Čitave TV stanice imaju slobodu da, ukoliko to nekome odgovara, postanu PR služba jednog čoveka. Jedan čovek ima slobodu da se bezobrazno ponaša prema novinarima koji mu postave pitanje koje mu se ne dopada. Što bi valjda sve trebalo da nas nauči da pitamo samo ono što će se jednom čoveku svideti, ispričao je Zoran Kesić, pred povratak sada već kultne emisije "24 minuta" u jednom sasvim drugačijem intervjuu.
Ima jedna dobra i jedna loša vest u tome što se emisija "24 minuta sa Zoranom Kesićem" uskoro vraća u programsku šemu Televizije B92. Evo prvo dobre: dobro je što se emisija "24 minuta sa Zoranom Kesićem" uskoro vraća u programsku šemu Televizije B92
A loša? Ne, nisam odjednom postao pristalica lika i dela naše Vlade i njenog ober-lajtnata, e da bi mi zasmetalo što će u udarnom terminu nedeljom uveče njihovi brojni gafovi biti secirani i izvrgavani podsmehu, smehu, satiri i ruglu, ne nužno tim redosledom.
M-m, loša vest je sasvim lična: bio sam gost-analitičar u poslednjoj epizodi prošle sezone, tamo početkom januara, i to mi je, u saglasju sa glasinama da su "24 minuta" u potaji zabranjena, davalo neku gotovo mitsku auru - em što sam bio poslednji, em sam bio "upućen" u to šta se zaista dešava s Kesićem i njegovim saradnicima, momcima sa Njuz.neta. Nedeljama posle te emisije ljudi - čak i nepoznati - bi me zaustavljali na ulici i pitali u pola glasa, da niko ne čuje "Hajde, ti sigurno znaš, jesu li i Kesiću zavrnuli šiju? Znači nemamo ništa više da gledamo". Sada kada će Kesić ponovo žariti, paliti i analizirati, nestaće i mojih pet minuta, pardon mesec i po dana slave... I zar to nije loša vest za mene?
Šalu na stranu - što je, videćete, i lajtmotiv ovog intervjua - bilo je logično da moje prvo pitanje voditelju bude upravo o tom strahu običnih ljudi od jednoumlja i državnog cenzora, strahu oličenom u pitanjima poput "Jesu li i njih zabranili?"
"Zanimljivo, mene su takođe zaustavljali posle te epizode, ali sa pitanjem 'Jeste li sada sa Prelevićem zaokružili dovođenje u emisiju svih novinara Nedeljnika?' Daleko od toga. Radujemo se i Rosiću i Medenici i ostalima i hvala vam što dolazite. Greje dušu briga naroda za naše zdravlje i sudbinu '24 minuta' i svakodnevno sam tokom ove dvomesečne pauze objašnjavao komšijama, taksistima, kasirkama, slučajnim i namernim prolaznicima, da ne treba da brinu i da ćemo se, kao i uvek, vratiti. Priča o ukidanju prati nas još od prve epizode i to mi govori dve stvari. Prva je da često uspevamo da pogodimo u bolno mesto, a druga da i dalje živimo u strahu od tabu tema i tabu ličnosti, u društvu u kome vlada uverenje da je opasno kritikovati i šaliti se na račun najmoćnijih. A pritom volimo o sebi da mislimo da smo duhovit narod, zezatorski, kozerski. Strah i dobra zajebancija nikako ne idu zajedno", kaže mi na početku intervjua Zoran Kesić.
Kako se osećaš kada ministar Tasovac kaže da u Srbiji nema problema sa cenzurom i medijskim slobodama? Kako tebi deluje informativni TV program i udarni dnevnici na našim televizijama? Da li samo inspirativno ili se nekad i naljutiš i zapitaš se "pa dokle više"?
Neobično mi je da sa pozicije igrača u timu koji zaista potpuno slobodno kreira svoju emisiju, bez ikakvog uplitanja, sugerisanja, ili pritisaka sa strane, jadikujem o cenzuri i medijskim slobodama. Ili da preformulišem - ako nas neko bude davio, branićemo se, grebati, vikati "upomoć". Svaki dosadašnji slučaj pokušaja gušenja slobodne misli, ućutkivanja, odstranjivanja, zaplašivanja, blagovremeno smo komentarisali u emisiji i to ćemo nastaviti da činimo. Ali meni se čini da ovde imamo veći problem sa viškom nego manjkom slobode. Dnevni listovi imaju slobodu da bez ikakvih posledica objavljuju potpune gadosti i razapinju one koji ne odgovaraju uredniku, gazdi ili vlasti. Čitave TV stanice imaju slobodu da, ukoliko to nekome odgovara, postanu PR služba jednog čoveka. Jedan čovek ima slobodu da se bezobrazno ponaša prema novinarima koji mu postave pitanje koje mu se ne dopada. Što bi valjda sve trebalo da nas nauči da pitamo samo ono što će se jednom čoveku svideti.
Šlihtaroški urednici, udvoričke TV emisije i tekstovi, vređanje inteligencije gledalaca hvalospevima u terminu vesti, montiranim telefonskim uključenjima i nevešto odglumljenim sukobima voditelj-gost, sve su to medijske slobode koje bih voleo da ne postoje. Ivan Tasovac je kada smo počinjali emisiju bio među prvima na našoj listi želja za prestižnu poziciju analitičara "24 minuta". Njegova britkost, duhovitost i spremnost da stvari nazove pravim imenom, uvek su mi se dopadali. Nedostaje mi takav Tasovac, pa bio on ministar ili ne.
Da li ti smetaju čaršijske priče da je tvojih "24 minuta" jedinih 2,4% medijske slobode koje dopušta Aleksandar Vučić? Ne misli se da si režimski komičar, ali da je tvoja emisija jedina dopuštena, i da ti (još) nisi dobio ponudu da pređeš na legendarni INFO kanal?
Ne smetaju mi takve priče, ali me nervira sama ideja da Aleksandar Vučić ili bilo ko drugi ima tu moć da nešto dopušta ili ne dopušta. Smeta mi pomisao da bi neko ko nema veze sa mojom ekipom mogao da nam se petlja u posao i nemam osećaj da je ono što radimo "dopušteno" od nekoga. Reditelj Saša Saničanin, ekipa Njuz.neta i moja malenkost kao osnivači "24 minuta", od početka kreiramo emisiju onako kako mi sami želimo. Po sopstvenoj savesti i kućnom vaspitanju, po osećaju šta je lepo a šta nije, šta je za našu internu zafrkanciju a šta za televiziju, šta zaslužuje da bude kritikovano i ismejano. Kada imaš privilegiju koju ja imam, da budeš deo takve ekipe kreativaca i privatno časnih i dobrih ljudi i kada imaš osećaj da radiš neku lepu i korisnu stvar, onda nema mesta pitanju "da li smo mi alibi nekome da nema cenzure". Mi radimo ono što nas čini srećnima, brusimo scenario vodeći računa o svakoj rečenici i ponosni smo na ono što smo do sada uradili.
Tvoja emisija se od srpskih tabloida razlikuje i po tome što ti ne štediš ni premijera. Srpski tabloidi redovno "opanjkavaju" njegove ministre i saradnike, poput i tvog favorita Vulina, ali Vučić po njima deluje bezgrešno. Je li to sindrom vođe, kao što su Broz i Milošević bili sjajni, nego su samo "imali loše saradnike"?
Mere štednje, na našu sreću, ne podrazumevaju da treba da štedimo bilo koga, pa ni premijera. Ovakav tip emisije ne bi ni imao mnogo smisla kada bismo nekoga štedeli. Vlada mora da bude svesna specifičnog trenutka u kome se naše društvo nalazi. Neophodno je da svaki pojedinac iz vlasti bude spreman na to da će biti kritikovan, ismejan, zafrkavan u našoj emisiji. Opozicija takođe. Mediji, javne ustanove, crkva, vojska, bukvalno svako će morati da podnese ličnu žrtvu. Svako će morati da istrpi zezanje kolega "šta ti uradiše ovi sinoć u emisiji", svako će, a ponajviše najodgovorniji i najmoćniji, morati da se odreknu komfora nedodirljivosti. Pa evo, moji roditelji su najviše pogođeni ovim merama. Vi to naravno ne znate, ali njih privatno najviše zafrkavam. Ne kažem da su mere "24 minuta" bezbolne, ali su apsolutno neophodne. I verujem da ćemo se, zahvaljujući ovakvim merama, već za 24 godine svi zajedno mnogo više smejati. Čak i penzioneri. Ako dočekaju...
Sedi li u Vladi ili u vladajućim strankama makar neko ko ti deluje kao svetlo na kraju tunela, makar neko zbog kojeg kažeš "Pa dobro, vlast jeste loša, ali makar imaju toga-i-toga"?
Vlast jeste loša, ali makar imaju opoziju koja je još gora. Srećna je okolnost za posao kojim se bavim činjenica da nemam omiljenu političku opciju niti pojedinca. Moguće da su mi ponekad Zorana koja ne koristi dovoljno svoju lepotu i Nebojša koji ne koristi dovoljno svoju diplomu, simpatičniji od Aleksandra koji ne koristi dovoljno nikoga od njih, ili Tomislava koji bi pod hitno morao da počne nešto da koristi, ali to su samo nijanse. Kao građanin ove zemlje voleo bih da vidim to svetlo na kraju tunela, ali kao jedan od autora "24 minuta" moram da priznam da što je mračnije, nama posao bolje ide. Da me ne shvate pogrešno čitaoci, ne bih imao ništa protiv da živimo u savršenom, srećnom, bogatom društvu, a da se naša ekipa preorijentiše na dečiji program, igrane serije ili putopisne emisije. Možda se baš to i dogodi za dve godine kad nastupi blagostanje.
Imali smo devedesetih onu priču da za Miloševića glasa "narod", a da su obrazovani, intelektualci, kulturna elita na ovoj drugoj strani. Čini li ti se danas da nema te kritične mase intelektualne elite koja je spremna da ovoj vlasti kaže sve u lice?
Ne da nema kritične mase, nego mi se čini da uopšte nema nikakve energije niti volje da se mrtvo more malo uzburka. Ni ja nisam u tome izuzetak. Drago mi je što primećujem da naša emisija lekovito deluje na gledaoce, što je željno iščekuju makar kao dozu zdravog humora, kritike i satire, ali lično nemam iluziju da nešto bitno menjamo. Sebično se postavljam i sasvim sam srećan što okupljamo malu, ali blistavu grupu ljudi koji su spremni da se zezaju i što se ja unutar te grupe, unutar te oaze komotno i ušuškano osećam kao svoj među svojima. Ne bih poredio ovu vlast sa Miloševićevom, barem dok nas ne uvuku u ratove, izolaciju i sankcije i stvarno verujem da se te strahote neće ponoviti i da smo najgore pregrmeli.
Šta ti je dalo nadu u poslednje vreme - podrška ombudsmanu, rejting tvoje emisije ili nešto treće?
Nadu mi daju pojedinačni primeri herojstva, a herojstvo je i kad se postave nezgodna pitanja i kad se pošteno radi svoj posao, kao što je to slučaj sa Sašom Jankovićem koga si pomenuo. Ljude koje smatramo herojima pozivamo u našu emisiju, imamo čast da ih upoznamo, ponekad i postanemo prijatelji sa njima. Zanimljivo je i da pravi heroj uopšte nema potrebu da se predstavlja herojem. Za razliku od lažnog koji se ubi podsećajući nas na svoje herojstvo.
Borko Stefanović najavljuje stvaranje neke "srpske Sirize", mnogi na društvenim mrežama zazivaju "Otpor" ili neku njegovu verziju... Koja bi ideja, po tebi, uspela da udahne novi život opoziciji? Ispod kakvog barjaka bi ti prvi stao? I da li se plašiš da smo postali samo Tviter-revolucionari?
Nemam Tviter, dakle nikad revolucionara od mene. Rizikujući da ispadnem glup u društvu i razočaram one koji u mojoj impozantnoj medijskoj pojavi vide nešto više od TV autora i humoriste, moram ipak da priznam da apsolutno nemam ideju šta bi pomoglo opoziciji, koja je to nova priča koja bi mogla da mobiliše i pokrene ljude, nikakav barjak mi se ne javlja kao neki srcu drag. Nisam političar, nisam vizionar, nisam pokretač masa, nisam čak ni analitičar i uopšte ne želim da se pretvaram da se u sve razumem. Umem da napravim TV emisiju, ponekad i da zabavim gledaoca. Od mene dovoljno.
Očekujem da mi oni čiji je to posao i koji pretenduju na poziciju vođe saopšte tu novu ideju i pokažu taj novi put. Jedini moj barjak je barjak zdravog razuma, logike, borbe protiv zla u svim oblicima i borbe protiv gluposti. Barjak duha i humora. Ima li takvog barjaka? Pogledaću ovih dana u "Piramidi". Ako negde ima, ima kod Kineza.
Kad se staviš, ako ikako možeš, u kožu ljudi koji su "prodali veru za večeru", pa promenili ne samo stranku već i pogazili ono što su ranije govorili, pomisliš li - e, oni moraju da prehranu decu. Bojiš li se da će se to tebi dogoditi, iako se posle toga treba svako jutro gledati u ogledalu?
Bilo bi mi drago ako je neko primetio da u našim emisijama vrlo retko podsećamo sadašnju vlast na njenu mračnu prošlost. To nam je nekako previše jednostavno i na prvu loptu. A i nepotrebno. Kao da nemamo u sadašnjosti za šta da ih nagazimo, pa potežemo zarđale kašike, četničke vojvode i granice velike Srbije u pomoć. Dozvoljavam pravo svakome da promeni mišljenje, da se unormali, popravi, rekonstruiše. Može da mi bude manje ili više čudno kad radikalni nacionalista postane evropejac, ili kad nekadašnji komunista počne redovno da odlazi u crkvu, mogu čak i da sumnjam u iskrenost takve promene, ali to ne umanjuje pravo takvih da se menjaju. Da preleću, kako kažeš.
Ono što mi smeta je bezobrazluk preletača, koji se, s obzirom da su ptičijeg roda često i kite tuđim perjem. Zoran Đinđić je tako, već duže vreme legitimni najbolji drug svakome kome je to u datom trenutku potrebno. Njegovi nekadašnji okoreli neprijatelji sa dubokim poštovanjem citiraju njegove misli, kao tinejdžerke Miku Antića, a starlete Koelja. Kao da im je Orvel šef kabineta i prvi savetnik, ponašaju se kao da je iz kolektivnog pamćenja izbrisano šta je bilo pre i postoji samo ovo sad. Nadam se da neću biti u situaciji da prelećem, a ako se to nekada i bude dogodilo, potrudiću se da izbacim sva ogledala iz kuće.
Rekao si da je tvoja emisija kao tvoja kafana, a u kafanu dovodiš one koje ceniš. Ali, sigurno ćeš u jednom momentu morati da popustiš, jer nema toliko ljudi na ovoj sceni koji bi smeli da sednu u onu stolicu i kažu baš šta misle?
Zanimljivo je da sam to isto govorio i za jednu prethodnu emisiju koju sam radio, a koja se zaista i odvijala u stilizovanoj kafani. Slogan nekadašnje "Fajront Republike" baš je bio "Primamo samo one koji nam se svide. Naša kafana, može nam se." Iako se dve emisije u mnogo čemu razlikuju, ideja da nam u goste dolaze ličnosti čiji lik i delo poštujemo, nije se promenila. Nećemo popustiti u toj ideji, pa makar neke od vas koji ste već bili, maskirali pa dovlačili iznova u šou i lažno predstavljali. Možda samo sa lažnom ličnom kartom da probamo, ali to je već provaljena fora. Osim zabavne i kritičke uloge, naša emisija ima i lepu edukativnu notu. A čemu bi nas oni za koje mislimo da svojim delovanjem, ponašanjem i stavovima zatupljuju narod uopšte mogli podučiti? Možda kako ne treba? Pa to već znamo.
Kao voditelj imaš prilike da gledaš različite uloge. Ko u Srbiji najviše glumi danas - je li to onaj koji ima najdublje uzdahe i najteatralnije konferencije za novinare ili neko drugi?
Mislim da je gluma sastavni deo posla političara, tačnije držanje, poza, način izlaganja. Ne sumnjam da svi svetski lideri imaju i savetnike za taj scenski nastup. Ali očigledno su najbolji savetnici i marketing magovi već zauzeti, pa ovim našim vođama zapadoše neki diletanti, a možda i sami sebi smišljaju koreografiju i vežbaju pred ogledalom izražajni nastup. Na ceni su u poslednje vreme melodrama, potresni primeri žrtvovanja za višu stvar i samopregora, dobro prolazi i taj neki gospod Bog strog-ali-pravičan fazon, kao i uloga grubijana mekog srca (čvrst k'o stena, ali ume i da pomazi i pusti suzu kad zatreba).
Šta je ako ne gluma nelogično odbijanje da se po snegu stavi kapa, u slučaju poplave obuku čizme, a po pljusku ima kišobran? I šta je ako ne predstava i dodvoravanje glavnom glumcu odluka epizodista da kad glavni kisne, kisnemo i mi? I tako, najčešće ono što je trebalo da izgleda kao drama, ili istorijski spektakl, postaje urnebesna komedija. Ne bunim se. Volim komedije.
Jednom si mi rekao da te Vučić nikada nije zvao, ni pre ni posle neke emisije. A kada bi te pozvao, možeš li da zamisliš kako bi se odvijao taj razgovor?
Živim u slatkoj iluziji da se naša emisija dopada svim gledaocima. Pretpostavljam da bi i gospodin Vučić u njoj našao nešto zabavno i smešno, pogotovu ako kolega Draža Petrović nije u toj epizodi. Ili ako pravimo specijal o Vulinu. Te u tom smislu mislim da bi mi čestitao i rekao nešto u smislu "svaka čast vama i vašoj ekipi, za svega godinu dana uspeli ste da donesete nešto novo na medijskoj sceni Srbije." Svakako da bi mi imponovala i dala veliki podstrek i vetar u leđa pohvala premijera. Ipak, malo je verovatno da ćemo od njega ikada čuti tu tešku reč "bravo". Mada, sve dok ne čujemo tu još težu reč "gasi", sve je kul.
Zvanična politika Vlade je put u EU, ali su se u isto vreme pojavili "režimski" intelektualci koji su dobili prostor da otvoreno propagiraju da je EU zločinačka, antisrpska organizacija. Neko tu nije iskren, ko? Kako tebi izgleda kada prorežimski mediji optuže ambasadore da plaćaju "kritiku", pa i "24 minuta", da udara na Vučića?
S obzirom koliko kritikujemo, čudi me što od honorara dobijenih od ovih stranih ambasadora koji nas plaćaju da kritikujemo već nismo postali tajkuni. Nikako da legnu te uplate, ali mi ne odustajemo. Zvanična politika svih vlada još od odluke Miloševića da se "malo odmori i posveti porodici i druženju sa unukom Markom" jeste put u EU. Ne mogu da se oduprem utisku da će, kad jednog lepog dana konačno dopuzimo do Evropske unije, ona prosto prestati da postoji u toj formi. Što rekoše neki mudriji ljudi "stići ćemo na žurku tek posle fajronta". Ne bih da mračim, naravno da mislim da treba da sarađujemo sa velikima, bogatima i moćnima, ali deprimirajuća je spoznaja da čak i ako sve uradimo kako veliki traže, to nije garant da će nam biti bolje. "Režimske" intelektualce koje pominješ i koji kao da su ispali iz neke second-hand prodavnice sa retro robom iz 90-ih, ne shvatam ozbiljno, kao ni njihovu prežvakanu "strani plaćenik-domaći izdajnik-antisrpska zločinačka organizacija" retoriku. Ili da se još plastičnije izrazim: budale!
Što bi rekla šarena štampa u Srbiji, ti si se nedavno "ostvario u ulozi oca". Jesi li pesimista glede novih generacija? Često ih kritikujemo - i mi u Nedeljniku - zbog govora, oblačenja, idola, neobrazovanja... Jesmo li možda previše strogi?
Nismo previše strogi. Ne smemo da budemo popustljivi i samo da nemo posmatramo vrteći glavom i gunđajući sebi u bradu pred masovnim moralnim posrnućem generacija mladih. Sramota me je da priznam da neke vršnjakinje moje 13-godišnje bratanice na Fejsbuku izgledaju kao onih nekoliko teta nedefinisane profesije sa stranica zabave najposećenijih sajtova i najžuće štampe. Kada je lepa teta koju je poznati voditelj "odgurnuo u predelu glave" danima najvažnija vest u Srbiji, kada se porodično nasilje pretvara u reality-TV program sa visokim rejtingom i šerom, kada je čak i fotografija nasilja atraktivna i, dozvolite, prilično seksi, treba li da se krstimo i čudimo kada sutra ugledamo napućene selfije naših maloletnih mezimica sa aksesoarom masnice koji je must have nove sezone?
Valja se boriti protiv gluposti. Živele mlade generacije koje ne pristaju da se ukalupe u tabloidne standarde koji im nameću da su uspešne devojke kurve, a uspešni mladići bogati mamini i tatini sinovi!
Misliš li da će tvoj sin ostati da živi u Srbiji ceo život, i imaš li ikakvu ideju kako će ta Srbija izgledati kad on krene u školu ili na fakultet... Ili će tada ionako svi u kolevku umesto dukata i lutaka dobijati i doktorske titule, pa neće biti potrebe za studiranjem?
Voleo bih da Andrej u Srbiji nađe razlog da ostane u njoj. Šta meni pa fali? Nisam od onih koji kukaju i govore "ova zemlja mi ne dozvoljava da se razmahnem". Pa izboriš se da se razmahneš, ako već voliš svoju zemlju i svoj grad. Vaspitaćemo ga supruga i ja da bude dobar čovek, da voli ljude, da ne mrzi nikog jer je drugačiji od njega, da se smeje i da druge zasmejava. Imam lepu motivaciju da uradim sve što je u mojoj moći da naš sin živi u srećnom i normalnom društvu. Možda moja moć i nije bogznakako velika, ali od borbe ne odustajem. Još kada bih uspeo suprugu da nagovorim da napravimo još jednu motivaciju, po mogućstvu žensku... Ups, pardon, to je već za žutu štampu.
