I psiholozi kažu da smo potpuno u pravu – naše oči, zapravo sva naša čula, su fantastični sistemi koji nam omogućavaju da opazimo ono što se oko nas dešava. S druge strane, svaki malo bolji mađioničar nateraće naša čula da se predaju u potpunom porazu i da priznaju da nemaju pojma gde je završio taj novčić iz ruke a maloprejebiotu! Gde nas to onda ostavlja na kraju – treba li da verujemo svojim čulima ili ne?
Još su filozofi u doba Aristotela mučili svoje mudre glave pitanjem da li nam čula omogućavaju da saznamo pravu istinu o svetu. Odakle ta dilema? Kao prvo, mi ne možemo da opazimo baš sve što se oko nas dešava. Zamislite situaciju da ste se upravo vratili sa letovanja. Vrlo lako možete da se prisetite tirkizne boje mora pored kog ste šetali, umirujućeg zvuka talasa ili ukusa baš dobrog koktela. Ali, teško da ćete reći – „ Za tu cenu, stvarno smo imali odličan nivo radijacije“ ili „Nismo baš imali sreće sa magnetizmom tih 10 dana, ali iskoristili smo najbolje od odmora“. Zbog čega to ne možete da kažete? Zbog toga što vaša čula nemaju pojma niti kakva je bila radijacija, niti znaju išta o magnetnom polju. Prosto, za te stvari mi nemamo razvijena čula. Mi možemo da osetimo samo one promene u svetu za koje smo u toku evolucije razvili čula. Dakle, dosta stvari se oko nas dešava, a naša čula to propuštaju.
Drugo, čak i u okviru onih promena koje naše telo može da detektuje, čula imaju ograničenu moć. Ne možemo da opazimo prebrzo kretanje metka, da vidimo infracrveno zračenje ili da čujemo ultrazvuk.
Treća i najzanimljivija stvar, kako za starogrčke filozofe, tako i za naučnike u modernom dobu jesu – iluzije.
Ebinghausova iluzija – središnji krugovi su jednake veličine, ali onaj okružen velikim krugovima deluje manji
Simultani kontrast – središnji kvadrati su iste sive nijanse, ali onaj koji se nalazi na svetloj pozadini izgleda tamnije
Da li su iluzije konačni dokaz da su naša čula loša i da im ne treba verovati? Možda ćete se iznenaditi, ali odgovor je upravo suprotan – iluzije su dokaz koliko su naša čula dobra, a naš mozak fantastičan.
Naš mozak i naša čula razvili su se, ne da bi mogli da opaze svet onakav kakav on jeste, već da bi mogli da opaze svet kakav je nama koristan. Isto je sa čulima za magnetno polje i radijaciju – nisu nam trebala! Slika u oku, vibriranje vazduha u uhu ili pritisak na koži ne znače ništa sami po sebi – naš mozak traži značenje u tome: sliku parka ispred zgrade, melodiju omiljene pesme ili zagrljaj. Naš mozak je naviknut da traži značenje i vrlo je dobro uvežban da od male količine informacija stvori smisao. To radi toliko dobro da može da uštedi puno energije time što, naviknut na određene kombinacije informacija – on stvari podrazumeva na osnovu prethodnog iskustva. U vrlo retkim situacijama, te kombinacije informacija odstupe od uobičajenog i nastane ono što mi zovemo iluzija – nesklad između fizičke stimulacije i onoga što mi opažamo. Pogledajte poznatu iluziju Kanicin trougao – u ovakvoj kombinaciji stimulusa mi opažamo beli trougao iako njega zapravo nema. Zašto? Zato što naš mozak teži da opaža celinu i smisao, a ne besmislene delove. Šta kaže naše iskustvo? Trougao ima više smisla od 3 nasumično raspoređena objekta sa nekakavim „rupama“. Dakle, mozgu, docrtaj trougao!
Kanicin trougao – opažamo beli trougao u sredini iako njega na slici nema
Još jedna poznata iluzija je vekcija. Ona se stvara tako što se ispitanici stave u sobu u kojoj se ljuljaju zidovi. Ispitanik mirno stoji u sredini prostorije i vrlo brzo počinje da oseća kao da se kreće on, a ne zidovi. Naš sistem je navikao da, ako se nešto kreće, mnogo je verovatnije da se krećemo mi, a ne nešto što nam je u iskustvu poznato kao statični objekat. I u 99,99% slučajeva će biti u pravu! Kada bi naš mozak detaljno analizirao svaku moguću kombinaciju informacija, trošio bi enormne količine energije zbog vrlo male šanse za grešku. Kada ste poslednji put pali na ulici zbog iluzije ili napravili grešku na poslu zbog toga? Upravo o tome je reč!
Da se vratimo na pitanje – da li su naša čula dobri ili loši momci?
Verovatno se čuli da ljudima koji izgube neko čulo, druga čula postaju „bolja“. To se dešava zbog toga što, ukoliko neko čulo ne šalje impulse u predviđeni deo mozga, drugo čulo se zapravo „preseli“ na taj deo mozga i počne da ga koristi, dobijajući veći kortikalni prostor. Vaš fotoaparat kada mu se pokvari sočivo, ne dobija sposobnost da umesto pravljenja slike, na primer, hladi piće.
Dalje, ne postoji kamera koja pravi bolju sliku od oka. I ako napravi približno dobru, kamera ne zna šta je na slici. Vaše oko zna. I ako vam „poumiru“ pikseli na monitoru, na tim mestima se neće nalaziti slika, već crne tačkice. A s druge strane, vaše oko uspešno rešava ceo jedan prostor bez slike – takozvanu slepu mrlju. Vaše oko i mozak praktično docrtaju deo slike koji fali. Toliko su fantastični.
Dakle, slobodno verujte svojim očima čak i kad vam daju da vidite „iz njihove ruke“.
Autor: I psiholozi kažu da smo potpuno u pravu – naše oči, zapravo sva naša čula, su fantastični sistemi koji nam omogućavaju da opazimo ono što se oko nas dešava. S druge strane, svaki malo bolji mađioničar nateraće naša čula da se predaju u potpunom porazu i da priznaju da nemaju pojma gde je završio taj novčić iz ruke a maloprejebiotu! Gde nas to onda ostavlja na kraju – treba li da verujemo svojim čulima ili ne?
Još su filozofi u doba Aristotela mučili svoje mudre glave pitanjem da li nam čula omogućavaju da saznamo pravu istinu o svetu. Odakle ta dilema? Kao prvo, mi ne možemo da opazimo baš sve što se oko nas dešava. Zamislite situaciju da ste se upravo vratili sa letovanja. Vrlo lako možete da se prisetite tirkizne boje mora pored kog ste šetali, umirujućeg zvuka talasa ili ukusa baš dobrog koktela. Ali, teško da ćete reći – „ Za tu cenu, stvarno smo imali odličan nivo radijacije“ ili „Nismo baš imali sreće sa magnetizmom tih 10 dana, ali iskoristili smo najbolje od odmora“. Zbog čega to ne možete da kažete? Zbog toga što vaša čula nemaju pojma niti kakva je bila radijacija, niti znaju išta o magnetnom polju. Prosto, za te stvari mi nemamo razvijena čula. Mi možemo da osetimo samo one promene u svetu za koje smo u toku evolucije razvili čula. Dakle, dosta stvari se oko nas dešava, a naša čula to propuštaju.
Drugo, čak i u okviru onih promena koje naše telo može da detektuje, čula imaju ograničenu moć. Ne možemo da opazimo prebrzo kretanje metka, da vidimo infracrveno zračenje ili da čujemo ultrazvuk.
Treća i najzanimljivija stvar, kako za starogrčke filozofe, tako i za naučnike u modernom dobu jesu – iluzije.
Ebinghausova iluzija – središnji krugovi su jednake veličine, ali onaj okružen velikim krugovima deluje manji
Simultani kontrast – središnji kvadrati su iste sive nijanse, ali onaj koji se nalazi na svetloj pozadini izgleda tamnije
Da li su iluzije konačni dokaz da su naša čula loša i da im ne treba verovati? Možda ćete se iznenaditi, ali odgovor je upravo suprotan – iluzije su dokaz koliko su naša čula dobra, a naš mozak fantastičan.
Naš mozak i naša čula razvili su se, ne da bi mogli da opaze svet onakav kakav on jeste, već da bi mogli da opaze svet kakav je nama koristan. Isto je sa čulima za magnetno polje i radijaciju – nisu nam trebala! Slika u oku, vibriranje vazduha u uhu ili pritisak na koži ne znače ništa sami po sebi – naš mozak traži značenje u tome: sliku parka ispred zgrade, melodiju omiljene pesme ili zagrljaj. Naš mozak je naviknut da traži značenje i vrlo je dobro uvežban da od male količine informacija stvori smisao. To radi toliko dobro da može da uštedi puno energije time što, naviknut na određene kombinacije informacija – on stvari podrazumeva na osnovu prethodnog iskustva. U vrlo retkim situacijama, te kombinacije informacija odstupe od uobičajenog i nastane ono što mi zovemo iluzija – nesklad između fizičke stimulacije i onoga što mi opažamo. Pogledajte poznatu iluziju Kanicin trougao – u ovakvoj kombinaciji stimulusa mi opažamo beli trougao iako njega zapravo nema. Zašto? Zato što naš mozak teži da opaža celinu i smisao, a ne besmislene delove. Šta kaže naše iskustvo? Trougao ima više smisla od 3 nasumično raspoređena objekta sa nekakavim „rupama“. Dakle, mozgu, docrtaj trougao!
Kanicin trougao – opažamo beli trougao u sredini iako njega na slici nema
Još jedna poznata iluzija je vekcija. Ona se stvara tako što se ispitanici stave u sobu u kojoj se ljuljaju zidovi. Ispitanik mirno stoji u sredini prostorije i vrlo brzo počinje da oseća kao da se kreće on, a ne zidovi. Naš sistem je navikao da, ako se nešto kreće, mnogo je verovatnije da se krećemo mi, a ne nešto što nam je u iskustvu poznato kao statični objekat. I u 99,99% slučajeva će biti u pravu! Kada bi naš mozak detaljno analizirao svaku moguću kombinaciju informacija, trošio bi enormne količine energije zbog vrlo male šanse za grešku. Kada ste poslednji put pali na ulici zbog iluzije ili napravili grešku na poslu zbog toga? Upravo o tome je reč!
Da se vratimo na pitanje – da li su naša čula dobri ili loši momci?
Verovatno se čuli da ljudima koji izgube neko čulo, druga čula postaju „bolja“. To se dešava zbog toga što, ukoliko neko čulo ne šalje impulse u predviđeni deo mozga, drugo čulo se zapravo „preseli“ na taj deo mozga i počne da ga koristi, dobijajući veći kortikalni prostor. Vaš fotoaparat kada mu se pokvari sočivo, ne dobija sposobnost da umesto pravljenja slike, na primer, hladi piće.
Dalje, ne postoji kamera koja pravi bolju sliku od oka. I ako napravi približno dobru, kamera ne zna šta je na slici. Vaše oko zna. I ako vam „poumiru“ pikseli na monitoru, na tim mestima se neće nalaziti slika, već crne tačkice. A s druge strane, vaše oko uspešno rešava ceo jedan prostor bez slike – takozvanu slepu mrlju. Vaše oko i mozak praktično docrtaju deo slike koji fali. Toliko su fantastični.
Dakle, slobodno verujte svojim očima čak i kad vam daju da vidite „iz njihove ruke“.
Izvor Psihoverzum
