Po prirodi stvari, dete je emotivno vezano za oba roditelja, ono voli i mamu i tatu. Zato je pozicija deteta ono što može da se nazove dvostrukom lojalnošću: u pokušaju da sačuva obe ljubavi, ono se trudi da ne izneveri ni mamu ni tatu.
Ono što bi za dete ili decu bilo najbolje jeste da se njihovi roditelji raziđu kao odrasli ljudi kojima je žao što nisu uspeli da uspostave zajednicu koja bi bila dovoljno dobra za oboje, ali koji uviđaju da su za to oboje odgovorni. Ali odrasli ljudi u sebi nose i ono što se u transakcionoj analizi naziva „dečje ja” ili „unutrašnje dete”. To je onaj deo ličnosti koji je veoma otporan na odrastanje, tako da ga ljudi nose u sebi bez obzira na to koliko imaju godina. Pored toga što doprinosi kreativnosti i zabavi, unutrašnje dete se često aktivira u stresnim situacijama.
Kada unutrašnje dete jednog partnera doživljava da je „iskorišćeno i odbačeno” počinje da preduzima osvetničke postupke, na šta drugi partner reaguje na isti takav način. Kada partneri u svom bolu zaborave da su roditelji, počinju da u svoj rat uključuju i decu.
Kao što nekada od zajedničkih prijatelja očekuju da vide „na čijoj su strani”, tako roditelj može od deteta da zahteva da zauzme njegovu stranu i osudi „krivca” za razvod i neostvarena očekivanja. Pretpostavka iz koje proizlazi ovaj zahtev jeste ucena tipa „ako nisi sa mnom, onda si protiv mene”, i pretnja da će roditelj da odbaci dete ako se ne opredeli za njega. A u situaciji kada je dete već uplašeno zbog odsustva jednog roditelja, novi talas separacionog straha čini ga lakom žrtvom.
Postupak koji sprovodi jedan roditelj kako bi pokvario ili prekinuo odnos deteta i drugog roditelja često u žargonu zovemo „trovanje odnosa”. U to spadaju izjave tipa: „Tvoj tata nas je ostavio”, „Da te tvoja mama zaista voli ona bi sačuvala našu porodicu”, kao i brojne druge. Tipično je da roditelj sebe definiše kao nevinu žrtvu, a onog drugog roditelja kao krivca, bezosećajnu lošu osoba koja ne voli vlastito dete itd. Umesto da roditelj vodi računa o detetu, zahteva da dete vodi računa o njemu.
Bolju poziciju za trovanje ima onaj roditelj kojem je dete povereno na staranje. Što je dete mlađe, a detetu više bliskih odraslih priča istu negativnu priču o drugom roditelju, to je „trovanje” delotvornije. Kada toksični roditelj ne sprečava drugog da viđa dete, ovu vrstu zlostavljanja deteta, ugrožavanja detetovih i roditeljevih prava teško je prepoznati. Najteže je kada oba roditelja počnu da truju, tako da se dete nađe u psihološkom ratu punom „otrova” i „protivotrova”. Zato je važno da se roditelji razvode kao odrasli, a ne kao deca.
Izvor Politika
