Kad su demonstranti na Vol Stritu protestovali protiv bankarske oligarhije i praksi globalnog kapitalizma, sa terasa okolnih zgrada menadžeri i banakari su ih gledali sa podsmehom i cinizmom, dok ih je jedan od njih čak polivao vodom. Jedan drugi iz iste grupe je dodao; „to su sve navodni revolucionari sa Eplovim kompjuterima“. Ovo ukazuje na jedan fenomen, koji teži da one udaljene od struktura moći i sredstava za njenu proizvodnju, tj obične ljudi, postavi u isti moralni horizont sa proizvođačima prisile i fundamentalnih uslova za život, a sa krajnjim ciljem oduzimanja prava na moralni prigovor i pobunu. Po ciničnoj logici koja se oblikuje kao zdravorazumska, ti koji protestvuju su licemerni, jer su i sami deo sistema ako kupuju Epl kompjutere.
Međutim o čemu se radi? Danas je sve u rukama velikih firmi i krupnog kapitala koji imaju gotovo sva sredstva za proizvodnju i raspolažu radnom snagom.
Kad se ne koriste savremena sredstva komunikacije kao što su mobilni telefoni, internet, pretraživači, društvene mreže ili pomenuti kompjuteri jednostavno se ispada iz dinamike elementarnog funkcionisanja na nivou svakodnevnice, i ne samo to, neposedovanje ili nepoznavanje istih podrazumeva tavorenje u mraku tržišta rada i gubljenje koraka za ekonomijom, politikom, kulturom. Ali i protestima, aktivizmnom i organizovanjem. To je upravo ono što žele oni koji ukazuju na pomenute Eplove kompjutere, jer na taj način se nastavlja mariganilizovanost potencijalnog revolucionarnog subjekta.
Dalje, obični ljudi bivaju uvučeni u sofisticiranu igru u kojoj optužuju jedni druge za rad u određenoj firmi ili za kupovinu određenih, „neetičkih“ proizvoda. Međutim, u razvijenim društvima i urbanim sredinama gotovo da ne postoji niko ko se nije „ogrešio“, ko nije popio Koka-Kolu, nosio Najk trenerku, gledao Holivudski film, ne poseduje telefon neke velike firme, kupio nameštaj kod Ikee ili popio Bajerov aspirin. Isto tako, u pojavama simboličkog elitizma postoje stvari koje su u mnogim polurazvijenim zemljama označene kao luksuzne. Na primer letovanje, vožnja taksijem, obedovanje u restoranu, odlasci na koncerte itd, a to su ustvari sve stvari koje bi trebale biti dostupne i prijemčive svakom običnom smrtniku, i ne bi trebalo razvijati sisteme griže savesti i prigovora ako neko sebi ponekad uspe da priušti neko takvo trenutno zadovoljstvo.
Nadalje, seljaci kupuju modifikovano seme, pesticide, traktore i mašine, a s druge strane, da to ne rade i vrate se na tradicionalnu poljoprivredu ne bi bili konkurentni i bili bi osuđeni na bankrot. Isto je sa svima koji koriste proizvode, tehnologiju, komunikacije korporacija i privrede, ti koji bi odustali od toga morali bi se pasivizovati, povući u komune i živeti minimalističkim životom daleko od političkog angažmana- a to je ponovo upravo ono što establišment želi. Lekovi koje svaki smrtnik koristi, ili higijenski i kozmetički proizvodi su testirani na životinjama ali i na ljudima, neretko onima sa najnižih lestvica društva ili trećeg sveta. Međutim, da li je za to krivac potrošač osuđen na nužnost ili prozvođač koji odlučuje o suštini etičnosti određenog postupka proizvodnje?
Isto je tako i sa zagađivanjem i uništavanjem prirode. Gleda se sve više sa podozrenjem na one koji voze automobile, kupuju najlonske kese, koriste fosilna goriva za ogrev, iako oni nisu ni blizu toliki zagađivači i štetočine koliko su industrija i korporacije, krupna poljoprivreda i veleposednici. Globalno, postoji i ovde tendencija linije manjeg otpora, mnogo je lakše prigovoriti neposrednom okruženju koji je u istom problemu i na taj način izražavati građansku zabrinutost nego suprotstaviti se mnogo većoj sili politike i korporatizma, koji su daleko veći grešnici.
Kao najveće dostignuće civilizacije, nauka i tehnologija, od kojih je najveći deo nastao u okviru industrije rata ili su pak njeni derivati, danas se koriste kao simbol kulturne posebnosti, da bi oni koji su osuđeni na korišćenje dostignuća te iste tehnologije, da bi uopšte preživeli, bili proglašeni za licemere. Drugim rečima, razvijene tehnološki i vojno jake zemlje bi želele da se bore dronovima, tomahavcima i nevidljivim lovcima protiv onih koji imaju samo kamenje, katapulte i praćke. To je ista ona logika koja je sadržana u komentaru s početka da se ti anticivilizacijski revolucionari koriste Eplovim kompjuterima.
Umetnici i kultura koja bi takođe trebala biti kritička i da preispituje društvene istine je zavisna od države i politike, donacija, sponzorskog novca. Intelektualci i njihovo delovanje je zavisno od publicistike, izdavača i reklama, ili najviše od medijskog prostora, koji je opet u rukama krupnog kapitala. A onda, s druge strane njihovo pojavljivanje u medijima ili proizvodnji, kako umetnika tako i intelektualaca u korporativnim produkcijama i medijima se takođe obeležava kao licemerno. Režiser, muzičar, slikar, kustos su razapeti između politike koja kontroliše državne fondove i privatnih donatora i korporacija. Zbog toga je moralistički prigovor uvek velik i u tom domenu, a to samo dodatno otupljuje njihov angažman.
Ogromna većina delatnosti i organizacija civilnog društva funkcioniše zahvaljujući novcu fondacija i korporacija, dakle privatnog sektora. Globalni milijarderi su izgradili takav sistem doniranja i kreditiranja kroz sistem organizacija oslobođenih od poreza da je manje više sav novac u kulturi i civilnom društvu poreklom od njih. Na taj način se ogroman broj korisnika ovog novca dovodi u situacije udvorništva i zahvalnosti s jedne strane i autocenzure s druge, sve u sklopu razvijenih sistema prigovora i griže savesti, ali i klijentilističkog pritiska.
Sve u svemu, intezivno se radi na stvaranju svesti u kom kredibilitet otpora poseduje samo neko ko je totalno izolovan od civilizacijskih procesa, nije ni radnik ni konzumer, ne učestvuje u reprodukciji života društva.. Sve bi to bilo u redu da ti koji su totalne moralne askete mogu da dođu do izražaja i uticaja na bilo kakve procese, tako da logika da totalno osiromašena i mariginalizovana individua ima pravo na kritiku i pobunu je autodestruktivna po revolucionarnu svest i svest o bilo kakvoj promeni. Oni nemaju nikakve šanse protiv sistema koji ima poluge sile i kapitala hiljadama puta veće.
Na neki način, svi postaju integrisani u sistem kapitalističke reprodukcije tako da i oni koji žele da ga promene jedan drugom oduzimaju pravo na kritiku kroz moralistički prigovor. Oni koji rade za velike firme ili su mali akcionari imaju često prigovor savesti veću nego što to imaju oni na njihovom vrhu i u centrima moći. Pored toga, oni zaposleni sa prezirom gledaju one koji su nezaposleni ili dobijaju socijalnu pomoć, i to je jedan značajan način kako vlast i elita antagonizuju niže slojeve. Onaj zaposleni bi trebao da se pita kakav je to sistem koji ne može svima da obezbedi radno mesto, i još zbog čega on mora da strepi pod pritiskom rezervne armije nezaposlenih.
Ekonomske i političke perjanice društva bi želele da svedu ljude na najprimitivnije oblike otpora. A njihovom integracijom u sistem reprodukcije kapitalizma, bez obzira da li na proizvodnoj ili kunzumerskoj strani oduzimaju im pravo glasa kao i pravo na otpor. I to sve po staroj dobroj maksimi- ko je deo sistem nema pravo da ga kritikuje, a ustvari u totalitarnoj logici kapitala svi su deo sistema njegove reprodukcije, iako mnogi ne moraju biti svesni toga. Zato postoje narativi i sofizmi kao mehanizmi kojim su uspeli da dovedu u sukob gotove sve slojeve društva između sebe. Nekad je bila direktna represija i kriminalizacija dok su to danas retoričke strategije i moralizacija.
I na kraju, kao ironija istorije, sam marksizam i komunizam ne bi bio moguć bez kapitala. Naime, Fridrih Engels, jedan od najvećih teoretičara i aktivista komunizma bio je industrijalac i kapitalista, iako se sam kako je priznao gadio te činjenice. Međutim da nije bilo njegovih sredstava Marks ne bi nikad objavio svoja kolosalna dela, pa ni on sam. Danas da ne postoje ovakvi levičarski meceni kao što je nekad bio Engels mnoge angažovane publikacije, umetnička dela, politički filmovi, određene partije i pokreti pa i organizovanje direktne agitacije ne bi bile moguće. I još nešto. Ne treba zaboraviti Lenjina koji je pogodio suštinu stvari kada je rekao da od „kapitaliste treba uzeti konopac sa kojim će na kraju biti obešen“.
