Sveštenik crkve Sveti Vaslije Ostroški i asistent na Bogoslovskom fakultetu je gostujući u "Kažiprstu" rekao da se to pre svega odnosi na društveno delovanje.
Uloga crkve je na mnogim mestima, smatra Milićević, a jedno od njih je ključno za izvor celokupne krize u našem društvu, a to je problem obrazovanja. Kako kaže, u rešavanje treba da se uključe svi.
"Pitajte danas decu zašto uče to što uče. Nisam siguran kakav bi odgovor bio. Siguran sam da ne znaju zašto idu u školu, zašto se obrazuju. To polje obrazovanja je mesto gde SPC treba da bude angažovana, zajedno sa svim društvenim činiocima, drugim verskim zajednicama, civilnim sektorom. Stanje u obrazovanju je generator problema i tu svi treba da sarađuju", kaže on.
Na pitanje zašto crkva i pravoslavlje mnogima služe kao izgovor i štit za napade na druge i drugačije, Milićević odgovara:
"Upravo zbog toga što neke stvari nisu jasno razdvojene. Povezanost crkve sa identitetom kulturnim i nacionalnim nije nužno loše, to postoji svugde u Evropi, ali je pitanje kako se to tumači. Danas nije jasno šta znači biti pravoslavni hrišćanin. Da li je obavezno da svaki pravoslavni hrišćanin bude Srbin ili da svaki Srbin bude pravoslavni hrišćanin? Naravno da nije, to je besmisleno. Pitanje je da li je uopšte moguće? Nije, kao što nije bilo moguće da svaki Jevrejin prepozna Hrista kao svog mesiju. Prepoznala ga je samo manjina, isto koliko bi Srba danas prepoznalo Hrista kada bi ponovo došao među njih", kaže Milićević.
On dodaje da je siguran da bi među Srbima bilo čak i manje onih koji ne bi bili pod krstom i vikali "raspni ga, raspni".
"Upravo su to ti koji najviše viču i govore drugima kako da se ponašaju. To se vidi u Jevanđeljima, jasno se vidi jasna psihološka struktura ličnosti onih koje sada vidimo da idu po ulicama i tuku one koji im se ne sviđaju, i onih koji su tukli i pljuvali Hrista i govorili mu da je lažni mesija. Hrista nisu raspeli ateisti, već prvosveštenici, prvoznanci, ljudi učeni u veri. Zašto je moguće da se ljudi pozivaju na crkvu? Sve to je već viđeno. Živimo kontinuirano promene na nivou paradigme društva, pa to pogađa sve u našem društvu, pa i odnos prema veri", kaže on.
"Nije poenta da svi veruju, već kako verujemo"
Govoreći o poziciji našeg društva i Srpske pravoslavne crkve, on kaže da je u Srbiji konsenzus oko toga zašto društvo uopšte postoji postavljan na potpuno različitim nivoima pre 100 godina, pre 50 godina i danas i da zbog toga danas praktično "ne znamo čemu nešto što se zove Srbija".
"Crkvu od društva ipak odvaja postojanje nekog kontinuiteta delovanja, pa takav problem u tom smislu ne postoji u crkvi. Međutim, ono oko čega je napravljena svojevrsna kohezija prosto ne može da izdrži pritisak i izazove savremenog sveta i savremenog društva. Tu govorim o nivou društvenog delovanja crkve i tu je nedvosmisleno jasno da je potrebno preosmišljavanje. To je sve jasnije, što je više crkva prisutna u javnosti u sve transparentnijem društvu uz razvoj medija", kaže Milićević.
Suštinski problemi su, kaže Milićević, u osmišljavanju socijalnog delovanja, a ono na višim nivoima je manje važno.
"Na parohijskom stvari moraju da se menjaju. To je jedini realni nivo. Konvecnije, obziri, institucionalni nivo odnosa, sve to je manje važno. Suštinski je da se na ovom nivou osmišljava jedan pristup koji će podrazumevati jasno određenje ko smo mi pripadnici crkve i ko su oni kojima se obraćamo. Mi i tu imamo problem", navodi on.
Milićević ističe da su različite stvari mesto religije u svetu i mesto hrišćanstva u svetu, kao i da "nije poenta u tome da svi veruju".
"Nije poenta da svi veruju, već da oni koji veruju, veruju toliko ozbiljno da njihov život svetli drugima i bude sud njihovim životima. Ne sud nekog izobličenja, osude, već da im bude neki putokaz. U Novom zavetu već imamo izražene skepsu i sumnju prema tome kako će svet prihvatiti Jevanđelja, služba hrišćana je da budu so svetu. Poenta je kako verujemo, a ne koliko nas je", kaže Milićević.
"Suština crkve je da služi svetu, kakav god da je"
Za Milićevića je veliko pitanje i kakva je modernizacija crkvi potrebna.
"Pitanje je i koliko se svet menja i kakva je nama modernizacija potrebna. Različite su paradigme u crkvi i oko nje, a crkva na to nekada ne odgovara najadektvatnije", kaže on i dodaje da najveća iskušenja moći i vlasti nisu zaobišla ni crkvu i da je mnogo toga bilo u neskladu sa onim što govori Jevanđelje.
Za pitanja "zašto vladike voze audije i žive u izobilju", Milićević kaže da je to dobra ilustracija skretanje pažnje sa realnog problema.
"Mene to nisu pitali, već me pitaju o postupanju. Ipak, ljudi zapanjujuće malo pitaju o tim temama, s obzirom na to koliko su te stvari prisutne u medijima", kaže Milićević.
Milićević navodi da je suština crkve jasna i da se ona sadrži u spasenju sveta, služenju svetu, "bio on praistorijski ili postmoderni".
Poimanje tog sveta je još nešto o čemu bi i crkva i hrišćani trebalo da razmisle.
"Crkva treba da pokazuje sebe kao telo Hristovo, u to i celokupna crkva veruje. Odnos prema svetu je služenje, a za to je potrebno razumevanje i poštovanje prema tom svetu, kakav god on bio, koliko god paradoksalan. Hrišćani nemaju, odnosno ne bi trebalo da imaju, luksuz da izmišljaju paralelni svet, što često činimo, i da u njemu žive tako srećni i divni. Trebalo bi da se suočimo svetom takvim kakav je. Kao Gospod koji se na Veliki petak suočio sa najgorim od tog sveta, sa najgorim u čoveku, sa mržnjom, licemerjem, neverjem, lažnom verom, odvratnim malim ljudskim strahom. Ipak, on je znao da čovek ne samo da nije samo to, već je nešto potpuno drugo", kaže Milićević.
Tekst preuzet sa portala B92
