Dejan Ognjanović pisac, filmski i književni kritičar, prevodilac, esejista, doktorirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu sa temom „Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti“. Kratke priče objavljivao je u mnogim časopisima, a njegovi eseji na filmske teme objavljeni su u nizu knjiga u SAD i Engleskoj. Objavio je više knjiga i studija, a za svoj rad dobio je i nekoliko nagrada za književnu kritiku i esejistiku. Ognjanovića često zovu prvim doktorom strave.
Prikaze knjiga i filmova na engleskom pisao je i piše za nekoliko inostranih sajtova. Urednik je bloga na srpskom jeziku The Cult of Ghoul, kao i bloga na engleskom The Temple of Ghoul.
Ognjanović će boraviti u Banjaluci na Međunarodnom filmskom festivalu Kratkofil Plus koji počinje danas, a sutra će u Domu omladine, sa početkom od 19 časova, biti održana promocija njegovog romana „Zavodnik“.
Sa njim smo za portal BUKA razgovarali o hororu kao žanru, strašnim bićima, vampirima, blogu koji vodi, našem nasljeđu i drugim temama.
U opisu veoma popularnog bloga koji vodite, „The Cult of Ghoul“, stoji „strava, užas, mrak, ludilo, horor književnost i film“. Šta Vas je privuklo ovom žanru?
Strava me je privlačila još pre nego što sam bio svestan postojanja žanra koji se njome bavi: od najranijeg detinjstva voleo sam bajke sa ’mračnijim’ sadržajima, čudovištima i mračnim šumama, a naročito babine priče o navodno stvarnim ukazanjima duhova i vampira i drugim susretima s natprirodnim, što je sve zajedno koren moje ljubavi prema stravi, a u romanu ZAVODNIK upravo se vraćam tim korenima, ali na jedan kritički način, iz zrele perspektive.
Da li je horor kao žanr dovoljno zastupljen i cijenjen, na svjetskoj, ali i regionalnoj, književnoj sceni?
U svetu je cenjen uglavnom u onoj meri u kojoj je komercijalan, ali kako to obično biva – ono što se najviše prodaje retko je zaista i najbolje, naročito u umetnosti. Drugim rečima, uz sve moje poštovanje prema Stivenu Kingu, on nije ni približno najbolji savremeni pisac horora, već su to pisci izdavani u daleko manjim tiražima, čija imena vama neće ni biti poznata. Dakle, žanr jeste zastupljen kao jedan od popularnih oblika masovne kulture, dok su njegovi ozbiljniji umetnički aspekti cenjeni tek kod uskog kruga ljubitelja i proučavalaca, sposobnih da kopaju ispod onoga što im je marketinški nametnuto kao ’naj’ i ’in’.
Dejan Ognjanović (lijevo) na promociji
Koja su Vama najzanimljivija mistična, strašna bića i u kojim odnosima su oni sa stvarnim ljudima?
Nadimak pod kojim sam nekima poznat jeste gul (ghoul), što je termin koji pokriva najmanje dva stvorenja – izvorno je to arapski nekrofilni psoglavi demon, a u prenesenom značenju se koristi i za zombije, o kojima sam napisao nekoliko priča i one će, nadam se, već idućeg proleća izaći u mojoj novoj zbirci. U njoj se vidi koji je njihov odnos s ljudima – naime, da su ljudi daleko veća i gora vrsta čudovišta od onih koji tako izgledaju.
Danas su vampiri veoma popularni u pop kulturi, međutim, koliko serije, filmovi i romani vjerno prikazuju vampire?
Zavisi od toga šta je ’original’ u odnosu na kojega prosuđujete ’vernost’. Ako je to srpski koncept vampira, kao stariji i izvorniji od zapadnjačkog koji nam dolazi iz američkih i engleskih romana, filmova i serija, onda to nije nimalo verno. Zapravo, ja sam iznenadio i samog sebe kada sam, osmišljavajući svoj roman ZAVODNIK, shvatio da se on može čitati i kao vampirski roman, ali upravo u tom izvornom smislu kako je osmišljen u srpskoj narodnoj tradiciji.
Zbog čega su se baš vampiri izdvojili od drugih „strašnih bića“, šta je ono po čemu su oni toliko posebni?
U zapadnjačkom obliku koji je uobličio Brem Stoker, vampir je ujedinio dva ključna tabua zapadne civilizacije – seks i smrt, i povezao ih na tako upečatljiv način da oni deluju istovremeno zastrašujuće i zavodljivo, grozno i privlačno, a ta ambivalencija je ključni efekat žanra. Naime, ako bi nas horor samo zgražavao i prestravljivao, a ako ne bi imao i zavodljivi učinak fascinacije zabranjenim, on ne bi imao ni približnu popularnost i učinak koji ga čini trajnim.
Koliko su ljudi kod nas upoznati sa našim nasljeđem „strave, užasa i mraka“ iz usmenih predanja?
Nažalost, vrlo malo, rekao bih. Mlađi ljudi gutaju američke filmove i stripove i video igre, i iz njih se ’upoznaju’ sa tradicijom koja je i njihova sopstvena, ali prikazana u krivom ogledalu, pervertirana, izopačena, sasvim rekontekstualizovana. Kada izumru bake koje su prenosile tzv. ’bapske priče’, njihov sadržaj ostaće samo predmet bavljenja etnologa i folklorista, a nove generacije će svoje ’znanje’ o vampirima i živim mrtvacima crpeti iz ’Silent Hill-a’ i ’Walking Dead-a’.
O Vama se može pročitati da ste prvi „doktor strave“. Šta Vam ova titula znači? Recite nam nešto o Vašem doktoratu?
Doktorat na temu ’Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti’ odbranio sam pre dve godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, kod mentora prof. Dr Zorana Paunovića, našeg vodećeg angliste. U njemu, praktično, definišem ovaj složeni i kontradiktorni žanr, i prikazujem njegov nastanak i razvoj od gotskog romana u 18. veku, pa sve do početka 21. veka. To je opsežna studija i presrećan sam što mogu da najavim da će se već ovog oktobra, na Sajmu knjiga u Beogradu, pojaviti kao velika, debela i lepa knjiga pod naslovom POETIKA HORORA, u izdanju Orfelina iz Novog Sada.
Oni koji prate Vaš blog mogli su primijetiti da ste ostali bez angažmana na fakultetu na kojem ste radili. Kakva je trenutno situacija, da li se u međuvremenu nešto promijenilo?
Proteklih pet godina proveo sam kao nezaposleno lice jer sam, posle deset godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu, posao izgubio zbog bolesne sujete moje profesorke i mentorke na magistarskom radu. Žalosno je da sam svoje najzrelije godine, koje bi trebalo da budu i najplodnije, proveo bez posla, bez stalnih primanja, bez mogućnosti da napredujem – ali nisam klonuo duhom. Za to vreme završio sam i odbranio doktorat, napisao i objavio novi roman, a postoje neke indicije da će se krajem ove ili početkom naredne godine nešto popraviti i u pogledu mog zaposlenja, ali tek ostaje da se vidi da li će se to i desiti ili ću i ja, kao i mnogi pre mene u sličnoj situaciji, morati da počnem da pakujem kofere i sreću potražim negde gde se kvalitet nagrađuje, a ne kažnjava.
Na čemu trenutno radite?
Upravo sam objavio roman, i radim na njegovoj promociji. Takođe, upravo sam završio finalni tekst POETIKE HORORA, mog Magnum Opusa, koji je malo doteran, sređen i dopunjen u odnosu na verziju koju sam odbranio. Najzad, upravo sam završio novu novelu, najdužu koju sam dosad napisao, i nadam se da će se i ona naći u novoj antologiji koju priređuje Goran Skrobonja. U planu mi je da proširim svoju knjigu U BRDIMA, HORORI tako da uključi ex-Yu filmove, kao i one snimljene posle 2007. godine, a posle toga, videćemo... Možda se najzad uskoro bacim u svoj dugo pripremani roman PROKLETIJE…
U Banjaluku dolazite na festival Kratkofil Plus. Već ste jednom bili na ovom festivalu. Čega se sjećate i čemu se nadate u Banjaluci?
U Banjaluci imam dosta prijatelja, poznanika i čitalaca: sećam se odlične posećenosti mom predavanju o horor filmu koje sam na Kratkofilu održao pre pet godina, kao i vrlo živahne, radoznale publike, koja mi je pružila odličan feedback. Jasno je da interesovanje za ovakve sadržaje postoji, da su ljudi ovde gladni i dubljeg, nekonvencionalnog promišljanja strave, i ja se nadam da će se i ovom prilikom roditi zanimljiva razmena, da ću pobuditi interesovanje i onima koji do sada o hororu nisu naročito razmišljali ili su ga smatrali nevrednim promišljanja, kao i da ću upoznati nove čitaoce i nove prijatelje.
Razgovarala Maja Isović
