Ali Izrael više voli da začepi uši na zahteve druge strane, čak i kad su ti zahtevi pravedni i kad su u skladu sa dugoročnim interesima samog Izraela. Izrael će radije nemilosrdno udarati na Hamas, bez ikakvog drugog cilja osim osvete. Ovaj put je to naročito očigledno: Izrael kaže da ne želi da sruši Hamas – čak i Izrael shvata da će umesto njega dobiti Somaliju – ali ne želi ni da sasluša Hamasove zahteve. Da li su svi oni „životinje“? Recimo da je tako. Ali tu su i tu će i ostati, čak i Izrael misli da je tako, pa zašto ih onda ne saslušati?
Prošle nedelje je objavljeno 10 uslova u ime Hamasa i Islamskog džihada, za 10-godišnje primirje. Možemo sumnjati da li su to zaista zahtevi tih organizacija, ali oni bi mogli da posluže kao dobra osnova za sporazum. Među njima nema nijednog neosnovanog uslova.
Hamas i Islamski džihad zahtevaju slobodu za Gazu. Ima li razumljivijeg i pravičnijeg zahteva? Nema načina da se zaustavi današnji ciklus ubijanja a da ne dobijemo novi krug za nekoliko meseci, ako se to ne prihvati. Nijedna vojna operacija, iz vazduha, sa kopna ili mora, neće doneti rešenje, samo suštinska promena stava prema Gazi može da donese ono što svi žele: zatišje.
Pročitajte spisak zahteva i iskreno recite ima li tu ijednog nepravednog zahteva: povlačenje izraelske vojske i dopuštanje poljoprivrednicima da obrađuju svoju zemlju sve do ograde; oslobađanje svih zatvorenika razmenjenih za Gilada Šalita koji su ponovo uhapšeni; prekid opsade i otvaranje prelaza; otvaranje luke i aerodroma pod zaštitom UN-a; proširenje zone ribolova; međunarodnu kontrolu prelaza kod Rafe; izraelsku garanciju za 10-godišnje primirje i zatvaranje vazdušnog prostora Gaze za izraelske avione; dozvolu za stanovnike Gaze da posećuju Jerusalim i mole se u džamiji Al Aksa; izraelsku garanciju da se neće mešati u unutrašnja pitanja palestinske politike poput vlade nacionalog jedinstva; otvaranje industrijske zone Gaze.
Ovo su civilni zahtevi, sredstva za njihovo postizanje su vojna, nasilna i kriminalna. Ali gorka istina je da kad Gaza ne ispaljuje rakete na Izrael, nikog za nju nije briga. Pogledajte sudbinu palestinskih vođa kojima je bilo dosta nasilja. Izrael je učinio sve što je mogao da uništi Mahmuda Abasa. Deprimirajuća pouka? Samo sila uspeva.
Današnji rat je stvar izbora, izbora koji smo imali. Tačno, pošto je Hamas počeo da ispaljuje rakete, Izrael je morao da odgovori. Ali, za razliku od onoga što izraelska propaganda pokušava da proturi, rakete nisu pale s neba iz čista mira. Vratimo se unazad nekoliko meseci: izraelski prekid pregovora; rat protiv Hamasa na Zapadnoj obali nakon ubistva tri učenika ješive, za šta postoji sumnja da ih Hamas nije planirao, uključujući i lažno hapšenje 500 Hamasovih aktivista; obustavu isplata zarada Hamasovim radnicima u Gazi i izraelsko protivljenje vladi nacionalnog jedinstva, koja je mogla da uvede ovu organizaciju u političku sferu. Svako ko misli da je ovo moglo da bude prihvaćeno bez pogovora verovatno pati od arogancije, samodopadnosti i slepila.
Zastrašujuće količine krvi prolivaju se u Gazi – u manjoj meri i u Izraelu. Ta krv se proliva uludo. Hamas je poražen od Izraela i ponižen od Egipta. Jedina šansa za pravo rešenje je nešto upravo suprotno od ovoga što Izrael radi. Luka u Gazi, gde bi mogli da izvoze svoje odlične jagode? Za Izraelce je to nedopustivo. Ponovo se radije uzima (palestinska) krv umesto (palestinskih) jagoda.
Haaretz, 20.7. 2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net
