Čudnost tih cigareta ležala je u njihovom omotu – nisu imale neku dizajniranu ambalažu, već su umotavane u stranice preratnih školskih udžbenika, nepodobnih da deca, razvrstana po plemenima, sada iz njih uče. Kao što obično biva sa čudima koja su plod ratne nužde, i ovo je prošlo nezapaženo, činilo se da je ljudima sasvim normalno i prilično da se cigarete pakuju u knjige, koje svakako više nisu nikome potrebne.
U to vreme cigareta je imala posebnu vrednost, paklo je vredelo dvadesetak nemačkih maraka, a u jednom kratkom periodu čak i mnogo više. Pa je tako postala podesna za razmenu, neku vrstu primitivne trgovine, u kojoj je jedna cigareta vredela jedan puščani metak, tada također deficitaran artikal. Oni koji su davali cigarete za metke i oni koji su metke menjali za cigarete nisu se delili, kao što bi se naprečac dalo pomisliti, na pušače i nepušače. Linija podele među njima bila je mnogo krivudavija i razgranatija.
Jedne noći, negde u srednjoj Bosni (precizan toponim malo bi značio), ušao sam u bunker veoma značajan za odbranu celog položaja. U zemunici, nezagrejanoj i punoj neugodnih mirisa, bila su tri vojnika – dva spavača i jedan koji svakako nije bio budan u vojničkom značenju te reči.
Trećeg frontaša zatekao sam nagnutog nad parče papira, sa kojeg je, zanesen, nešto čitao, mičući usnama, kao partizan polaznik analfabetskog tečaja. Bilo je, verujem, potrebno mnogo napora da se slova razaznaju, jer je jedino svetlo bilo ono koje je kroz puškarnicu dopiralo iz baze UNPROFOR-a, udaljene nekih par stotina metara. Čitav taj prizor podzemni imao je u sebi nešto od manastirske mirnoće i tišine, premda se odvijao u paklenskom grotlu u kojem je mir, čak i kada ga je bilo, bio veoma krhak i nije mu pripadala dimenzija trajnosti.
Taj čitalac posvećeni prenuo se iz svog posla tek kada sam mu, pažljivo, spustio ruku na rame, vrativši ga u svet u kojem za slova, izuzev u naređenjima, izveštajima i osmrtnicama, nije bilo baš mnogo mesta. Bilo je skoro nelagodno posmatrati ga kako stoji preda mnom, svojim starešinom (inače, čitavu deceniju mlađim), sa osećanjem stida jer je uhvaćen u raboti neprimerenoj. Pružio mi je izlomljeni papir koji nije imao prepoznatljivi pravougaoni oblik, već je bio isečen, rasečen i usečen po ivicama, simetrično, pa je nalikovao rezultatu dečijih igara sa papirom i makazama.
Bio je to omot kutije cigareta, onih bezimenih, koji je ranije pripadao udžbeniku fizike za neki od viših razreda osnovne škole, ili možda čak i srednje, ne sećam se više. Mašina za ambalažu i njeni noževi malo su toga ostavili od lekcije koja se bavila termodinamikom, tek poneka rečenica sačuvala je početak i kraj i, koliko se sećam, bilo su tu i jedna ili dve ilustracije.
Nisam prekorevao čitača, on je barem bio budan (u međuvremenu su se i spavači probudili i odmah izjurili u tranšej, valjda da mi ne bi bili pred očima), mada sam mu objasnio da povremeno treba promoliti nos i proveriti šta se zbiva ispred bunkera. Krenuo sam da obiđem ostatak položaja, a čitač me je, ne bez snebivanja i tihim glasom, zapitao: „Komandiru, šta je to entropija?“
