Studenti nisu imuni na obe
smišljenost usmerenog delovanja svojstvenu postmodernizmu, pa svaki njihov pokret najviše je skup izmešanih mladih tela, šarenih rekvizita, objavljenih parola, prodirućeg besa bez smernice vodilje. U zapadnim demokratijama ovi učenjaci kad su okupljeni u telesnoj zbijenosti (vrlo malo i idejnoj) postali su neuticajan protivnik vlasti što svakodnevno prkosi sedeći na travnjaku ispred fakulteta u ispisanim majicama duhovitih natpisa protiv sistema. Natipisi izvrgavaju ruglu sistem kapiltalizma, demokratije, a krojači nošenih natpisa nakon iznosanog materijala odlaze u hramove sistema (tržne centre) kako bi kupili nepotrebne potrepštine i gotovo ceo svoj dan ponašaju se baš po želji sistema (surfanje po svetskom okupljalištu internetu do kasnih noćnih sati). Trebam li još uvek napisati da su opisani protiv vlasti i sistema?
Opet, studenti su umeli u prelomnim društvenim momentima neartikulisani gnev pretočiti u podsticaj izgubljenoj opoziciji zakinutoj za normalno delovanje u političkom životu. Idejna praznina omladinaca odlično se uklopila u vlastoljubivost opozicije, što gađa u target, voljna da zbaci vlast ne bi li postala malo manje gora od nje. Ukoliko je sporna vlast ogrezla u zloći na tu djavolsku smesu mora se udariti mladim udarnicima željnim bilo kakvog rušenja. Sutra, u danima zajedničke pobede, ta mladež više neće biti mlada i govoriće javno o svom sazrevanju, promeni, kako je bunt bio iznuđen i opravdan je samo u kriznim momemtima poput njihovog. To će govoriti ušminkani u fina odela, a ispod njihovog imena na malom ekranu stajaće: ministar, potpredsednik i sl. Svež primer su dešavanja u Srbiji devedesetih i decenijsko druženje studentarije sa protivnicima režima iz čega su se izrodile večne ljubavi sa hepi endom u debelim foteljama.
Kako je u Bosni i Hercegovini? Kako je u Republici Srpskoj? Postoji li društveni angažman studenanata? Jos tačnije: postoji li to neupravljeno, glasno, raspršeno delovanje studenata na sve postojeće?
Ilustrativan je primer od pre nekoliko dana. Premijer Srpske posetio je Pravni fakultet u Banjaluci i održao predavanje studentima. Premijer je mrmljanjem izrecitovao recital zvanične politike odvraćajući pogled sa gledališta jasno mu dajući do znanja time koliko ga potcenjuje. Po završetku, kako to obično biva, studentima je pružena prilika da postavljaju pitanja. Nastala je tišina. Nijedan student nije postavio pitanje. U prvim redovima sedeli su ponosni profesori, a zlobna kamera uhvatila je nekima lica rasklimana do patosa dok su odobravali rečeno. Šta je sa studentima? Jesu li klimali glavom? Ne, oni su postigli čudesno saglasje sa potcenjivačem. Potcenjeni u zagrljaju sa potcenjivačem igrali su se predavanja pristajući na svoje potcenjivanje, overivši ga apatijom, ćutanjem ispred recitatora poznatog po netrpljenju mešanja u izrecitovano, po grubom unižavanju drugomišljenika. Na obostrano zadovoljstvo, podobna srpska omladina nije se mešala i incidenti su izbegnuti jer niko nije nervirao premijera. Na zapadu studenti dreče u čudnovatom koloritu skrećući pažnju na sebe i nedosledni su u svojoj žestini padajući na ličnim primerima, a kod nas studente i ne obuzima ljutina već pospani izrazi lica uhvaćenih okom snimatelja.
Može li student ne pitati? Sme li student ne pitati?
I pored sve prisutne neorganizovanosti, neozbiljnosti, smušenosti, mladi po svetu igraju se sa vatrama, i kad su bezopasni po samu vatru, i kad je razgorevaju. Oni dižu onu pesnicu sumnjivog kvaliteta. Ali je dižu i ona se vidi. Ovde se studentska pesnica diže jedino na festivalu nacionalnog melosa naziva: Dani oplakivanja za Kosovom i Metohijom. Tada se žali u masi mada su žalost i masa reči koje se ne pišu jedna uz drugu, bar ne u kontekstu slaganja. Banjalučki studenti žale na svoj način objašnjavajući kako je Kosovo srce Srbije.
Kako kuca njihovo srce i srce okružja što ih okružuje? Tiho, pritovorenički ili glasno, slavljenički? Prvi otkucaji srca su otkucaji nesrećno ožalošćenih zarobljenih u vazalnoj državi, tužnih jer su bez prava na slobodno putovanja ali sve manje njih deli tu veliku tugu jer druge tuga ne poseduje, a putovanja ih ne zanimaju. Zašto da putujem kad mi je lepo ovde? Zažele li truckanje u busu uputiće se u Guču, ili na splavove Beograda, jer tamo je najbolji noćni život u Evropi. (!) Zašto banjalučki studenti nisu postavili ni jedno pitanje premijeru?
Opet ću jauknuti: Može li student ne pitati? Sme li student ne pitati?
Ko je pojeo mladost? Ili je mladost pojela sama sebe? Banjalučkoj publici inače je svojstvena obamrlost, odnosno dok je posmatrate ukazuju vam se smirena lica slušalaca. Posve usiljena kulturna bezizražajnost. Lažno upućivanje na pozornost slušalaca. No, kad izlagač priupita publiku doznaje da ga je slušala prazna sala u čije se zidove stopilo ljudstvo. Kada dobije retku priliku učešća, publika ga ponosito odbije uspravnog držanja. Iza uzdignutih glava pozornih spavalica čuči inferiornost i opako, bolno zadovoljstvo usled odvijanja događaja za čiji se tok i kvalitet banjalučka publika ne zanima. Dobro se sećam kako sam posle promocije nove knjige Dobrice Ćosića prevrtao i formulisao svoja pitanja, a onda me je ošinula tišina zidova na koje se kukavički prislonih i postadoh deo banjalučke publike. Na žalost, i Ćosić (sa svojim udvaračima kritičarima) je bio tek formalista i iz učtivosti nas je upitao za naša pitanja. Ostareli pisac, silovitih osporavanja i pohvala, otišao je iz našeg očigledno malog grada, a da ga nismo pokušali približiti ličnom iskustvu čime smo odbili uništiti stereotipe koje slušamo o nesumnjivo značajnoj književnoj pojavi sumnjivih javnih istupa. Mogli smo kroz razgovor i osetljiva pitanja približiti se hvaljenom i osporovanom doznajući mrve istine između jaza razlika obučenih u stereotipe. Ali mi nismo pitanjima ispitali niti Ćosićevo stvaralaštvo, niti opšte poznato sumnjivo javno delovanje (šovinistički ispadi u vidu zavijene, ali izričite generalizacije cele etničke skupine).
Tako je i studentska publika Pravnog fakulteta odbila da se upetlja u besedu besednika i time je stvorila zločinačku tišinu mladosti imune na radoznalost i otkrivanje pravog sadržaja izrečenog. Ubijena je snagom studentske tišine najkonzervativnijeg fakulteta mogućnost razmene reči, pogleda, dijaloga, iskrenog slaganja ili neslaganja, zahtev za zalaženje u objašnjenja premijera i obratno. Mladost je pokleknula potpisujući da trenutačno stanje je nervira, ona kao zna da ono ne valja, ali čekaj da se malo odmorim, utuljim, a posle ću se pitati šta se oko mene dešava. Kada me glasno pozivaju na odbranu Kosova i Metohije razbijanjem prodavnica, onda ću se odazvati.
Ne verujem da je mladost u amfiteatru Pravnog fakulteta zaćutala usled neprijatnosti i straha pred nezgodnim govornikom-potcenjivačem, bez obzira na njegovo već viđeno nipodaštavanje drugosti dobro uvežbano na vređanju bosanskih muslimana i srpskih opozicionara. Mladost, ako je to zaista mladost, ne ćuti kad joj drugi kažu da ćuti. Kojom god silovitošću ućutkivali mladost, ona će vam pobedno isplaziti jezik ako je zdrava! Verujem da je ovdašnja mladost, milovana od svojih profesora, naučena na bezvoljnost, perverznu nasmejanost neduhovitim doskočicama onih za katedrom. Mladost su ubili stariji ostavljajući ubijenom pokolenju izvršenje samoubistva jer stariji i iskusniji ne žele prljati ruke. Banjalučka mladost živi po podrumima grada u sazvučju sa muzikom tutnjanja istih ritmova, ali iz tog bednog underground života ne izlaze osveženih i novih razmišljanja, već umrtvljenih tela bez znakova živosti.
Samotni pojedinci, neizbrisivog uverenja o mladost koja je na frontu sa svim dosadašnjim, hodaju gradom neprimetno sa nekoliko istomišljenika plašeći se okolnog mrtvila. Neizbežno se uštinu mladenačkim hirovima čisto da neko i pomisli kako ovde žive i mlađi ljudi sa gomilom uvretlih pitanja u glavama. Ulicama naizgled marširaju srećni mladići i devojke Srpske, studenti i studentice mnogobrojnih fakulteta u mestu gde je znanje na rasprodaju. Brišem maglu sa naočara i vidim bolje. Oni nisu mladi, oni su prikaze, pripremaju se na stalnu pozu nezadovoljnika, nalik na onu viđenu na licu roditelja. Tada će kriviti sve i svakog. Tada će postavljati pitanja svima oko sebe i biće zanavek dosade koje će drugi izbegavati. Tada neće imati priliku i vremena za postavljanje pitanja, ali će ih neprigodno postavljati na rođendanima, druženjima, sahranama.
Da li je ispisano i moja sudbinu? Da li je ispisano i tvoja sudbina?
Ne, ja nisam bez pitanja! Da, ja ne postavljam pitanja jer me zidovi uklope u klopku neljudskom prisutnošću nečega što pogrešno nazivaju mladima. Ja vrištim iz grla pitanjima unaokolo, ali moj upitnik se ne vidi. Ja ne želim da delim sudbinu sa nemladošću, prevremeno ostarelom. Ja ću zadebljati slova pitanja i stavljenog upitnika na kraju. Ne znam da li ću uspeti.
Pridruži nam se, ima nas nekoliko. Nisam sam. Mi vrištimo u sebi. Kad prođem pored tebe, ja se čujem nečujnom grmljavinom iznutra. Možda me prepoznaš po smrknutom licu, a možda po veselom i dugom smehu. Ukoliko i ti vrištiš, čućemo se. Neka se pronađu studenti sa pitanjima ako su se već pronašli studenti bez pitanja.
