Za Politiku piše Nikola Đuričko, glumac i direktor Udruženja glumaca Srbije
Mi glumci stalno među sobom pričamo kako smo nekada potpisivali autorske ugovore, kako su se nekad plaćale reprize. I kako je profesija imala dostojanstvo. Ja se toga ne sećam, ali se sećam da kada bi pustili neki film moje bake Tomanije, koja je bila glumica, ona bi nas vodila na ćevape.
Kasnije kada mi je baka umrla, moja tetka kao naslednik prava isto nas je vodila na ćevape, svaki put kada je bakin film puštan na televiziji. Često bi, u tim našim glumačkim prisećanjima, pominjali i Čkalju koji je pred smrt imao finansijskih problema, pa čak i za kupovinu lekova, dok su za to vreme na RTS-u i Pinku emitovane „Kamiondžije”. Mija Aleksić je imao sličnu sudbinu.
Takva sudbina, nažalost, i dalje pogađa mnoge naše starije poznate kolege i koleginice. Ovakvi razgovori i razmišljanja ostavljaju gorak ukus u ustima i nekakav utisak nepravde.
U Zakonu o autorskim i srodnim pravima stoji da glumci kao izvođači imaju pravo nadoknade za reprize, ali se to pravo može ostvariti jedino kroz kolektivnu organizaciju.
Moje kolege i ja, nas dvanaest, odlučili smo da napravimo takvu organizaciju koja će omogućiti svim našim kolegama da ostvare to svoje pravo i tako je osnovano Udruženje glumaca Srbije (UGS). Zbog lakšeg razumevanja među sobom nazvali smo to SOKOJ za glumce, jer naše kolege muzičari pravo na nadoknadu za korišćenje njihovih pesama i kompozicija ostvaruju već godinama unazad. U potrazi za pravnom podrškom razgovarali smo sa nekoliko eminentnih advokatskih kancelarija i svima se ta naša akcija činila suviše rizičnom i s malim izgledima na uspeh, a saradnju smo ostvarili sa advokatskom kancelarijom gospodina Ćosovića koja je imala sluha za naš problem i ponudila nam saradnju i podršku.
Samostalno smo finansirali sve što je bilo neophodno da jedno takvo udruženje počne da funkcioniše: napisali smo statut, formirali organe, zaposlili smo računovođu i pravnika i napravili repertoar organizacije (spisak filmova i serija) i predlog unutrašnje raspodele sredstava.
Smatrali smo da je najbolje da najpre nešto uradimo i tek onda pozovemo ostale kolege da se priključe. Plan nam je bio da se prvo i što pre izađe pred Zavod za intelektualnu svojinu sa zahtevom za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje prava na javno emitovanje i da se nakon toga krene u potpisivanje ugovora sa kolegama.
Nakon mukotrpnih priprema uspeli smo da predamo zahtev. Predstavnici Zavoda za intelektualnu svojinu bili su zaista predusretljivi i ljubazni da nas pozovu na konsultacije. To što su nam saopštili potpuno nas je šokiralo, a to je da mi imamo pravo na nadoknadu za reemitovanje, kako se to stručno zove, ali samo za fonogram, a to je, kako kaže knjiga starostavna u Zavodu za intelektualnu svojinu, nosilac zvuka, a ne i slike.
Na moje pitanje da li to znači da mi tehnički imamo pravo da ostvarimo naplatu za zvuk jednog filma, ali ne i za sliku, odgovor je bio: tehnički da. Činilo nam se da je to potpuni paradoks i da je svaki nosilac zvuka u današnje vreme i nosilac slike, ali je njihov odgovor da oni mogu samo da sprovode zakon, a u njemu postoji samo fonogram.
Moram priznati da takav odgovor zaista nismo očekivali i da je za nas strašno da čitava jedna delatnost nevidljiva za zakon. Dakle, ako komponuješ, pevaš ili sviraš imaš pravo na nadoknadu, ali ako glumiš, režiraš ili pišeš za film ili televiziju nemaš to pravo i to samo zato što zakon nije ažuriran. Kako je to moguće? Zašto mi kao esnaf to saznajemo tek 2014. i da li je neko znao za ovo? To su pitanja na koja ne želim da tražim odgovore, jer mi ti odgovori ne bi nimalo pomogli u rešavanju ovog problema.
Trebalo nam je vreme da ponovo sakupimo snagu i nastavimo dalju borbu. Podršku i razumevanje smo dobili od Ministarstva kulture i informisanja, njihov pravni tim i naš pravni zastupnik gospodin Ćosović počeli su da pripremaju predlog promene zakona.
Potpise podrške dobili smo od mnogih naših najistaknutijih kolega individualno, navešću samo neka od imena – Ljubiša Samardžić, Dragan Nikolić, Bogdan Diklić, Mirjana Karanović, Slavko Štimac, Petar Božović, a kolektivno i od Udruženja filmskih glumaca i Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Zajedno s predsednikom Udruženja dramskih umetnika Srbije Vojom Brajevićem otišli smo u Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, gde su nam umnogome pomogli pokrenuvši sa svima nama inicijativu za promenu zakona.
Organizovana je i javna rasprava u Narodnoj skupštini i to na inicijativu poslanika Srđana Dragojevića, našeg kolege reditelja. U ime Udruženja glumaca Srbije govorio je Dragan Bjelogrlić, pa sam naročito ponosan da je jedan glumac u Narodnoj skupštini govorio u ime naše profesije, a ne u ime neke partije.
Odlučili smo se i za sledeći korak, i to da u Nišu gde se održava jedinstveni glumački festival u svetu, organizujemo tribinu i upoznamo sve kolege sa našim delovanjem i da ih pozovemo da nam se pridruže. Nažalost, dan pred tribinu stigao nam je dopis od Zavoda za intelektualnu svojinu da se naš zahtev za dobijanje dozvole zvanično odbija. Zbog zastarelosti zakona Zavod je i dalje u doba radio-aparata i gramofonskih ploča i zbog toga nas upućuju da svoja prava ostvarimo samo ako smo negde pevali ili svirali.
Nažalost, dok se ne promeni zakon, Zavod će imati samo ton, ali ne i sliku. Ova vlada je pokazala razumevanje za ovaj problem i uveren sam da će i ova Narodna skupština imati dovoljno sluha da ovaj izmenjeni zakon usvoji.
Ispalo je da nam nedostaje samo jedna reč da delatnost čitave jedne profesije bude vidljiva. Nedostaje nam slika!
To je u skladu sa evropskim zakonima, a ja sam sklon da verujem da je naš put ka Evropi zaista iskren i ovaj promenjeni zakon će biti jedna mala kockica na mukotrpnom putu koji nas sve kao društvo očekuje u uređivanju ove, nažalost, zapuštene zemlje.
