Kada je pre skoro godinu dana Dejli Telegraf objavio listu sačinjenu od dvadeset pet najlepših filmskih romansi, nekoliko mesta zauzela su i ostvarenja iz XXI veka. Tako su se na listu ugurali dramatično emotivna „Planina Broukbek“, luckasto potresan „Večiti sjaj besprekornog uma“, beskrajno simpatičan animirani film „Do neba“, kao i „Pre ponoći“, zaključak trodelne ljubavne storije.
Ipak, prema temama koje obrađuje i načinu na koji secira svoje likove, samo bi „Večiti sjaj besprekornog uma“ mogao ponosno da predstavlja XXI vek na listi. Koliko god bili izvanredni, preostali nabrojani filmovi ne mogu se čvrsto vezati za početak ovog veka, već ih je moguće smestiti u bilo koju vremensku kutiju. Listi bi sada vredelo dodati još jedno, ovogodišnje ostvarenje, film „Ona“ (Her) Spajka Džounza (Biti Džon Malkovič, Adaptacija), koje na sasvim jednostavan i neverovatno precizan način prikazuje htenja i potrebe u suštini usamljenog čoveka XXI veka.
Da li vam se bar jednom desilo da prospete vodu preko svog telefona, ili da vam laptop isklizne iz krila i prestane da radi na trenutak? Baš u tom trenutku, koji nekada traje kao cela večnost, dok gledamo u beživotno parče tehnike, pitamo se šta ćemo da radimo ako reanimacija ne uspe. I koliko smo samo važnih podataka sačuvali (samo) tu, bez kojih će naš život možda biti teži nego što već jeste... Imajući sve to na umu, zaista ne deluje nestvarno da ćemo u skorijoj budućnosti biti u stanju da se zaljubimo i ostvarimo vezu sa operativnim sistemom kao što to čini pisac Teodor Tvombli (Hoakin Finiks) u filmu „Ona“. Nakon kraha velike ljubavi i neuspelog braka, Teodor kupuje prvi operativni sistem sa veštačkom inteligencijom (glas pozajmljuje Skarlet Johanson) i zaljubljuje se. Tek tako.
Uspeh filma „Ona“ mogao bi da se traži na više mesta, ali ja za to najzaslužniji svakako Džounz koji osim režije potpisuje i inteligentno napisan scenario. Njegova suptilna moć da nas uvuče u emotivni tornado i potom nas tresne o zemlju vidi se već u prvoj sceni filma, kada Teodor čita nešto što bi moglo da bude najdivnije ljubavno pismo na svetu. I dok se još pitamo kakva priča stoji iza tog pisma, Teodor ustaje od svog stola i računara i mi shvatamo da je on samo jedan od desetina zaposlenih u kompaniji koja se bavi pisanjem pisama umesto drugih ljudi.
Džounz svog junaka Teodora, romantičnog, smušenog i bolno usamljenog heroja, vodi kroz film bez žurbe, dajući mesta Finiksu da oseti kako je to biti u njegovoj koži i potpuno se izgubi u liku. Potom u priču ulazi Samanta, koju je samo glasom neverovatno uverljivo dočarala Johanson, i pred nama se rađa ljubav. Džounz ne upada u zamku klasičnog podilaženja publici, već pametno razvija svoje junake i ne libi se da postavi pitanja koja su i svakom gledaocu na umu. Jer, ljubav sa OS-om do sada još nismo iskusili, mada bi se čitaoci i komentatori sa Tehnopolisa možda pobunili.
Kroz njihovu priču, bez obzira na to da li vam se čini mogućom ili ne, Džounz na svetlost izvlači širok spektar emocija i problema sa kojima savremeni čovek ne zna kako da se izbori, pa se radije zatvara u svojih nekoliko sigurnih kvadrata, u ovom slučaju u stanu na visini nebodera, omeđenom staklenim zidovima koji očajnički zovu nekog iz spoljnog sveta da proviri unutra i vidi šta se dešava u nama.
Uprkos ranijim ljubavnim brodolomima, Teodor kao i svi mi, ponavlja svoje ljubavne obrasce i upušta se u vezu u kojoj otvara sebe i gradi Samantu, dajući oboma nesvakidašnje novo iskustvo. Gledalac sve vreme sumnja da takva ljubav može da se završi uspešno, ali posmatrajući Teodora kako juriša ulicama kao zaljubljeni ludak i spava na plaži grleći malu tehničku spravu iz koje dolazi toliko toga, na trenutak sve izgleda moguće. Jer, na kraju dana, svi se mi nadamo srećnom kraju.
Srećnom kraju nada se i Samanta, koja uz Teodora raste i nadrašćuje sve ono što su u nju ugradili silni programeri, i baš kao i svaki čovek na svetu, u trenucima ljubavi po prvi put oseća svoju kožu, prvi put oseća svoje telo i gleda na svet kao nikada to tada.
Ono što je, izuzev ove ljubavi, zanimljivo jeste i način na koji Džounz prikazuje odnos sredine prema ljubavi između čoveka i OS-a, ali i način na koji Teodor uviđa da je sve više ljudi oko njega, sve više slučajnih prolaznika, zaokupljeno svojim OS-ovima, nezainteresovano za ljude oko sebe. Zanimljivo je i to da je upravo jednoj devojčici dao priliku da postavi neka sasvim jednostavna pitanja koja pogađaju pravo u centar, kao na primer: „A zašto ti živiš u računaru?“ Ipak niko ne postavlja bolja pitanja od dece.
Ali reditelj neposredno ne osuđuje otuđenje kao takvo, pa ni ljubav čoveka i OS-a, već analizira tu pojavu i vodi nas korak dalje, postavljajući pred nas nove, neminovne probleme. Šta ako se OS pokvari? Šta ako počne da se razvija na način na koji običan smrtnik to neće moći da prati? Šta ako taj smrtnik umre, šta se potom dešava sa OS-om? I što je još važnije, može li i OS da se zaljubi u nekog drugog, i da nas na kraju ostavi.
Uz, još jednom izvanrednu glumu Finiksa i Johanson, ali i nenametljive pristojne uloge Ejmi Adams, Runi Mare i drugih, sa divnom malom muzikom (krojenom po ukusu svakog hipstera) i mesečevom sonatom Karen O (The Moon Song), Džounz je napravio upečatljiv i pametan film. Da li je u pitanju remek-delo, pokazaće vreme, ali sa ove tačke „Ona“ ostavlja utisak dovoljno pametnog i izuzetno emotivnog filma, kojim i mi kvazi-intelektualci bez problema možemo da se pohvalimo u društvu.
Tekst je preuzet sa B 92
