Njena ćerka, koja se ističe prelepim loknicama i tamnijom bojom kože,
pametno je i razigrano dete i ne razlikuje se od svojih vršnjaka, ali je
za neke ljudi u Srbiji ona jednostavno - drugačija.
- Biti samohrani roditelj u Srbiji je samo po sebi teško, a pogotovu ako ste majka tamnoputog deteta. Ona je ista kao i njeni vršnjaci, jedino je razlikuje boja kože, ali je zbog toga neki drugačije posmatraju. Uvek nalećemo na komentare i poglede na ulicama i gde god da krenemo. To ide dotle da su me čak i na razgovorima za posao pitali za to gde je otac i da li šalje pare - priča Ivana.
Ivana, koja je drugom stanju ostala tokom studija, je uspela da završi fakultet sa sve detetom. Uprkos tome, ona je imala velikih problema prilikom pronalaženja posla, jer, kako kaže, poslodavci na to što ste samohrani roditelj uopšte ne gledaju blagonaklono. Naprotiv.
- Umesto da se na to gleda sa odobravanjem, na samohrane majke se gleda sa sažaljenjem i prilično negativno. Uvek se postavljaju pitanja kako ćete da radite, ko će da vam čuva dete, gde živite, da li imate stanarasko pravo, da li otac plaća alimentaciju. Bukvalno kao da vas pitaju kako ćete uopšte da preživite dolazak na posao - priča majka male Sare.
Ljudi se ne libe čak ni da pitaju da li govori srpski
Iako se godinama bori sa ovakvim pitanjima, Ivana napominje da ona nije usamljena u tome. Iako je njena situacija pomalo neobična u odnosu na sredinu, ona kaže da ima još ljudi koji se nose sa sličnim problemima, kao na primer ljudi koji su došli iz inostranstva.
Da pojedinci nemaju obzira, pokazuju i razne neprijatne situacije sa kojima se Ivana i Sara svakodnevno suočavaju. Tako je, prilikom prijavljivanja u opštini, Ivana morala da odgovara na bezbroj pitanja o detetu, samo zato što ima drugačiju boju kože.
- Najviše me pogađaju ljudi koji na nju popreko gledaju. Ne znam kako neko može na dete tako da gleda. Iako nisu svi susreti loši i zlonamerni, to sve ostavlja posledice na Saru. Ljudi su u stanju da pređu dve ulice samo da bi joj prišli. Desilo mi se čak i da mi jedna gospođa u supermarketu priđe i iz čista mira krene da podiže Saru. Ona je krenula da plače. Iako je to sve dobronamerno, previše je. Zamislite da vam dnevno prođe 20 ljudi i dotakne vam kosu. Zato Sara sada jako teško prihvata nove ljude - iskrena je Ivana.
Ona je svesna toga da neki ljudi o njoj svašta pričaju zato što ima dete sa čovekom iz Afrike.Zato ima i priča o tome kako bi porodica ostala na okupu da je u pitanju naš čovek.
- Sara je još uvek mala, ali sve to na nju ostavlja posledice. Veoma teško dozvoljava da joj neko
priđe, ali za sada nema problema sa drugarima. Eventualno je pitaju dečije stvari, pa su tu pitanja o tome da li je jela previše čokolade ili je njena mama jela previše čokolade, pa zato ima tamniju kožu - priča Ivana, koja se zajedno sa ćerkom preselila u Zrenjanin.
Iako Ivana naglašava da je u Zrenjaninu tek dva meseca, te da su to samo prvi utisci, ali za sada nije imala neprijatnih situacija.
- Možda tome doprinosi i činjenica da sam sada udata, živim sa mužem a i još jedna beba je na putu. Ljudi vas drugačije gledaju kada imate zaštitu supruga - kaže ona.
Majka slatke Sare kaže da je najveći problem u ovakvim situacijama to što su ljudi spremni da kažu kako se to isto dešava i u drugim zemljama, i da okrenu glavu. Kako bi se problem rešio, potrebno je uvesti edukaciju u vrtiće i škole i pričati sa decom o tome kako je različitost nešto lepo i normalno.
- Sve polazi od kuće. Ja sam zbog svega ovoga izgubila i neke prijatelje, i jeste i te kako teško. Ali, meni može samo da imponuje što imam tako lepo i pametno dete - zaključuje ona.
Tekst preuzet iz Blica
