Drugi tip komunikacije je onaj u kojem drugi komunicira indirektno, nejasno, najčešće tako što istovremeno upućuje dve poruke. Pored one očigledne poruke, postoji i ona druga koja je nagoveštena, prikrivena, neverbalna ili implicitna. Upravo ta druga poruka najčešće sadrži ono što se zapravo poručuje. Tako dolazimo do situacije u kojoj se jedno kaže, a drugo poručuje.
Iako bi bilo idealno da ljudi uvek govore samo ono što misle, malo je verovatno da će ljudi da odustanu od dvosmislene komunikacije. Glavni razlog za to je što ova vrsta komunikacije donosi neku dobit. Na primer, na taj način je moguće da se izbegne konflikt sa nekom osobom, jer je moguće istovremeno da joj se nešto poručuje, a da se tvrdi da joj se to ne poručuje. Iz tog razloga je dvosmislena komunikacija veoma zastupljena u svakodnevnim životnim situacijama. Možemo da primetimo da što je veći stepen civilizovanosti neke zajednice, to njeni pripadnici više izbegavaju otvorene konflikte, tako da je i veći raskorak između izgovorenog i onoga što se zaista poručuje.
Sposobnost „čitanja” skrivenih poruka spada u jednu od važnih socijalnih veština. Samo osoba koja jeste u stanju da registruje i ispravno protumači ove prikrivene signale može da ima potrebni senzibilitet da dobro razume i da se orijentiše u komunikaciji sa različitim ljudima. Ove poruke se često nazivaju „psihološke” za razliku od onih očiglednih koje se nazivaju „socijalne”. Zato je dobro da svaki čovek bude pomalo i psiholog.
Ne samo da je važno „čitanje” psiholoških poruka, već je važno posedovati i one sposobnosti koje su zasnovane na ovom čitanju: sposobnost da se primereno odgovori na njih, kao i sposobnost da se uputi psihološka poruka. Sve to skupa spada u socijalne veštine koje su važan element socijalne i emocionalne inteligencije.
Iako ove veštine mogu da se nauče, najbolje je kada se steknu u detinjstvu. Primećeno je da ona deca koja se nisu igrala dovoljno sa drugom decom, sa kojom su roditelji uvek iskreno komunicirali, nemaju razvijenu ovu sposobnost čitanja skrivenih signala. Zato je važno da se deca međusobno igraju, jer tako otkrivaju važnost prikrivenog, psihološkog nivoa komunikacije. Roditelj koji u igri namerno šalje „duplu poruku” tako što strašnim glasom i izrazom lica detetu kaže: „Dođi, neću ti ništa” prisiljava dete da odluči koja je poruka prava. Tako deca uče da misle svojom glavom i da tokom komunikacije „čitaju” suptilne signale drugih. Nekada se do bistrine mora doći preko zbunjenosti.
Izvor: Politika.rs
Naslov sa Detinjarije.com
