Naše doba je doba pritajenog fašizma, jer moć je svuda a ne samo u ideološkim aparatima države, beleži Mišel Onfre u svom filozofskom bestseleru „Ateološka rasprava“ (Rad 2005, Tanesi 2012). A ti „mikrofašizmi, te mikromoći, pozivaju na mikrootpore gde god se pojave“. Stoga taj provokativni francuski filozof bira poziciju otpora prema svakoj vrsti ideologije, a kao svoju intimnu gramatiku koristi pojmove ateizam, hedonizam, anarhizam, antikomunistička levica...
Odrastao u Normandiji, u skromnoj radničkoj porodici, Mišel Onfre (1959, Aržantan) svoj prvi rukopis „Stomak filozofa“ objavljuje 1989. Odmah kreće serija uspeha sa naslovima „Vajanje sebe“, „Politika pobunjenika“, „Moć postojanja“(Rad 2007), „Gurmanski um“ (Gradac 2002), „Sumrak idola – frojdovske afabulacije“ koji mu donose filozofsku i medijsku slavu. Svom literarnom bagažu od preko 60 naslova, prošle godine dodao je tri nova. Ovaj razgovor vođen je ekskluzivno za „Politiku“ putem mejla, a povod je „Kratak pregled hedonizma“, jedan od novih naslova u kojem Onfre preispituje stari postulat svoje filozofije.
Problem je što taj pojam nosi negativnu konotaciju, kaže Onfre. Pod hedonizmom ljudi često podrazumevaju sebična zadovoljstva. Postoji „prost” hedonizam vezan za banalna uživanja, koji ne mari za pristojnost. Ne vidim hedonizam na taj način. S druge strane postoji filozofski hedonizam koji traži odgovor na pitanje: pošto ćemo umreti, a život je kratak čak i ako dugo živimo, šta treba da učinimo od života? Pa da pružamo zadovoljstvo. I sebi i drugima.
Rado citirate rečenicu francuskog mislioca De Šamfora: „Uživaji pruži drugom uživanje a da pri tome ne povrediš ni sebe ni drugoga”.
Čim se spomene reč zadovoljstvo, ljudi odmah pomisle da je reč o njihovom ličnom uživanju. A treba brinuti o uživanju drugog, pružati zadovoljstvo i sreću ljudima koje srećemo, makar nekom sitnicom, stalno.
Kažete da treba tražiti zadovoljstvo, izbegavati neprijatnostii unapred praviti računicu mogućih posledica.
Na primer, vi i ja smo na večeri. Pijemo vino, zatim šampanjac, pa belo vino, pa crno. Zadovoljstvo je trenutno, jer sutradan ćemo imati glavobolju. Da li to zadovoljstvo treba platiti neprijatnošću? Primer je banalan ali...
Kažete da zadovoljstva i želje treba disciplinovati, „dresirati”. Kako pojmovi uživanjei dresiranje idu zajedno?
U prošlosti su nas drugi oblikovali. Do dvadesete godine mi smo proizvod vaspitanja roditelja, sredine, epohe. Ipak, vremenom možemo ponovo da pronađemo svoje želje, iznova upoznamo i prihvatimo svoje telo, želje, strasti. Treba sami sebe da dresiramo nakon što su nas dresirali drugi.
Što se društvene sfere tiče, koji bi bio koncept hedonizma kad govorimo o problemima nezaposlenog radnika u Srbiji ili Francuskoj?
Kad sam objavio svoju prvu knjigu „Stomak filozofa”, ljudi su mislili da se moj hedonizam zasniva na cigarama, viskiju i skupom vinu. Nije tako. Hedonizam ponekad leži u čaši sveže vode u pravom trenutku. Tad je uživanje mnogo veće nego u ispijanju skupog vina s imbecilom.
Ne postoji samo lični, već i politički hedonizam. Živimo u političkim obrascima. I iz političkih razloga težim hedonizmu.
Hedonizam se vezuje za „sadi ovde”. Da li je hedonistička politika pomalo utopijska ideja?
Ne. Osnovna ideja hedonizma jeste da život ne bude povod za patnju. Život ne sme da se svede na rutinu kuća–posao, rano ustajanje, vožnju javnim prevozom, na poslu kontakt sa neprijatnim ljudima, hladan obrok u plastičnoj posudi, a kod kuće bezvoljna žena ili muž koji ispija pivo. To nije život, već preživljavanje. Osnov političkog hedonizma čini želja za nečim boljim.
Objavili ste obimnu studiju „Poredak slobode, filozofski život Albera Kamija”. Mnogo toga vas vezuje za Kamija?
Ne podnosim nepravdu, a Kami je žrtva jedne velike nepravde. U Francuskoj se o njemu govori kao o misliocu koji nije razumevao druge filozofe i koji se izučava u srednjoj školi. Sve su to komentari Sartra i njegovih sledbenika. Mnogi kažu: „Kami je bio za francuski Alžir”. Ali Kami nikad nije branio francuski Alžir. Hteo sam da „odbranim” Kamija time što ću napisati knjigu o njegovim političkim stavovima. On je bio anarhista, što i ja pokušavam da budem.
Kažete da je i ateista. Kao i vi...
A njegov otac je radio na polju – kao i moj, majka je bila čistačica – a moja domaćica. Nisam se do te mere identifikovao s njim da poginem u saobraćajnoj nesreći, ali ima vremena… Kami je predstavljao pokret anarhističkog i slobodoumnog socijalizma. Stoga ga je uništio pokret boljševičkog socijalizma čiji je predstavnik Sartr. Sartr je izrekao užasne laži o Kamiju. Zbog njega ljudi misle da je Kami branio Alžirski rat, pravdao mučenja, bio na strani francuske vojske itd.
Želite da razobličite laži o Kamiju, ali i mit o Sartru kao najvećem misliocu svog doba?
Moj cilj je bio da napišem knjigu o Kamijevom političkom delovanju. U brojnim spisima Kami hvali španske anarhiste, Bakunjina, Francusku revoluciju... Nedosledno je pripisati mu socijaldemokratska politička ubeđenja. Hteo sam da, na polju politike, spasem Kamijevu ukaljanu čast. Prvo sam pročitao sva njegova dela, zatim njegovu kompletnu prepisku i biografije o njemu, i ukrstio informacije: Kami je od početka do kraja besprekoran! Ispravan, prefinjen, dosledan, častan.
Mislite li da postoje savršeni ljudi?
Postoje. Da sam u njegovom životu pronašao nešto što nije savršeno, to bih napisao, mada je ponekad i grešio. Pri tom samhteo da Sartra ostavim po strani, ali on je preplavio književni svet tog doba, a sve laži vezane za Kamija širio je upravo Sartr.U „Rečima” Sartr kaže: „Želim da budem slavan i učiniću sve da to postignem.” I činio je sve: lagao i fabrikovao legendu koju je Simon de Bovoar promovisala. Kasnije sam krenuo u detaljno istraživanje i došao do novih informacija. Sartr je 1941. pisao za kolaboracionističke novine, 1944. i dalje je pisao za njih. De Bovoar je radila za kolaboracionistički Radio Viši. Nema dokaza za tvrdnje da je Sartr bio u Pokretu otpora, ali ima dokaza da su njih dvoje radili za kolaboracionističke medije.
U svojim „Zapisima” iz 1957. Kami beleži:„17. oktobar. Nobelova nagrada. Čudnovato osećanje umorai melanholije”. Posle ceremonije dodele, Kami će izjaviti: „Verujem u pravdu, ali između pravdei majke, biram majku”. Ova rečenica će, kažete vi, ubiti Kamija…
Svako ko je čitao Kamija poznaje njegovu borbu protiv nepravde. Ta rečenica znači: „Ako treba da biram između pravde koju sprovode teroristi i moje majke koja bi mogla umreti zbog te navodne pravde, biram majku.” Ali, bila je to dobra prilika za odstrel Kamija. Brojni novinari, sa tadašnjim direktorom „Monda” na čelu, koriste priliku da uprljaju Kamija na polju na kom je on besprekoran: u borbi za pravdu. I Simon de Bovoar i sartrovci zdušno koriste priliku.
Kami plaća zbog svoje pravičnosti, doslednosti, strasti za istinom, zbog svog talenta, dobre prodaje knjiga, plaća zbog Nobelove nagrade, zbog svoje lepote, mladosti, uspeha kod žena, plaća i zato što je sin siromaha koji je sopstvenom zaslugom ušao u svet pariske elite.
Ne mogu a da se ne vratim na lični plan. Posle svih polemika koje su vođene oko vašeg imena, da li i vi plaćate?
Da, zato što ne pripadam nijednom filozofskom ni političkom krugu, što volim život bez autoriteta, što biram pravdu. A što se tiče (ne)pravde, mislim da je Sokrat u pravu kad kaže da je bolje trpeti nepravdu nego činiti je…
Izvor Politika
