Dragi profesore Frojd,
Predlog Lige naroda i Međunarodnog instituta za intelektualnu saradnju u Parizu da osobu, koju ću lično izabrati, pozovem na iskrenu razmenu gledišta o problemu koji odaberem, pruža mi veoma prijatnu priliku da sa Vama razmatram jedno pitanje koje mi, kako stvari sada stoje, izgleda najistrajniji od svih problema s kojima civilizacija mora da se suoči. Problem je u ovome: ima li ikakvog načina da se čovečanstvo oslobodi od pretnje rata? Opšte je poznato da je sa napretkom savremene nauke ovo pitanje poprimilo značenje života i smrti za nama poznatu civilizaciju; i pored svekolike ispoljene revnosti, svaki pokušaj njegovog rešenja završio se žalosnim neuspehom.
Štaviše, mislim da oni čija je dužnost da se ovim problemom profesionalno i praktično pozabave, postaju sve više svesni svoje nemoći da se njime bave, pa sada imaju veoma snažnu želju da saznaju kakvo je gledište ljudi koji, zauzeti naučnim traganjem, mogu da svetske probleme sagledaju iz perspektive time pružene distance. Što se mene tiče, normalan cilj mog mišljenja ne pruža uvid u tamna mesta ljudske volje i osećanja. Stoga, u sada predloženom istraživanju, jedva mogu da učinim nešto više od toga do da osvetlim razmatrano pitanje i razjasnim osnovu za očigledna rešenja, da Vam omogućim da Vaše dalekosežno poznavanje čovekovog nagonskog života usmerite na ovaj problem. Postoji izvesna psihološka prepreka čije postojanje laik u mentalnim naukama mutno naslućuje, ali u čije međusobne odnose i ludorije nije u stanju da pronikne; uveren sam da ćete Vi moći da predložite adekvatne metode, koji manje-više leže u delokrugu politike, koja će odstraniti te prepreke.
Kao čovek izuzet iz nacionalističke pristrasnosti, lično vidim jedan jednostavan način bavljenja površinskim (administrativnim) vidom problema: ustanovljenje, uz međunarodnu saglasnost, jednog sudskog tela za rešavanje svih sukoba koji bi se javili među narodima. Svaki narod bi se obavezao da se povinuje pravilima koja bi objavilo to zakonodavno telo, da se na njegovu odluku pozove u svakoj raspravi, da bezrezervno prihvati njen sud i da sprovede svaku meru koju tribunal smatra neophodnom za izvršenje njegovih odluka. No već ovde, na početku, nailazim na jednu teškoću; tribunal je humana institucija koja, srazmerno tome koliko je vlast kojom raspolaže neadekvatna da osnaži njene presude, sve više sklona da trpi da se one otklanjaju vansudskim pritiskom. To je činjenica sa kojom moramo da računamo. Pravo i moć neizbežno idu ruku pod ruku, a sudske odluke se sve više približavaju idealnoj pravdi koju zahteva zajednica (u čije ime se izriču presude) sve dotle dok zajednica ima izvršnu vlast da prisili na poštovanje svog sudskog ideala. No sada smo daleko od toga da imamo i jednu nadnacionalnu organizaciju koja bi bila kompetentna da donosi presude neospornog autoriteta i prisili na apsolutno potčinjavanje u izvršenju njenih presuda. To me vodi do mog prvog aksioma: put do međunarodne sigurnosti vodi do toga da svaka nacija, u izvesnoj meri, bezuslovno preda svoju slobodu delovanja, to jest, svoju suverenost, a van svake sumnje je jasno da nema drugog puta koji može dovesti do takve sigurnosti.
Uprkos očite iskrenosti, slab uspeh svih napora koji se u poslednjoj deceniji čine da bi se postigao ovaj cilj ne ostavlja mesta sumnji da su tu na delu jaki psihološki faktori koji paralizuju njihove napore. Za nekima od njih ne treba daleko tragati. Žudnja za vlašću koja karakteriše vladajuću klasu u svakoj naciji je neprijatelj svakom ograničenju nacionalnog suvereniteta. Ovu političku glad za vlašću često podstiču aktivnostima druge grupe čije su aspiracije na čisto trgovačkim, ekonomskim poslovima. Posebno imam na umu da mala, ali određena grupa, aktivna u svakoj naciji, sastavljena od pojedinaca koji su ravnodušni prema društvenim razmatranjima i stegama, gleda na ratovanje, proizvodnju oružja i trgovinu oružjem naprosto kao na prilike da unaprede svoje lične interese i prošire svoj autoritet.
No prihvatanje ove očigledne činjenice je samo prvi korak ka uvažavanju aktuelnog stanja stvari. Drugo pitanje se odlučno nastavlja na prvo: kako je moguće da ta mala klika postigne da volju većine, koja podnosi da gubi i trpi zbog ratnog stanja, potčini službi svojih ambicija? (Govoreći o većini, ne isključujem ni vojnike svakog ranga, koji su rat odabrali kao svoju profesiju, verujući da služe odbrani najviših interesa svoje rase i da je napad najbolja odbrana.) Očiti odgovor na ovo pitanje bi mogao biti da manjina, sadašnja vladajuća klasa, ima škole i štampu, često i Crkvu, pod svojom šakom. To joj omogućava da organizuje i vlada emocijama masa i da od njih načini svoje oruđe.
Pa ipak, ovaj odgovor ne pruža potpuno rešenje. Iz njega proističe drugo pitanje: kako je moguće da ova sredstva uspešno pokrenu ljude na takav divlji zanos, pa čak i samožrtvovanje? Jedini mogući odgovor glasi: zato što čovek u sebi nosi žudnju za mržnjom i razaranjem. U normalnim vremenima, ova strast postoji u latentnom stanju, a izbija samo u neobičnim prilikama; no srazmerno je lako pokrenuti i uzdići je do moći kolektivne psihoze. Ovde možda leži krug svih složenih činilaca koje razmatramo, zagonetka koju može da reši samo ekspert za učenje o čovekovim nagonima.
I tako dolazimo do našeg poslednjeg pitanja. Da li je čovekovu mentalnu evoluciju moguće tako kontrolisati da je učinimo dokazom protiv psihoze mržnje i razornosti? Ovde uopšte ne mislim samo na takozvane nekulturne mase. Iskustvo pokazuje da je upravo takozvana ,,inteligencija” najspremnija da pruži te užasne kolektivne predloge, pošto intelektualac nema direktnog dodira sa životom u sirovom obliku, već ga sreće u najlakšem sintetičkom obliku- na štampanoj stranici.
Da zaključim: do sada sam govorio samo o ratovima među nacijama; o onome što je poznato kao međunarodni sukobi. No svestan sam da agresivni nagoni deluju i u drugim oblicima i u drugim prilikama. (Mislim na građanske ratove, na primer, koje smo u ranijim vekovima dugovali religioznoj žestini, a danas društvenim činiocima; ili pak proganjanju nacionalnih manjina.) No moje isticanje onog što se čini najtipičniji i najsvirepiji, nastrani oblik sukoba između čoveka Iičoveka bilo je namerno, jer ovde imamo najbolju priliku da otkrijemo načine i sredstva da onemogućimo sve oružane sukobe.
Znam da u Vašim delima možemo naći odgovore, eksplicitne i implicitne, na sva pitanja ovog neodložnog problema koji nas obuzima. No učinili biste nam najveću uslugu ako biste problem svetskog mira prikazali u svetlu Vaših najnovijih otkrića, jer bi takav prikaz mogao da osvetli put za nove i plodne načine delanja.
Vrlo iskreno Vaš,
Albert Ajnštajn
Kaput blizu Potsdama, 30. jul 1932
Izvor Gledišta
