Neprestano kašlje, ponekad pati od jakih migrena. Početkom 1984. bolest se sve više manifestuje. „Kao da sam u magli“, govorio je. Ipak, nastavljao je da prerađuje tekst Ispovest ploti (Les Aveux de la chaire) i da ispravlja rukopise dve knjiga koje su prethodile – Korišćenje ljubavnih uživanja(Usage des plaisirs) i Staranje o sebi (Le Souci de soi). To će biti njegove poslednje knjige. I njegova žurba, vremenski škripac, njegova rešenost da ih objavi, proveravajući beleške u biblioteci uprkos čestim vrtoglavicama i neprestanom umoru, njegova odbijanja da se odmori, krene na kratak odmor, predahne makar na malo, svi ti elementi dopuštaju pretpostavku da je on znao: ovo će biti njegove zadnje knjige i želeo je sve da učini da ih gotove preda u štampu.
Znao je, dakle, da je na predvorju smrti? Da je bolovao od side? Ne, odgovara većina njegovih bližnjih, on nikada nije poznavao prirodu bolesti koja ga je gušila. Još i u bolnici je planirao da otputuje u Andaluziju, gde je išao prethodne godine s Danielom Defertom, što ga je oduševilo. Da, to je govorio. Tamo je hteo napokon da se odmori i oporavi. Da li je u to zaista verovao? Ili je hteo da umiri prijatelje? Nekoliko svedočanstava govore ovome u prilog: tokom zime koja je prethodila njegovoj smrti, telefonirao je Georgesu Dumézilu i rekao mu: „Mislim da sam zakačio sidu.“ „Mislim…“. Izraz ne izražava sigurnost. Ali u tom poveravanju koje je šapnuo svom starom prijatelju, tada u osamdeset šestoj godini, osobi kojoj je bio vrlo blizak tokom gotovo trideset godina, ne treba li ovde čuti glas istine koja sebe prepoznaje? Foucault je znao, ali nikako nije hteo reći ljudima iz svoje okoline. Samo je obavestio onoga kojeg je na neki način držao za svog „duhovnog učitelja“, onoga koji je često imao ulogu „ispovednika“. Foucault je znao. I nije hteo da zna: u svom intimnom dnevniku novembra 1983. zabiležio je, prema svedočanstu Paula Veyna, koji je dnevnik čitao nakon njegove smrti: znam da imam sidu, no moja histerija mi omogućuje da je zaboravim.
Kad Paul Veyne bude pisao članak za specijalni broj časopisa Critique, iz septembra 1986, prepričaće razgovor s Foucaultom iz februara 1984. Jean Piel nije želeo da se objave ove dve stranice. Veyne je u njima opisao Foucaultov stav prema smrti. Nije li sâm Foucault u svojoj knjizi o Raymondu Rousselu pokazao da odnos stvaraoca prema vlastitoj smrti nije samo anegdotsko pitanje? Ovako priča Paul Veyne:
„Foucault se nije plašio smrti: ponekad je to govorio svojim prijateljima kada je razgovor skretao ka samoubistvu, a činjenice su pokazale, iako na drugačiji način, da se nije hvalisao. Usvojio je antičku mudrost i na drugačiji način; tokom poslednjih osam meseci života, pisanje dve knjige imalo je za njega onu ulogu koju su u antičkoj filozofiji imali filozofsko pismo i intimni dnevnik: ulogu sopstvenog rada na sebi, autostilizacije. Ovde dolazi događaj čije me sećanje uspaljuje poput herojskog čina. Tokom tih osam mjeseci, dakle, Foucault je radio na pisanju i prerađivanju ove dve knjige, završetku starog duga prema sebi: neprestano mi je o njima govorio, ponekad je trebalo da proverim neki od njegovih prevoda, no on se žalio na uporan kašalj i neprestanu laganu temperaturu koje su ga usporavale; pažljivo me zamolio da tražim savet od moje žene koja je doktorka i koja nije mogla ništa da učini. “Tvoji doktori će sigurno pomisliti da imaš sidu“, rekao sam mu jednom u šali (uzajamne šale o našim različitim ljubavnim ukusima bile su jedan od rituala našeg prijateljstva). „Upravo to i misle, odgovorio mi je smejući se, shvatio sam po pitanjima koja su mi postavili. „Čitaoci će danas teško shvatiti da februara 1984. temperatura i kašalj tada nisu nikoga uznemiravali: ta bolest još je bila daleka i nepoznata pošast tako da se činilo neverovatnom, a možda i izmišljenom. Niko od njegovih bližnjih nije sumnjao: saznali smo tek kasnije. „Morao bi se već jednom odmoriti, ponavljao sam, previše grčkog i latinskog te iscrpilo.”Da, odgovorio je, kasnije. Najpre želim da završim sa ovim dvema knjigama.“ „Zapravo, pitao sam ga iz čiste znatiželje (kako istorija medicine nije moja glavna preokupacija), da li sida uopšte postoji, je to moralizatorska bajka? „Pa, slušaj“, odgovorio mi je mirno i nakon trenutka razmišljanja, „potanko sam proučio problem i dosta sam o tome pročitao: da, postoji, nije bajka. Amerikanci su je detaljno proučavali. „I dao mi je u dve-tri rečenice vrlo precizne metodološke pojedinosti koje sam zaboravio. On je bio, na kraju krajeva, istoričar medicine i, kao filozof, mislio sam, zanima ga aktuelnost. Jer kratki članci američkih izvora o „raku homoseksualaca“ (tako se tada govorilo) redovno su se pojavljivali u novinama. Njegova hladnokrvnost prema mom glupom pitanju će mi kasnije zaustavljati dah; sigurno je mislio da će jednog dana tako biti, razmišljao je o svom odgovoru i s malom gorkom utehom računao na moje sećanje; pružiti žive exempla bila je jedna duga tradicija antičke filozofije…“
U maloj bolničkoj sobi Michel Foucault prima svoje prijatelje. Daniel Defert, Hervé Guibert, Mathieu Lindon, i još nekolicina, dolaze da ga vide. Leto već sija nad Parizom i bolnička zgrada nalazi se usred velikog parka. Do nje treba dugo da se hoda. Foucault se smeje. Šali. Komentariše prve objavljene članke o svojim dvema knjigama koje su tek puštene u prodaju. Čini se da mu je bolje. I novine uostalom pišu o poboljšanju njegovog zdravstvenog stanja. Postoji neko koga bi Foucault voleo da vidi i moli da ga obaveste: to je Georges Canguilhem. Ali, već je prekasno. Dvadeset petog juna, usred popodneva, AFP telegraf izaziva zaprepaštenje u redakcijskim prostorijama, a potom i u intelektualnoj javnosti, kada radio i televizija budu objavili vest: “Umro je Michel Foucault.” Le Monde objavljuje lekarski izvještaj: “Profesor Paul Castaigne, šef neurološke službe bolnice Salpêtrière i doktor Bruno Sauron objavili su, u dogovoru sa porodicom g. Michela Foucaulta, sledeći izveštaj: „Gospodin Michel Foucault primljen je 9. juna 1984. na kliniku za bolesti nervnog sistema u bolnicu Salpêtrière radi dodatnih pregleda koji su bili nužni zbog neuroloških pojava koje su pogoršale stanje sepse. Ta ispitivanja su ukazala na postojanje žarišta moždanog zagnojenja. Antibiotičko lečenje je isprva imalo pozitivni učinak; poboljšanje je omogućilo g. Michelu Foucaultu da bude svestan prvih reagovanja nakon objavljivanja njegovih poslednjih knjiga. Naglo pogoršanje uklonilo je svaku nadu u delotvornu terapiju, i smrt je usledila 25. juna u 13 h i 15.” „Umro je Michel Foucault.“ Sutradan će to biti glavni naslov novina. Fotografija zauzima čitavu prvu stranicu Libérationa, koji posvećuje osam stranica smrti filozofa. S uvodnikom Sergea Julya, člancima iskazavanja poštovanja i nizom svedočanstava (Edmond Maire, Pierre Boulez, Jack Lang, Roben Badinter…). Sa podjednako zaprepašćujućim pojašnjenjem. Potrebno je to spomenuti, jer i nakon pet godina svi još o tome govore, s dubokim gađenjem i mučninom. Mali uokvireni članak na dnu stranice pokušao je da otkloni „glasinu“ koja već kola: da je Michel Foucault umro od side. Zbunjeni smo, kaže nepotpisani članak, njenom zajedljivošću. Kao da je potrebno da Foucault umre sramotno.“ Teško će se saznati tačan broj protestnih pisama koje su novine primile sledećih dana, ali bila ih je prava bujica: kako novina koja se zove Libération, bunili su se čitaoci, može govoriti o „sramoti“ ako se umre od side? Desetine ljudi su me molili tokom mog istraživanja, u Parizu, u New Yorku, na Berkeleyu ili drugde, da osudim taj članak, svuda prokažen kao „sraman“. Istina je da je taj tekst izuzetno nespretan. Autor je poznavao Foucaulta, vrlo ga voleo, i sigurno nije hteo reći ono što je zapravo napisao. „Verovao je da čini dobro“ kaže jedan njegov prijatelj, verovao je da brani Foucaulta protiv onoga što je mislio da je kampanja koja je nastojala da diskreduje mislioca. I bez sumnje – i naročito – hteo je da poštedi bližnje navale pitanja. Znam da on svakim danom žali što je objavio tu glupost. Ne bih želeo da budem još jedan od onih koji ga napadaju. Nekoliko dana kasnije, Libération će se iscrpnije vratiti na Foucaultov nestanak. Naročito u članku koji je hteo da „ispriča“ njegov život. Strašan dokument o teškoći da se ostvari takav program: mešavina grešaka i besmislica, pretenciozna proza, koja zapravo na četiri stranice ponavlja sve bajke i mitove koji cirkulišu o Foucaultu. Nasuprot tome, u člancima na višem nivou, Robert Maggiori piše o odnosima Sartrea i Foucaulta, i Roger Chartier o odnosima izmedu filozofa i istoričara…
Sutradan po Foucaultovoj smrti, i Le Matin posvećuje čitavu svoju prvu stranicu tužnoj vesti. I Le Monde, upečatljiv naslov na naslovnoj stranici, s člankom Pierrea Bourdieua i čitave dve unutrašnje stranice na kojima više saradnika lista kazuju foucaultovski ep na teorijskoj ili političkoj sceni, dok Paul Veyne podseća na delo nestalog prijatelja. „Ništa nije opasnije, piše Pierre Bourdieu, nego filozofiju, pogotovo tako osetljivu, složenu, perverznu, sažeti na formulu udžbenika. Rekao bih, međutim, da Foucaultovo djelo predstavlja dugo istraživanje transgresije, iskoračenja iz društvenog ograničenja, koje je neodvojivo povezano sa znanjem i sa moći.” Sociolog svoj članak završava ovim rečenicama: “Želeo sam bolje da objasnim tu misao opsednutu vladanjem nad sobom, to jest vladanjem vlastitom istorijom, istorijom misaonih kategorija, istorije volje i želje. I u težnji za strogošću, odbacivanju oportunizma u spoznaji kao i u praksi, u tehnikama života kao i u političkim izborima koji od Foucaulta čine nenadoknadivu figuru.” Paul Veyne u svoje ime proglašava, nekoliko pasusa dalje: “Foucaultovo delo je po meni najvažniji misaoni događaj našeg veka.”
Nekoliko dana kasnije, teskobno lice Michela Foucaulta zauzima čitavu naslovnu stranicuNouvel Observateura. Jean Daniel svoj uvodnik posvećuje „strasti Michela Foucaulta”. Članak pun napete emocije: podsećanja na prve susrete u tuniškom mjestu Sidi Bou Said, politička slaganja, rasprava ili ponekad razmimoilaženja, kasnijih godina. Poslednji hommagenestalom prijatelju. Nedeljnik objavljuje nekoliko članaka i svedočanstava. Fernand Braudel govori o „nacionalnoj žalosti“: „Francuska gubi jednog od najsjajnijih duhova svoga doba, jednog od svojih najplemenitijih intelektualaca.“ No, iznad svega, u istom broju Observateura,najpotresniji članak ikad napisan o Foucaultu. Georges Dumézil je običavao da kaže: „Kada ja umrem, Michel će napisati nekrolog.“ Redosled životnih doba nije poštovan i predviđanje mitologa se preokrenulo. Starac, slomljen i ganut, u žurbi je napisao nekoliko stranica u kojima priča kako je upoznao Foucaulta, kako su razvili prisan odnos koji je trajao decenijama, a da nije potamnio, da ga nikada najmanja bura, najmanji oblak nisu poremetili. Potom govori o delu filozofa kom je pratio prve korake, u biblioteci u Uppsali. „Foucaultova inteligencija nije poznavala granice, čak i sofisticirane. Svoje gledište postavio je na područja živog bića gde tradicionalne podele na telo i duh, instinkt i misao izgledaju besmislene: (na) ludilo, seksualnost, zločin. Odatle se njegov pogled poput svetionika okretao nad istorijom i sadašnjošću, spreman na najmanja smirujuća otkrića, sposoban da sve prihvati, osim da se zaustavi na ortodoksiji. Inteligencija s brojnim fokusima, pokretnim ogledalima, gdje se sûd u nastajanju odmah udvostručuje svojom suprotnošću, a da se pritom ne uništi niti povuče? Sve to, kao što je uobičajeno na tom nivou, na podlozi izuzetne dobrodušnosti, dobrote.” I Dumézil zaključuje: “Naše prijateljstvo nije bilo teško ostvariti. Michel Foucault povlačeći se, ostavlja me još siromašnijim, ne od samo ukrasa života: već i njegove same suštine.“
***
Jedno od poslednjih predavanja Michela Foucaulta na Collège de France, februara 1984, odnosilo se na „Hrabrost istine“: proučavao je Platonove tekstove o Sokratovoj smrti da bi pokazao kako nas praksa da se kaže – istina (parrhesia) i „staranje o sebi“ mogu dovesti do istine o nama samima. Svoje tumačenje oslanjao je na upravo tada objavljen Dumézilov tekst o „poslednjim Sokratovim riječima.“
Vrlo je rano tog junskog jutra, i sunce se još nije pojavilo nad Parizom. Ali u malom dvorištu iza bolnice Pitié-Salpêtrière već se skupilo nekoliko stotina ljudi da bi odali poslednju počast Michelu Foucaultu. Dugo čekanje. Velika tišina. Potom se iznenada podiže promukao glas, mutan, slab od tuge:
„Što se motiva tiče koji me je podsticao, on je veoma jednostavan. Nadam se da bi nekima on mogao izgledati dovoljan sam po sebi. Reč je o radoznalosti – jedinoj vrsti radoznalosti, koju vredi pomalo tvrdoglavo negovati: ne onoj koja nastoji da upije u sebe to što treba spoznati, nego onoj koja omogućava da se čovek oslobodi samoga sebe. Šta bi vredela strastvena predanost znanju, ako bi ona samo obezbeđivala sticanje novih saznanja, a ne, na određen način i onoliko koliko se može, i udaljavanje, lutanje onoga koji saznaje. Ima trenutaka u životu kada, da bismo mogli nastaviti da gledamo ili razmišljamo, postaje neophodno saznati da li je moguće misliti drugačije nego što se misli i opažati drugačije nego što se obično vidi. … Ali šta je onda filozofija danas – hoću reći filozofska aktivnost – ako ne kritičko promišljanje samoga mišljenja? Ako ona, umesto da ozvaničava ono što je već poznato, ne nastoij da sazna kako bi, i u kojoj meri, bilo moguće misliti drugačije?” To su Foucaultove reči: odlomak iz predgovoraKorišćenju ljubavnih uživanja. Čita ih Gilles Deleuze. Mnoštvo sluša. Raznovrsno mnoštvo u kojem su izmešani svi oni koji su se našli na hiljadu puteva Michela Foucaulta, koji su poznavali jedno od njegovih hiljadu lica: u univerzitetskoj karijeri, u političkim borbama, u obe zajedno, u prijateljstvu, ljubavi… Posve u dnu, uza zid, može se prepoznati Georgesa Dumézil i Georgesa Canguilhem, ganuti i povučeni. Nekoliko profesora s Collège de France takođe su prisutni na pogrebu: Paul Veyne, Pierre Bourdieu, Pierre Boulez… Svi primećuju prisutnost Simone Signoret i Yvesa Montanda, ili Roberta Badintera, ministra pravosuđa. Tu su takođe Alain Jaubert, Jean Daniel, Bernard Kouchner, Claude Mauriac, i mnogi drugi, slavni ili nepoznati: oni koji su s njim potpisivali peticije i oni koji su samo svake srede slušali njegova predavanja…
Nekoliko sati kasnije, 29. juna popodne, kovčeg će biti položen u zemlju, na malom groblju u mestu Vendeuvre. Ovaj put daleko od mnoštva. Prisutna je samo porodica. I nekoliko prijatelja. Na kovčeg je položen venac od ruža koji se nije pomakao čitavog dugug puta od Pariza. Na njemu su potpisana tri imena: Mathieu, Hervé, Daniel. Kako je gđa Foucault zahtevala da se održi verski obred za sina, dominikancu Michelu Albaricu, direktoru biblioteke u Saulchoiru, pripalo je da izgovori kratku propoved. A zatim je sve gotovo.
***
Treba gurnuti ogradu što škripi. Uputiti se alejom kiparisa. Samo nekoliko metara. Grobni kamen. Na jednostavnoj ploči od sivog mermera može se pročitati:
PIERRE GIRAUDEAU
SUPRUG MARIE BONNET
1880-1848
I ispod, urezano istim pozlaćenim slovima:
PAUL MICHEL FOUCAULT
PROFESOR NA COLLÈGE DE FRANCE
1926-1984
S druge strane puta, vidi se velika kuća koju tamo zovu Dvorcem (Chateau), stara zgrada u Piroiru. Michel Foulcault je tu poslednji put došao dva mjeseca pred smrt da ispravlja rukopis knjige Staranje o sebi.
U dve poslednje knjige Foucaultovo pismo se vrlo izmenilo: postalo je mirno, bez strasti, „smireno“, kaže Maurice Blanchot, suzdržanije, kaže Gilles Deleuze. Gotovo neutralno. Daleko smo od bivše iskričavosti, od nekadašnjeg „gorljivog“ rukopisa. Kao da su približavanje smrti i njeno predosećanje kojeg je bio svestan već nekoliko meseci, doveli Foucaulta na put spokojstva, prema modelu „filozofskog života“, takvog kakvim ga je mogao vrednovati Seneka koji mu je bio omiljeno štivo. Čini se da je Foucault do te mere usvojio antičku mudrost da se ona nametnula samom njegovom stilu: stilu pisca kao i stilu čoveka. Jer njegov problem je postala „stilizacija življenja“, „estetika života“. Istorijski problem, naravno, i kojeg on izražava, kao i uvek, preko dokumenata; ali problem koji se oseća, jednako tako, kao tesno povezan s onim što on proživljava. Gilles Deleuze vrlo tačno naglašava: problem koji zanima Foucaulta u to vreme nije povratak antici, već „mi danas“. Nije li Foucault izjavio Dreyfusu i Rabinowu: „Iznenađuje me da se u našem društvu umetnost podrazumeva samo u odnosu s predmetima, a ne s pojedincima ili sa životom… Ne bi li život svakog pojedinca mogao biti umetničko delo?”
Početkom 1989. godine objavljena je nevelika knjižica. U njoj su sakupljeni Sažeci predavanjakoje je Foucault napisao za Godišnjak Collège de France. Poslednji koji je napisao odnosi se na njegovu nastavu u godini 1981-1982, posvećenu “Hermeneutici subjekta”. Na samom kraju čitamo ovo podsećanje na stoičke pouke:
“Naročita vrednost razmišljanja o smrti nije samo u tome da ona anticipira ono što opšte mišljenje uglavnom predstavlja kao najveću nevolju, nije samo to da ono omogućuje da se uveri da smrt nije zlo; ono pruža mogućnost da uputimo, gotovo unapred, retrospektivni pogled na svoj život. Posmatrajući sebe kao na pragu smrti, možemo suditi o svakoj radnji koju činimo prema njenoj vlastitoj vrednosti. Smrt, govorio je Epiktet, pogađa orača na oranju, mornara na plovidbi: „a tebe, na kakvom zanimanju bi ti želio da te ona zatekne?” I Seneka je trenutak smrti držao onim kada bismo na neki način mogli postati vlastite sudije i meriti moralni napredak kojeg smo ostvarili do svog poslednjeg dana. U svom 26. pismu, on je, pisao: “O moralnom napretku koji sam mogao učiniti presudiće smrt… Čekam dan kada ću postati vlastiti sudija i kad ću spoznati da li je vrlina na usnama ili u srcu”.
Čudnim odjekom odzvanjaju danas ovih nekoliko rečenica.
Iz: Didier Eribon, Michel Foucault, Paris: Flamarion 1989.
Izvor Gledišta
