Ova teorija i nije daleko od opšteprihvaćene, ovovjekovne, a to je da zijevanje daje energiju i to tako što ubacuje više kiseonika a izbacuje ugljen-dioksid, piše HuffPost.
Međutim, ova teorija je djelimično osporena istraživanjem koje pokazuje da oni kojima treba više kiseonika - ljudi koji vježbaju i oni sa medicinskim stanjem koje smanjuje dopremanje kiseonika do mozga - ne zijevaju više od prosječne osobe.
Zijevanje ostaje misterija, možda zato što se njime niko ne bavi, pored toliko smrtonosnih bolesti. Ono oko čega se svi stručnjaci slažu jeste ideja da je okidač za zijevanje povišena temperatura u mozgu.
Iako je mozak veličine grejpa, on uzima 40% naše metaboličke energije i on može takođe da se pregrije.
Zijevanjem hladimo mozak, sprječavajući da se pregrije. Temperatura mozga raste kada smo umorni, kada nam je dosadno ali i kada smo u prostoriji sa visokom temperaturom ili imamo infekciju nečega.
Kada zijevamo, usta se razvlače i udišemo duboko a izdišemo plitko. Za ovo vrijeme mišići oko naše lobanje se skupljaju i rastežu i uzimamo vazduh. Nova, rashlađena krv ide ka glavi dok se toplija spušta.
Ako ste se pitali, zašto zijevate kada neko drugi u vašem okruženju zijeva, evo jedne potencijalne teorije. Navodno se to dešava zbog empatije. Ako neko u prostoriji zijeva, vi nesvjesno pomislite da bi to trebalo i vi da činite.
Interesantno je da ljudi sa autizmom i šizofrenim poremećajem ličnosti, stanjima koja karakteriše nedostatak empatije, čak nizak nivo empatije - ne zijevaju tako često.
