Jutros mi je, dok sam prelazio most, jedna ptica na rame sletela. Kaže da me poznaje, mada joj ne verujem. Mislim da mi se dodvorava. Sigurno je odnekud već čula. Mora biti da je televizija izveštavala. Od televizije se danas ništa ne može sakriti, pogotovo kad je neko ovako veliki čovek, kao ja. Dosad su me zaobilazili, sad, izgleda, više ne mogu i ne smeju da me prećutkuju. Prećutati ovakvu veličinu, to je, u najmanju ruku, zločin, zločin protiv budućnosti. Valjda su i sami toga, napokon, postali svesni. Ja lično ne volim popularnost, i ne znam kako ću se sa njom nositi. Ali, šta da se radi, to je cena koju su veliki duhovi u svim vremenima morali plaćati. Sad je na mene red, a izdati ne smem. Uostalom, neće mi kruna s glave spasti, ako nekoliko puta sedmično dam kratku izjavu kakvom nadobudnom novinaru. Novinari su me uvek nervirali. Postavljaju glupa pitanja, potvrdno klimaju glavom i veruju da sve razumeju. A meni strašno ide na živce kad se neko pravi da sve razume. I još potvrdno klima glavom. Kako to? Da sam ja tako klimao, nikada ništa razumeo ne bih. Ako me razumete. Ključ razumevanja je u neodobravanju. Za razliku od njih, ja sam to davno razumeo. Ali se ne hvalim. Hvalisanje je za minijature, za mediokritete, za kreature, za pigmeje. Veliki ljudi time se ne bave. Ja sam veliki čovek. Za glavu, ponekad čak i za dve, veći od svih koje znam. Ja sam udahnuo život životu. A sad ga gledam kako se na moj račun šepuri. No, ni to doživotno neće trajati.
Doživotno traju samo ljudi kao ja. A takvih je malo. Daju se na prste jedne ruke prebrojati. Evo, sad ama baš nijednog ne mogu da se setim. Mada, verujem da ih ima. Nisam od ohih koji misle da su bog zna kako posebni. Ljudski je prihvatiti da na svetu postoji makar još nekoliko ovakvih. Ne baš ovakvih, ali bar približno ovakvih. Velikih. A biti veliki, to danas nije mala stvar. I nije nimalo lako. Iako mnogi, znam, požele da veliki budu. Misle: biti veliki, to je nešto tek tako. A nije. Meni ponekad čak i smeta. Ja zapravo ne volim kad sam u centru pažnje. Onaj konobar juče mi je muke zadao, kad je na sav glas pred celom kafanom klicao kako imam najveći dug od svih koji su ikad u kafanu kročili. Neko bi na to bio ponosan, ja sam bio sasvim miran. Najveći – najveći. Bože moj, za velikog čoveka je sasvim očekivano da ima i velike dugove, zar u tome ima nečega čudnog? Mali ljudi to nikada neće razumeti. Ostaje im samo da mi krišom zavide i da mi se dive. Kao oni juče, u kafani. Oni kepeci, oni patuljci. Jadničci. Na kraju su čak počeli da skandiraju "napolje, napolje". Svi do jednog.
Mali ljudi ne vole kad u blizini imaju nekog velikog, jer tek tada vide koliko su nevidljivi. Ja ih, naravno, razumem. I ne zameram im. I konobar je bio na njihovoj strani. I njega razumem. Kad bi samo velike u kafanu puštao, posao bi mu načisto propao. Jer veliki su veliki zato što ih je malo, a kafana od mnogo malih živi. Zamolio me je da izađem i rekao da će mi sve dugove oprostiti. Nisam hteo ni da čujem. Rekao sam mu da to ne dolazi u obzir i da mu zauzvrat neću naplatiti nijednu pesmu koju sam u kafani naglas pročitao. Mislim da se uplašio da će mi doveka dužnik biti i da je zbog toga pozvao one ljude koji su ubrzo u kafanu hrupili. Neki u plavim, neki u belim mantilima. Dugo su me ubeđivali da sa njima krenem, ne bi li makar na kratko u društvu velikog čoveka bili. A u kafani, rekoše mi, nisu smeli da ostanu, jer su na poslu. Bilo mi ih je žao. Najzad sam pristao da im društvo pravim. I veliki ljudi katkad moraju praviti ustupke zarad sreće onih malih. I mali moraju živeti, koliko god mali bili. Napolju su vejale pahulje, krupne, bele, paučinaste, poput precvalog cveta topole u kasno proleće. Znam taj cvet. Mislim da sam ga nekad video. Ili sam ga, možda, izmislio.
Veliki ljudi svašta izmisliti umeju. Kao, ležim ja na travi, a oni cvetovi svud oko mene lete. Ja ih dišem i računam koliko još je ostalo do početka prvog časa. Gledam važno na ručni sat, što mi je zglob leve ruke obgrlio. Ima plastični kajiš i one smešne brojeve što u polumraku svi na osmicu liče. S njim možeš pet metara pod vodu zaroniti, a ništa da mu ne bude. Ja bih i dublje zaroniti umeo, da sam samo veću reku imao. A nisam. Bila je to mala reka, na nekim mestima bezmalo potok, prošarana krupnim kamenjem i nasukanim balvanima, preko kojih su se kovrdžali sedi pramenovi vode. Umeo sam žabicom u deset skokova da je preskočim. Dok jednog avgusta i sam nisam na drugu obalu preplivao. I, kao, već je jesen, otac me sa svoje obale zove da se vratim, a ja se ne vraćam. Žmurim i sanjam kako rastem. Svud oko mene veje lišće, krupno, žuto, paučinasto, poput snežnih pahulja natopljenih smolom, katranom, duvanskim dimom. Bože, već hiljadama godina snegovi ovako beli nisu bili, mislio sam, dok su me beli ljudi ka belom autu vodili. Pažljivo su me ispod ruku držali, kao kakvu porculansku relikviju, dok su se pod gumenim đonovima njihovih cipela pahulje krunile po staklenoj poledici pločnika.
Čuvaju me, mislio sam. Uostalom, milioni malih bi živote svoje dali da nekog ovakvog iz smetova spasu. A smetovi bejahu ogromni, strašni, čak i za mene, velikog, najvećeg, rasli su iz tišine ulične, iz šuštanja žutog lišća jesenjeg, iz grgotanja sedih pramenova vode što me je na drugu stranu prenela, da me spase, za svetove buduće, da preživim, da joj se u krv ucrtam. Zatrpavali su ljude, zatrpavali su krovove. A ja sam trčao po njihovim vrhovima, preskačući, lako, poput kamene žabice, s jednog na drugi, ne ostavljajući za sobom nikakve tragove do crvenih mrlja od krvi što mi se sa šaka slivala. Krv je ukusna, krv je topla. Krv greje bolje nego rakija. Mali ljudi to ne razumeju, zato je se i gnušaju. Da se mali pitaju, krv bi nam se u venama usirila, led bi nas žive okovao, zenice bi nam zubima svojim zazidao, da nikad više nebo ne vidimo. A svet bez neba zaslužuje da propadne u najgorim mukama. Da ga vatre spale, da ga lopovi poharaju. Ja nikada nisam bio lopov, lopovi su mali, lopovi su pokvareni. Nož nisam ukrao, sasvim mi je slučajno u ruci ostao. Poželeo sam da ga vratim, ali se nazad nije moglo, sve je bilo belo, sve je bilo zavejano. Ostavio sam ga u jednoj crvenoj rupi.
Kad se snegovi otope, doći ću po njega. Onda su bile ulice, onda su bili ljudi, i galama, i vika, i smeh prevarene dece, i drveće, i magle. I noć, i most, i tišina. Reka se poda mnom kotrljala, vukući na krkačama, poput pretovarenog kljuseta, ogromne sante leda. To nije moja reka, moje reke uvek kroz proleća teku. Između santi nazirao se mrak, mračniji od onog što mi se u dupljama očnim beše ugnezdio. Bilo mi je žao što nemam onaj sat sa osmicama smešnim. Može li uistinu tako duboko zaroniti? Odlučio sam da ga ponovo kupim, čim se razdani. Sad je valjalo ići kući. Svi veliki ljudi imaju kuću. Čovek bez kuće je kao kuća bez čoveka. Moja kuća je velika, iako, kad sam unutra, izgleda sasvim malo. A nije ona kriva, to je zato što sam veći od nje. I od svega drugog što se prstima i dahom opipati može. Ja sam bogat čovek.
Svi veliki ljudi su bogati. Imam veliki jastuk, dva jorgana i tri ćebeta. Imam četiri zida i krov kroz koji se vide zvezde i pahulje. Sinoć sam imao i veliku bocu vina, da pre no zaspim sebi na uvo nešto otpevam. Bila je to divna pesma, nikad je ranije pevao nisam. Jutros sam je zaboravio. Nisam se ni trudio da je se setim. Kad sam se probudio, imao sam samo jednu želju. Da mi moja ptica na rame sleti. Godine su prošle otkad se poslednji put do desilo. Gde li je sada? Ona s mosta nije bila moja. Kaže da me poznaje, mada joj ne verujem. Mislim da mi se dodvorava. Sigurno je odnekud već čula. Mora biti da je televizija izveštavala. Od televizije se danas ništa ne može sakriti, pogotovo kad je neko ovako veliki čovek, kao ja. Sada će i druge saznati, napašće me, oči će mi iskopati. Podići će me i u ledenu reku me baciti. A ni sat kupio nisam. Sa druge strane mosta čekali su ljudi. Neki u plavim, neki u belim mantilima. Traže me zbog noža, znao sam to. Misle da sam ga ukrao. Kako da ih ubedim da nisam?
Mali ljudi vole da svoja verovanja za istine proglase. Moraću da čekam proleće. Da moja reka iznova poteče. Da snegovi okopne. Iskopaću nož iz crvene rupe i najzad ih uveriti da nisam kriv. Da nisam lopov. Lopovi su mali, lopovi su pokvareni. A ja sam veliki, ja sam dobar. I ne zameram im što to još uvek ne znaju. Siguran sam da ni žabice bacati ne umeju. Ne krivim ih zbog toga. Ja, najbolji bacač žabica koga su reke ikad u utrobi svojoj utoplile.
Izvor blog hiperboreja
