tržišni zakoni. On je savetovao političarima da čim se desi kriza treba odjednom doneti sve nepopularne odluke, pre nego što prođe stanje šoka. On je taj metod zvao ekonomski šok tretman, dok ga Naomi Klajn naziva doktrinom šoka.
Slobodno tržište nije rođeno u demokratiji već u stanju šoka. U kratkom filmu „Doktrina šoka“ Naomi Klajn navodi nekoliko primera kako su širom sveta, u Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama, Aziji i Bliskom istoku iskorišćavana krvoprolića i katastrofe da se nametne novi tip ekonomije.
U Čileu 1973. godine vojna hunta, koja je imala podršku SAD, svrgla je vladu predsednika Salvadora Alendea i na vlast dovela generala Augusta Pinočea. Tokom ove krize javna potrošnja je smanjena za 50 posto, koja podrazumeva i troškove zdravstva, školstva, socijalne pomoći, penzionog sistema… Pedeset hiljada ljudi je zlostavljano, a osamdeset hiljada je zatvoreno. Profit bogataša je skočio za 83 posto, dok se siromaštvo povećalo za 45 posto.
Foklandski rat, koji je vođen 1982. godine između Argentine i Velike Britanije za prevlast oko Foklanskih ostrva, koja su bila britanska kolonija, odneo je 910 života, a popularnost Margaret Tačer se udvostručila. Ona je privatizovala većinu državnih firmi kao što su Britiš petroleum, Britiš telekom, Britiš erspejs i Britiš stil. Zbog toga je nezaposlenost utrostručena, a broj siromašnih je udvostručen.
Tokom Tjenanmenskog masakra 1989. godine hiljade ljudi je ubijeno, desetine hiljada je zatvoreno i mučeno, a Kina je prihvatila kapitalizam slobodnog tržišta i postala mesto jeftine radne snage za ceo svet. Dnevnica za rad u fabrikama je 1 dolar.
Ustavna kriza potresla je Rusiju 1993. godine izazvana sukobom između ruskog predsednika i parlamenta, koja je rešena vojnim putem. Preko sto ljudi je ubijeno, nekoliko stotina ranjeno, Jelcinj je bombardovao Parlament, ali je zato rođeno 17 novih milijardera, a 72 miliona ljudi je siromašno.
Nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. godine usledila je privatizacija „rata protiv terorizma“, američke špijunske agencije 70 posto svog budžeta pune uslugama koje nude trećim licima, Pentagon je uvećao budžet kojim se pokrivaju usluge privatnih firmi za 137 milijardi dolara, dok je Odeljenje za nacionalnu sigurnost potrošilo 130 milijardi na usluge privatnih firmi.
Tokom invazije na Irak 2003. godine ubijeno na stotine hiljada ljudi, a četiri miliona ljudi je raseljeno. Oko 200 iračkih kompanija je privatizovano od strane SAD.
Cunami koji je pogodio Šri Lanku 2004. godine odneo je 35 hiljada života, a milion ljudi je raseljeno. Čitava obala je predata hotelskim lancima i industriji, dok je ribarima koji su tu živeli zabranjeno da ponovo sagrade kuće pored obale.
Tokom izučavanja doktrine šoka Naomi Klajn je došla do zaključka da šok posle određenog vremena prestaje, jer je po definiciji privremeno stanje i najbolji način da se ostane pribran i odoli šoku, jeste biti svestan dešavanja u okolini i njihovih uzroka, a to se postiže informisanjem.
Zato se naoružajte informacijama, poručuje Naomi Klajn.
O Naomi Klajn
Naomi Klajn je nagrađivana novinarka, kolumnistkinja i autorka nekoliko bestselera. Njene knjige su objavljene širom sveta, a najnovija knjiga „Doktrina šoka“ prevedena je na 27 jezika, koju je na našem jeziku nedavno objavio Samizdat B92. Knjigu je pratio istoimeni šestominutni film, koji je režirao poznati režiser Alfonso Kuaron. Film je bio u oficijelnoj selekciji Bijenala u Veneciji 2007. godine i Internacionalnog filmskog festivala u Torontu, a preko interneta je preuzet više od milion puta.
Njena prva knjiga „Ne logo“ objavljena je 2000. godine i postala je svetski bestseler koja je prevedena na više od 28 jezika sa preko milion prodatih primeraka. Kolekciju njenih pisanih radova „Ograde i prozori“ objavljena je 2002. godine.
Naomi Klajn redovno piše za magazine „The Nation“ i „The Guardian“. Tokom 2004. godine izveštavala je iz Iraka za „Harper’s Magazine“ i osvojila nagradu za društveno pravedno novinarstvo. Iste godine bila je koproducent dokumentarca „The Take“ koji je režirao njen muž Avi Luis, o preuzimanju argentinske fabrike od strane radnika i uspostavljanju samokontrole nad proizvodnjom. Film je osvojio nagradu za najbolji dokumentarac na Festivalu američkog filmskog instituta u Los Anđelesu.
Naomi Klajn je jedna od najpoznatijih "antoglobalističkih" aktivista. Živi u Torontu i putuje širom Severne Amerike, Azije, Latinske Amerike i Evrope gde prati i podstiče razvoj antikorporativnog aktivizma. Univerzitet kraljevskog koledža, u Novoj Škotskoj, dodelio joj je počasnu titulu doktora građanskih prava.
Preuzeto sa www.e-novine.com
