No, nikome i dalje nije jasno kada i kako je sve opravdano koristiti robote – čija je krivica ako oni budu umiješani u nečiju smrt, da li neko sme svoje zdrave udove zamijeniti bioničkim protezama, da li su odluke koje “donese” osoba u vegetativnom stanju a prenese kompjueter – legalne?
Zadatak zakonodavaca u ovoj oblasti je da stvore regulatorno okruženje koje je dovoljno široko da može da obuhvati i etičke norme ali ne toliko restriktivno da one ometaju inovacije. Zbog toga je osnovan RoboLaw konzorcijum, vrijedan skoro 2 miliona evra, koji okuplja pravne stručnjake, inženjere, filozofe, inovatore i sl.
Krajem septembra konzorcijum je saopštio rezultate svojih promišljanja: “Vodič za pravno regulisanje robotike”. Ovaj dokument je set preporuka napravljenih tako da budu od pomoći evropskim zakonodavcima pri uvođenju robotskih tehnologija u zakonodavstvo EU.
Oni upozoravaju da pravni okvir robotike ne smije biti “preterano restriktivan” i preporučuju “funkcionalnu perspektivu” – oslanjanje na praktične podsticaje u specifičnim zakonima koji se bave robotima. “Tri zakona robotike” nemaju mnogo podudarnosti sa ovim dokumentom, kaže dr Andrea Bertolini sa specijalnog fakulteta za primijenjene nauke Scuola Superiore Sant’Anna, koji je inače predvodio konzorcijum. Ovaj ad hoc pravni okvir bi mogao da podstakne razvoj tržišta u raznim sferama. Drugim riječima – robotika bi bila pokrivena bez obzira na to u kojoj djelatnosti se proizvodi, od medicinskih robota do usisivača.
Ovim će biti ojačana i sfera bezbjednosti proizvoda, međutim to bi moglo i da uspori razvoj naprednih proteza i egzoskeleta, tehnologija koje EU, s obzirom na svoju politiku podrške inkluziji osoba sa posebnim potrebama, veoma podržava.
Razvoj robotike ne pokreće samo pitanja pravne regulative ove grane primjenjene nauke, već i adaptaciju finansijskog sektora na isti. Ova pravila bi zato trebalo da potpomognu i razvoj efikasnih strategija za osiguravajuće kuće jer nije lako prepoznati gdje se robotizovani proizvodi mogu izdvojiti od ostalih. Zato će proizvođačima robota i nacionalnim vladama biti omogućeno uplaćivanje odštete za greške i kvarove u poseban kompenzacioni fond.
I proteze za udove takođe mogu biti “siva” zona propisa, ali ovaj dokument predlaže da se ukine razlika između individue i mašine, odnosno da se na protezu ne gleda kao na poseban dio čovjeka.
Ali šta je sa pravima robota? Dr Bertolini kaže da postoji više razloga protiv njih. Kao prvo, vještačka inteligencija je još daleko od prestizanja ljudske, iako to često možemo vidjeti u SF filmovima, a zatim i zato što je svaka autonomija koju mašine mogu imati u stvari – njima data od strane ljudi. Zato se roboti smatraju objektima a ne subjektima, pa stoga ni ne mogu imati prava. Oni s druge strane mogu dobiti ograničena ovlašćenja, poput pravnog statusa kakav imaju korporacije, npr da izvode pravne transakcije, mada se opet postavlja pitanje kako bi roboti mogli biti zastupani na sudu.
Još jedna među brojnim porukama Vodiča je i da se osnaži Međunarodno tijelo za standardizaciju kao i da se formira međunarodna organizacija koja bi se bavila isključivo zakonodavstvom u sferi robotike.
Rajan Kalo, profesor prava na Univerzitetu u Vašingtonu, tvrdi da će ove smjernice biti od pomoći i SAD, koje zaostaju za Evropom i Azijom u pokušajima da regulišu razvoj robotike.
