Kada su mi deca bila manja bilo mi je sasvim očekivano (iako neprijatno i dosadno), da im se, gde god odemo u goste ili samo navratimo, nezavisno od vremena koliko se zadržavamo – obavezno piški (ako ne i ono drugo). Sa starijom ćerkom smo prošli jedan period kada je u gostima morala nešto da slomi. Slučajno, naravno, zbog čega nam nije bilo manje neprijatno. Sreća naša, pa niko od ljudi sa kojima se družimo nema ništa iz dinastije Ming ili nešto slične cene. Zaista, onog trenutka kada postanete roditelj otkrijete čitav jedan svet blamiranja…
Desila se i situacija da sam, pošto živimo u predgrađu pa nam je letnji red vožnje baš proređen, prišla lepo vozaču i objasnila mu da moja trogodišnja ćerka mora tamo gde i car ide peške, ali da nam sledeći autobus, što on zna bolje od mene, polazi za 42 minuta, a napolju je 42 stepena, pa ako bi on mogao… Prekinuo me je u pola rečenice, nasmejao se i rekao:”Naravno da ću Vas čekati. Ostavite slobodno torbu u autobusu.“ I danas, mnogo godina kasnije, kada ga sretnemo mi mu se javimo i pitamo ga za zdravlje.
Sledeći put sam utrčala u autobus, sa dvoje dece, par kesa, torbom, kišobranom i jaknama koje su skinule – ne primetivši da je torbica mlađe ćerke ostala na klupi. Samo što je autobus krenuo, Sofija je vrisnula: „Moja torbica!“ Poznajući temperament svog deteta i ljubav prema roze torbici u obliku kuce, izbor je bio sledeći: ili da vrišti narednih 11 kilometara do kuće ili da opet pitam vozača (sreća moja pa se menjaju) da sačeka da istrčim po torbicu. Nenaviknut na ovakve dečije mini-drame, zaustavio je bez reči autobus i sačekao da istrčim i uzmem torbicu sa klupe, ostavljajući da me u autobusu čekaju deca, kišobrani, kese i zapanjeni putnici. Torbica kuca je spašena, a ja zapamćena od strane putnika.
Neviđene su situacije u kojima možemo da se nađemo, a sa brojem dece verovatnoća haosa srazmerno raste. Tako se jednom sestra i ja sa sitnom decom šetamo tržnim centrom, dok oni trčkaraju okolo i razgledaju. U jednoj sportskoj radnji izložene su patike nadomak ulaza i naša mlađa deca pitaju mogu li da vide patike. Mi im dozvolimo, ne očekujući sledeći razvoj situacije: Dimitrije i Sofija, oduševljeni ludim bojama patika, istrčavaju iz radnje sa po jednom patikom u rukama da bi ih nama pokazali. Senzor za krađu kreće urnebesno da pišti, dok deca trče prema nama a prodavačica za njima! Jedino što sam uspela da izgovorim bilo je: „Zemljo, otvori se!“ Sreća, pa je prodavačica shvatila da nije bilo krađe sa predumišljajem već utrkivanja ko će pre stići do mame i pokazati joj patike koje mu se dopadaju. Naravno da smo posle toga bile opreznije kada bi se našle u sličnim sitacijama. I naravno da nam je olakšavajuća okolnost to, što ne idemo često u tržne centre.
Ni familija nije pošteđena dečije iskrenosti, jer deca nisu svesna da ono što govorimo o familiji nije za javnost. Tako je jednom, otvarajući vrata nekim daljim rođecima, Teodora ljubazno rekla „dobar dan“, a zatim viknula iz petnih žila: „Tata, evo ih opet ovi ludaci!“ Na opšte zaprepašćenje i ludaka i nas još luđih, što pred detetom tako komentarišemo rođake. Od tada smo sve stilske figure upućene rođacima i komšijama, muž i ja komentarisali strogo u četiri odrasla oka. Sličnu situaciju smo doživeli i sa mlađom ćerkom par godina kasnije. Muževljeva tetka, svaki put kad dođe obema daje novac. Mi nikada, naravno, ne komentarišemo iznose (svaki iznos je dobrodošao i biće zaplenjen čim gosti odu), tako da su sramota i šok bili veći kada je Sofija, koja se i ne razume u novac (ili smo bar mi tako mislili), rekla: “Opet meni manje!“, iskreno detinje razočarana. Posle prvog minuta ćutanja u šoku, svi smo se od srca nasmejali. Tetka je znala da to nisu mogle biti naše reči, voleli smo je kao i ona nas, a i Sofija nam je kasnije objasnila da „zna da je veća crvena novčanica, od zelene koju ona dobija.“ Od tada, tetka je vodila računa o bojama novčanica koje poklanja unukama. Uvek su bile iste.
pak, najveći blam doživela sam u krcatom autobusu punom naših komšija i meštana, budući da je veličina sramoćenja srazmerna broju ljudi koja to vidi ili čuje. Bilo je sedam sati ujutru i svi su bili sasvim tihi. Nekoliko dana pre toga Teodora je sa tatom išla kod jednog poznanika koji ima kombi, da ga moj muž zamoli da nam preveze frižider i usisivač koji smo kupili u gradu. Na moju nesreću, Teodora je odlično pamtila ulice našeg malog mesta. Kada se autobus zaustavio na stanici koja je baš kod te ulice, Teodora je ushićeno uzviknula dovoljno glasno da nije bilo putnika koji je nije čuo: “Mama, ovde živi čika koji ti je kupio frižider i usisivač!“ Ja, zamukla pokušavam da shvatim šta dete priča. Posle par trenutaka, kada su već svi piljili u nas smeškajući se, osmehom koji znači „čuo sam dobar trač“, ja shvatim kako je ona to povezala i zašto to misli. “Ne, srećo“, kažem ja, „tu živi tatin drug koji nam je samo dovezao frižider i usisivač. On ima kombi pa ga je zato tata pitao.“ „Ne!“, tvrdoglavo viče ona, „pa on ti je kupio, išli ste zajedno u prodavnicu. Ja znam!“ Shvatim istog trenutka da je bolje da ćutim, jer ako nastavim u autobusu da joj objašnjavam, ko zna šta će još dete iskonstruisati.
Znam samo da sam jedva čekala da siđemo, da obrišem hladan znoj sa čela koji me je probio, i nikako da prođe. Takve neočekivane situacije, posebno u ranim jutarnjim satima, znaju baš da čoveku pomute razum. Naspram svega što sam doživela od dece (a samo delić je ispričan), sada je njihov uslik u prodavnici: “Jao, ovo nikad nismo jeli!“ i prst uperen recimo u ananas, samo – uobičajena pojava.
Izvor Detinjarije
