Za početak, želim da se zahvalim Vama koji čitate ovaj tekst, jer ovo radim po prvi put u životu i imam priličnu tremu. Baš ovih dana sam čuo da u prvih pedeset reči treba zainteresovati čitaoca, inače neće pročitati tekst. Sadа mi pade na um „genijalni“ izum svetskih marketinških stručnjaka koji na reklami prvo napišu reč „seks“, a onda, kada dobiju pažnju auditorijuma, svoju poruku. Iskreno se nadam da nama to neće biti potrebno. A sadа, polećemo.
Razmislimo za trenutak o misli Marka Tvena koji je rekao da je strah od smrti u stvari strah od života, jer čovek koji istinski živi, spreman je da umre svakog trenutka. Mnoga istraživanja su pokazala da baš ti ljudi koji su živeli dajući sve od sebe u životu, sasvim mirno dočekuju i svoju smrt. A sada se zapitajmo, zašto mi, tako često, ne dajemo svoj maksimum?
Na osnovu svega što sam do sada naučio o čoveku, mislim da je odgovor samo motivacija. Svi znamo kako se osećamo kada smo izuzetno nadahnuti. Brzo napravimo pregršt planova, ali čim nam motivacija nestane (to se desi veoma brzo), ostaju nam samo gomile obaveza, jer nismo stigli da obavimo šta smo zamislili. Nedovršene obaveze izazivaju stres, a njegove posledice su, bar uopšteno, svima poznate. Kada smo motivisani, mislimo da možemo sve, a kada nismo, teško nam je da odemo i izbacimo smeće iz kuće ili operemo zube. Zato se ja pitam kako da ostanemo motivisani duži vremenski period? Da li možemo kultivisati to stanje? Kako da nam ono postane uobičajeno? Izučavajući ovu temu u poslednjih osam godina došao sam do mnogih odgovora, i voleo bih da neke od njih podelim sa vama.
Verujem da su priče iz ličnog iskustva najvrednije, pa da krenemo od njih.
Kao dete, bio sam prilično uspešan u svemu čega bih se dotakao. Ali, onda je naišao period mog života u kome sam dozvolio da mišljenje sredine bude toliko važnije od mog, da sam gotovo potpuno izgubio sebe. Rekao bih da je taj period trajao veći deo mog dosadašnjeg života. Dok nisam napravio veliki zaokret, bio sam samo još jedan prilično neuspešni student matematičkog fakulteta i čovek koji razmišlja samo o zadovoljenju svojih nagona, pritom često se ponašajući prema ljudima kao prema robi, često nezadovoljan iz raznih razloga. Nisu mi valjali političari, društvo, klima, itd... Dozvoljavao sam da život prolazi pored mene, uz stalnu nadu da će jednog dana, u budućnosti, sve biti bolje.
Ipak, znao sam da u meni i dalje živi ono dete koje se raduje svakodnevnim, divnim stvarima koje često nazivamo sitnicama - zracima sunca, svežem vazduhu, jutarnjoj rosi, vožnji biciklom kraj reke...
Ali, neki drugi deo mene imao je prevlast.
Spletom raznih okolnosti, za koje danas vidim da su bile tu baš kada je bilo potrebno, desilo se da naiđem na prijatelje, učitelje ili knjige koje govore na temu promene nas samih. Čitajući neke od njih, došao sam do jednog od najvećih uvida do sada - zajednički činilac u svim svojim problemima sam – samo ja! Iako je to bio veliki udarac za moj ego, počeo sam da radim na promeni sebe. Shvatio sam da ne postoji stalni karakter bilo koje osobe, već da je to, kao i sve u Univerzumu, proces, kretanje, i da sami sebe gradimo, iz trenutka u trenutak. Iz fizike znamo da je betonski zid samo skup molekula i atoma koji vibriraju na izuzetno visokoj frekvenciji, pa iako ga naša čula smatraju za statičnu stvar, on ima ograničen rok trajanja. Ako je moguće da kroz određeno vreme zid promeni oblik i postane prašina, zašto onda i neka naša osobina ne bi mogla da promeni svoj oblik?
Uvideo sam da mogu da izmenim sve svoje osobine. Naravno, to zahteva veliku energiju, hrabrost i motivaciju. Počeo sam da analiziram svoja osećanja i reakcije. Postavljao sam sebi pitanja: „Da li bih mogao da postupam drugačije? Da li je bilo kome korisno što sam se izvikao na bahatog vozača? Da li ijedna osoba dobija nešto ispoljavanjem besa, ljutnje, ljubomore...?“
U to vreme sam naišao i na ideju da naše misli utiču na naš život. Izučavajući taj fenomen, shvatio sam da naše misli imaju veliku snagu.
A onda mi se u rukama našla knjiga „Moć sadašnjeg trenutka“, Ekarta Tolea. Zahvaljujući njemu, postao sam svestan onoga što su mnogi ljudi znali već hiljadama godina – da je sadašnji trenutak jedino što imamo, a da se naš um nalazi, veliki deo vremena, u prošlosti ili budućnosti, izazivajući nam tugu ili stres. Nabavio sam zatim i audio knjigu i slušao je, iznova i iznova, dok nisam prihvatio taj način razmišljanja. Potom sam tog čoveka video i na snimku i bio oduševljen spokojem koji je emitovao. Od tog trenutka i ja sam želeo to što on ima.
Moj um se sve više otvarao, počinjao sam da shvatam da je ego samo lažna slika mene koja živi u glavama drugih ljudi, a ja se trudim da ona bude što bolja. Nijednog trena mi nije palo na um da ta slika o meni treba da se dopada jednoj drugoj osobi. Meni samom! Moj način razmišljanja se drastično menjao. Neke rečenice koje sam ranije čuo i samo ih preletao, sada sam gledao iz potpuno drugog ugla i bio potpuno fasciniran. Kako su samo tako čudesne stvari mogli da izgovore ljudi koji su živeli pre više hiljada godina? Odakle takva shvatanja Budi, Isusu, Sokratu, Lao Ceu, Konfučiju...?
Još u Petoj gimnaziji profesor filosofije nam je pomenuo Sokratovo „Znam da ništa ne znam“. Mnogo mi se svidela ta misao, ali, iako sam shvatio značenje, nisam zaista živeo na taj način. Ego mi nije dozvoljavao da ja nešto ne znam najbolje. Osuđivao sam ljude od kojih ja „znam bolje“. Sada verujem da je život beskonačno učenje, a da svakim novim odgovorom stižemo do bar još nekoliko pitanja i to me beskrajno raduje.
Između ostalog, shvatio sam da treba da postanem u potpunosti odgovoran za sve što mi se dešava u životu. Ranije bih se žalio na sve i uvek bi neko drugi bio kriv. Tako sam samo dozvoljavao drugima da kontrolišu moj život, a ja pristajao, nesvesno, da budem žrtva koju nosi tok reke života. Sada sam svestan koliko je to velika promena u svesti, a i život, sa takvim shvatanjem, odmah postaje mnogo lakši.
Zatim je usledila još jedna velika lekcija. Mahatma Gandi je svojim primerom vodio ljude. To je karakteristika svakog pravog vođe. Voditi primerom. Odatle i njegova, toliko puta citirana misao: „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.“
Shvatio sam da sve ono što sam želeo kao dete – mir u svetu, blagostanje za sve, radost života, ljubav, nikada neće doći spolja, tj. neće se svet promeniti da bi meni bilo lepo, već da ako želim „bolji“ svet, onda treba da učinim sve što je u mojoj moći da tako i bude. Od tada, svakog dana radim na tome da budem najbolja moguća verzija sebe, za sebe i za svet. I zaista težim da u svakom trenutku budem ta promena. Da li uspevam uvek? Naravno da ne. Ali, znam da ljudi počinju da vide u meni neki mir, radost, možda nešto nalik onome što sam ja video u svojim učiteljima.
I šta se desilo sa mnom posle svih ovih učenja? Bio sam jako nezadovoljan svojim životom, nisam uspevao da ispunim svoja i očekivanja svojih roditelja, a mrvice zadovoljstva sam nalazio u hrani, sportu, putovanju i seksu. Sada, ljudi me doživljavaju kao osobu koja emituje mir i ljubav, koja gotovo uvek ima energije i ništa joj nije teško. Kako se to dogodilo? Odakle mi tolika energija? Jednostavno, posle mnogo vremena, menjao sam sebe, primenjujući sve što sam naučio. Jedna prilično lepa definicija učenja glasi: „Dok nešto ne promeni naše ponašanje, nismo zaista naučili.“
Zaista je tako. Kada naučimo novu formulu u matematici, ona nam omogućava da brže i efikasnije radimo zadatak. Mislim da to važi u svakoj oblasti. Primenjujući razne metode koje su naučno dokazane, počeo sam da menjam svoje negativne navike. Ulagao sam dosta energije, ali sa prvim rezultatima, ona je samo rasla, a ja se osećao sve bolje. Vremenom sam doveo sebe do toga da skoro svakog jutra ustajem u 5 sa osmehom, nikada ne vičem, vežbam svakodnevno, pišem dnevnik, meditiram, jedem gotovo samo sirovu hranu, pišem...
Sledeći savete raznih mudrih ljudi, uspeo sam da naučim kako da proizvodim motivaciju. Moje telo sada to samo radi. Osećaj je predivan, a ja mislim da sam po prvi put – zaista zadovoljan sobom. I to bih voleo da podelim sa svima koji žele da me čuju.
Tekst je preuzet sa portala novasvest.com
