Ova grčka reč označava ne priču o sirotinji i siromaštvu (ftohos – „siromašan“), već označava skupljenu sirotinju, siromašno stanovništvo. To je i inače prvo značenje reči logos – prvo sakupljanje, onda čitanje (sakupljanje slova). I pri tome, uopšte nije reč o apstraktnom, učenom ili stručnom izrazu. Naprosto, ftohologija označava ljude koji su siromašni, mesta na kojima žive i načine na koje žive – bar u Grčkoj: tačan prevod bio bi – svet sirotinje. O tome jasno govori poznata pesma kompozitora Stavrosa Ksarhakosa sa istim imenom – Ksarhakos je napisao i reči. Izvodili su je mnogi poznati pevači i pevačice: meni je najdraža verzija koju peva Grigoris Bitikocis sa svojim pravim narodskim glasom. To je zapravo pohvala sirotinji, delu društva koji funkcioniše po svojim zakonima, izazvanim prinudom. Sirotinjska predgrađa nisu samo neophodni deo eksploatatorske strukture društva. To su i mesta gde se stvara posebna umetnost – pre svega rebetska umetnost svirke i pesme. Tu rastu posebni ljudi, koji će možda u nekome trenutku ozbiljno uzdrmati društvo napolju i gore, i posebne devojke. Život sirotinje, čak i kada je rat ili glad, uključuje i uživanje – uživanje u „golom životu“. Svako, i najmanje poboljšanje, povećava slojeve i dubinu umetnosti uživanja. Kada je posebno dobro, bogati dolaze da se zabavljaju kod sirotinje, jer im njihov način života to ne daje – daje im samo sve ostalo.
Manipulacija ove pojave dovela je do imaginarija „srećne sirotinje“ koji često ekspolatišu u komercijalnoj popularnoj kulturi. Crnci, Balkanci, Bosanci, Makedonci, Srbi, Španci, Italijani, Portugalci, Grci, Romi – ovi poslednji najstrašnije stereotipizirani – svi oni za svoje bogataše i periodične eskapiste iz drugih krajeva „znaju da se zabavljaju“, za razliku od njih samih: u ovoj pohvali krije se rasističko uverenje da smo „mi“ naravno bolji kada su u pitanju rad i red. „Mi“, razumni, znamo da se opuštanje može izvoditi samo u strogo određenim vremenskim razmacima, i spremni smo da u tim prilikama malčice platimo onima drugima – kojima i inače mnogo manje treba. Iz toga bez zazora ističu mudri politički stavovi o tome kako su evropski južnjaci neodgovorni, kako su sami krivi za krizu, i kako sami i treba da je plaćaju. A sa druge strane su oni koji manipulišu ukradenim lokalnim folklorom, prodajući ga kako ignorantskoj evropskoj levici tako i zadrigloj evropskoj i svetskoj desnici. Ovaj perverzni tok misli može se preseći upravo povratkom na razmišljanje o ftohologiji.
U slavnom grčkom filmu režisera Mihaila Kakojanisa Stela (koju igra Melina Merkuri), i za koji je muziku napisao Manos Hadžidakis (1955), pevačica rebetskih pesama mora da odluči o svojoj sudbini. Ona je slobodna žena, koja nema predrasuda ni tabua, i koja bira svoje ljubavi. U nju je zaljubljen mladi buržuj, koji ima probleme sa svojom porodicom zbog ljubavi prema Steli, rebetskoj muzici i traćenju vremena među sirotinjom koja se tako dobro zabavlja. Kada nije među njima, muzika sa radija ga podseća na ono što želi. Noću, mučen željom, šunja se ispod Stelinih prozora, i tako i sreće smrt – pogazi ga neki kamion dok stoji nasred ulice. Stela ima drugačije naklonosti – zaljubljuje se u omiljenog lokalnog fudbalera. Oboje zavise od sirotinje – to je njihova najvernija publika, to je svet u kojem se odlično snalaze, odatle uspešno odolevaju svim koruptivnim pozivima, ucenama i ponudama. No fudbaler ima i dodatni problem – njegov odnos sa Stelom mora biti obeležen njegovom muškom vlašću, dakle brakom. Stela vrlo dobro sluti kako može izgledati njena budućnost i budućnost njenog talenta, o njenoj ljubavnoj slobodi da i ne govorimo. Ona pristaje na brak, za kakvim žude sve njene prijateljice, ali ne iskreno. Premda ju je fudbaler opomenuo da će je ubiti ako ga osramoti, ona ne dolazi na venčanje, i kada ga sretne, i pored njegove molbe da mu se ne približava, ona bez oklevanja prilazi svojoj smrti. Glavna pesma u filmu je „Ljubavi, ti si dvosekli nož“…
Tumačenja ovoga filma uključivala su i glavnu junakinju kao sliku Grčke, koju razvlače i uništavaju različiti interesi. No ako to i izgleda prihvatljivo, ima smisla samo uz dopunu moćne socijalne poruke koja i danas zrači iz Stele: reč je o nesposobnosti sveta sirotinje da sasvim obvlada svoje unutarnje socijalne tabue, pre svega patrijarhat i mušku dominaciju. Svet sirotinje je samo potencijalno gnezdo u kojem se izleže i uzgaja društvena promena, ili revolucija. Povremeno, taj svet, recimo geta po celome svetu, postaje bundžijski: odgovor odozgo nije mnogo različit od ratnog. Jauk vlasnika automobila koji je spaljen, radnje koja je opljačkana ili letovanja koje je grubo prekinuto, uz medijsku nesavesnost, odmah postaje glavni izraz porušene socijalne ravnoteže. Zašto nam ne sviraju i pevaju, umesto da se bune?
Svet sirotinje, zbog svoje osetljivosti ali i snage, mora da izgradi politiku mnogo rafiniraniju i slojevitiju nego što je ona koju po glavi dobijamo od neverovatno glupe političke kaste. Za to su neophodne institucije, tačnije paralelna država. U situaciji kada je sirotinja planetarno i planirano vođena prema potpunom odsustvu dostupne zdravstvene nege i školovanja, odlazak u klanicu bi morao biti sve pre nego miran i dostojanstven. Kriza je, ako ništa drugo, otkrila kakve se sve korisne strategije preživljavanja kriju u svetu sirotinje. Ne malo evropskih i svetskih projekata danas vredno proučava primere snalaženja, solidarnosti, preživljavanja sveta sirotinje. Pažnja, neke mogu jednostavno – ukrasti.
Ono što smo u Grčkoj voleli da vidimo kao „estetiku sirotinje“, i ono što kao „poetiku sirotinje“ objašnjava Ksarhakosova pesma, moralo bi se izvući iz područja kapitalizacije uživanja, i denacionalizovati, odnosno vratiti onima kojima to pripada – između ostalog, i ono što mogu iz toga dobiti. Uostalom, to je uvek bio deo značenja sveta sirotinje: u neke od posebno dragocenih kutaka toga sveta moglo se i može se ući samo posle ozbiljnog proveravanja identiteta, namera i iskrenosti onoga koji hoće da uđe. Sirotinjski svet je srećom uvek bio spreman da se podsmeva svim, pa i svojim pravilima: liturgijski „dostojan je (da uđe)“, grčki „aksios“, u Grčkoj je veselo uzvikivala skoro isključivo muška publika u periferijskim bioskopima pri golicavim scenama. Uzdržanost i sumnja sirotinjskome svetu daju mogućnost da izgradi svoja etička merila, svoju propusnost, svoju kontrolu razmene sa ostalim svetom, pre svega onim odozgo. Jer, čak i kada uživaju u nižim društvenim sferama, oni odozgo nikada ne ispuštaju svoje prikrivene namere prisvajanja, krađe, kupovine, promene. Tu svet sirotinje može biti miran: donesena recina nikada nije imala isti ukus kao u Grčkoj…
Ono što se izvesno može preuzeti od Grka, koji su najdalje otišli u konceptualizaciji sveta sirotinje, jeste da se razviju ljubav i simpatije za sirotinju. Zvuči malo bljutavo, ali ako imamo na umu mase siromašnih čije su oči, uši i pojmovni aparat potpuno zagađeni slikama i urlanjem svih vrsta medija o tome kako je dobro biti bogat i kako je još bolje prezirati sirotinju, to je zapravo prva i osnovna mera. Kakve pedagoške, školske i istraživačke ustanove bi bile neophodne za takav posao? One koje bi živele u svetu sirotinje.
Peščanik.net, 22.08.2014.
