Na današnji dan 1650. godine umro je francuski filozof, matematičar i fizičar Rene Dekart, čije je djelo označilo raskid sa skolastikom i začetak moderne filozofije racionalizma. Svoje učenje objavio je u djelima "Rasprava o metodi" (1637) i "Meditacije" (1641), a delom "Geometrija" otvorio je novu epohu u matematici. Podsjećamo na tekst Catherine Clement o životu i djelu Dekarta.
Kada je došao na svet, Dekart je bio tako slabašan da ga je to zauvek obeležilo: ostaće veoma krhkog zdravlja. On kaže, u pismu češkoj princezi Elizabeti, da mu je majka ostavila kao zaveštanje plućnu bolest; od toga je umrla vrlo brzo nakon njegovog rođenja. Rene Dekart je, znači, dobio u nasleđe “suv kašalj i bledilo”; umreće mlad, govorili su lekari. Ali su pogrešili: izvukao se.
Međutim, Dekartovo rođenje nije bilo uzrok majčine smrti: ona je preminula godinu dana kasnije, pri rođenju drugog dečaka, koji je odmah umro. Čitavog svog života Dekart nije saznao da mu se rodio i netom nestao taj brat, i čitavog je života verovao da je sam bio uzrok majčine smrti. Iz tog zamešateljstva, koje je bilo deo porodične legende, nastale su možda osobene veze između Rene Dekarta, njegovog zdravlja, hotimičnog predavanja snu i teorije o strastima.
Pošto je bio ugroženog zdravlja, u kolež Fleš ušao je sa jedanaest godina; imao je tri godine više nego što je bio uobičajeni uzrast polaznika. Njegov dnevni raspored bio je prilagođen nedostatnim snagama, fizičkoj slabosti: dok mu drugovi ustaju u 5 ujutru a ležu u 21 čas, mladi Dekart ima pravo na deset sati sna. Ženevjev Rodi-Levi opravdano iz toga zaključuje da je svakako u polusnu morao čuti zvuk zvonceta koje je pozivalo na opšte buđenje, a onda i brujanje koleža koji se predaje svojim dnevnim aktivnostima: njegov odmor jeste bio produžen, ali je to bilo spavanje poremećeno praskozorjem, trenutkom pogodnim za preplitanje jave i sna, za međusta- nje u kojem se mešaju duga sanjarenja i zaostaci snevanja. Prikaze, prividi, princeze, vile i demoni, igra svetla koje se provlači kroz napola zatvorene kapke… Možemo lako zamisliti kako se prevremeno u psihu gimnazijalca uvlači nestvarno: njegovo dejstvo naći ćemo u načinu na koji Dekart režira uslove za primenu radikalne sumnje u Metafizičkim meditacijama, koja zahteva od filozofa zatvaranje, usamlji- vanje, odvajanje od stvarnosti i spoljašnjeg sveta koji, možda, i ne postoji. Tada je, nesumnjivo, rođen i Zli duh, u toj sanjalačkoj glavi dečaka kojem je dopušteno da produži svoj noćni odmor i posle časa određenog za buđenje svih drugih. Tada se, u toj polutami dozvoljenog snevanja, javila i sklonost ka poeziji kojom će biti opči- njen u svom mladalačkom uzrastu, i kojoj će se ponovo vratiti tek pred kraj svog života.
Prema tome, već od svog dolaska na svet Dekart je osoben: takav će uvek i ostati. Svoju fizičku slabost pobediće do te mere da će zavoleti mačevanje i postati vojnik. I zbilja je veoma neobično pomisliti da je Dekart putovao i ratovao devet godina: jer, iako Ženevjev Rodi-Levi stalno podvlači neizvesnosti prisutne u filozofovoj biografiji, ipak nema sumnje da se izbliza susreo sa tridesetogodišnjim ratom. Je li prisustvovao trenutku kada su švedske trupe pljačkale Prag. To ne znamo. Ali je utvrđeno da u tom svom nomadskom i vojničkom razdoblju piše u postelji, tako što s vremena na vreme odiže gornji deo tela kada beleži nešto na stočiću kraj uzglavlja: jedan od njegovih domaćina, Le Vaser, krišom ga je osmatrao kroz ključa- onicu. Eto, znači, vojnika koji legne u krevet – da bi razmišljao.
To je zato što je stekao naviku da danju spava a noću dugo ostaje budan: treba da imamo na umu da je ovom filozofu bilo sasvim uobičajeno da tokom dana prebiva u postelji. Njegov ritam bio je pomeren: jezikom savremene neurofiziologije reklo bi se, danas, da njegovi sinhronizatori nisu bili kao kod običnih smrtnika. Sinhronizatori su promenljive koje određuju odnos prema okolini i omogućavaju prilagođenost društvenom životu: na nemačkom se nazivaju “Zeitgeber” – “davaoci vremena”. A filozofsko vreme često se uzima na račun društvenog, na uštrb dnevnih i noćnih socijalnih aktivnosti: na svoj način, Dekart je otelotvorenje filozofa prema Hegelu, one Minervine sove koja se budi u sumrak. Ishod je usamljivanje: da bi se na miru razmišljalo, valja biti sam, u postelji. U pustinji.
S razlogom možemo tvrditi da je Dekart, na polju proučavanja vremena, suvereno predvideo događaje. Niko nije mogao pretpostaviti da će on, smatrajući da je od središnjeg značaja za regulisanje strasti epifiza, ta “mala žlezda koje se nalazi usred mozga”, nekoliko vekova ranije anticipirati otkriće melatonina izolovanog 1917. godine. Melatonin, supstancu koju epifiza luči u snu, današnja poludela Amerika proglasila je čarobnim sredstvom za podmlađivanje. Dekart o tome nije ništa znao, ali mu je intuicija bila neobična: jer, premda se još ništa ne može reći o ovim baj- kovitim svojstvima melatonina, jeste izvesno da on omogućava otklanjanje nepovoljnih posledica vremenske razlike, budući da reguliše cikluse sna i budnog stanja. Osamdesetih godina, u člancima američkih naučnika, odata je počast filozofu Dekartu zato što je naslutio značaj žlezde čiju svrhu više niko nije video.
Zauzdao je dan i noć, ovladao strastima, uzrocima i posledicama, načelima reda i metode: kako je takav čovek mogao prihvatiti da ode u zabit, prateći trag snežne kraljice. I to kakve kraljice! Odgojena u ratnim uslovima, muškobanjasta, užasno ružna, švedska kraljica Kristina ima ratničke navike. Ustajanje u četiri ujutru, početak učenja u pet, posle toga razlaz, voljno! I tako mu je kobno jutarnje rano ustajanje, koje je izbegao u koležu, sada nametnuto zbog kraljičinog dnevnog rasporeda. Njoj je dvadeset tri godine, njemu pedeset šest. On se potčinjava: kraljica, kaže, gospodari svim njegovim strastima. Toliko je zaveden da ponovo počinje da piše stihove, za balete koje tvrdoglavo odbija da svira. A u tom povratku poeziji stalno se pominju bespotrebne okrutnosti rata.
Nije nesrećan: ima snove, poklone koje mu donosi noć. Započinje raspravu Istraživanje istine prirodnim prosvetljenjem (Recherche de la verite par la lumire naturelle). Ali ostaje jedna nepobitna činjenica: lišen je onih svojih dugih noći koje je provodio u razmišljanjima. Četiri meseca kasnije, umire od upale pluća, tačno u času kada se njegova kraljica budi: u četiri ujutru.
Izgleda da ni od čega nije uspeo da pobegne, da ga je, na kraju, sve sustiglo: pokoravanje uobičajenom ritmu dana i noći, ustajanje u praskozorje, plućna bolest od koje mu je i majka umrla, sudbina koju je sigurnom rukom zaokružio i okončao kraljevski dnevni raspored jedne devojke odgojene poput dečaka, neobične i lude osobe od koje se Dekart ne brani. Poslednje reči rasprave čije je pisanje prekinula smrt, zaustavljaju se na definiciji misleće stvari. “Pod res cogitans podrazumevam…”. Nestrpljenje mlade filozofski nastrojene kraljice nije mu dopustilo da zaključi: jer, ništa mu nije moglo biti kobnije od nedostatka vremena.
Prevela s francuskog: Ana A. Jovanović, Theoria, 4/1996
Tekst je preuzet sa bloga Gledišta
