Dok sam radila na poslednjoj kolumni, nisam imala nijedan ozbiljan napad panike. Ali sada, kada sam to završila, vratila sam se u toplog zeca. Izgleda da nisam završila s tim. Možda doveka treba da pišem o anksioznosti.
Urednik mi je rekao da je to u redu. Takođe je rekao da mu je žao što i dalje imam napade. Nada se da će mi uskoro biti bolje.
Bilo je čudno čuti da se neko saoseća sa mentalnom bolešću na način na koji se ljudi obično saosećaju sa fizičkim problemima. Mislim, znam da su moji napadi panike bolest. Pijem lekove zbog njih (uzimam jedan selektivni inhibitor seratonina). Odlazim kod lekara: jednom mesečno kod psihijatra, i jednom nedeljno kod terapeuta. Simptomi su očigledni. Kao osoba koja živi sa hroničnim bolom, na svaki segment svog života gledam kroz filter unutrašnje anksioznosti. Od osećaja gušenja do vrtoglavice i osećaja nerealnosti, moj ceo nervni sistem je uključen, zajedno sa žlezdama koje luče adrenalin. Naučno gledano, ovo sranje je stvarno.
Ali postoji nešto kod klasifikovanja paničnih poremećaja kao mentalnog, umesto čisto fizičkog oboljenja, što me sprečava da se saosećam sama sa sobom. Da je problem čisto fizički, možda bih bila ljubaznija prema sebi. Možda bih čak pomalo volela sebe.
Umesto toga, stalno vrtim pokvarenu ploču pod nazivom „tako si sjebana". Čak i nasedam na neke dobro poznate predstave o mentalnim bolestima kao što je ona da je to „sve u mojoj glavi", ili da ja to „samo umišljam."
I dobro, pa šta ako je to samo u mojoj glavi? I dalje patim. Zar ne zaslužujem saosećanje i ljubav prema sebi? Sa intelektualne strane, u fazonu sam, da. Ali s emotivne strane, u fazonu sam, nema jebene šanse. Saberi se, devojko.
Čak i kada samo ispisujem izraz „ljubav prema sebi", osećam se glupo. Postoji li išta gluplje od predstave o „ljubavi prema sebi" koju gaje savremeni Amerikanci koji jedu kelj i piju ceđeno voće? „Budi nežna prema sebi, ti to zaslužuješ". Da li zaista to zaslužujem?
Moj osećaj srama povodom tog stanja u meni stvaraju želju za prekomernom kompenzacijom, prekomernim dostignućima, kao i želju da nikada ne delujem ranjivo. Jer to onda služi kao katalizator za ovo stanje. Vršim pritisak na samu sebe da budem efikasna kao potpuno zdrava osoba, da ljudi ne bi saznali da „nisam okej". Ne uzimam slobodne dane zbog bolesti. Plašim se svog stanja i implikacija koje ono ima u mom životu. U fazonu sam, „nešto debelo nije u redu sa mnom", a onda sam u fazonu „šta je meni kada mislim da nešto nije u redu sa mnom, jebote?". Ništa od ovoga nije dobro za nervni sistem.
Na primer, sada se stvarno plašim da mi ova kolumna nije zabavna. Ne nosim svoju masku koja govori da znam da je ovo sranje sjebano, ali ipak pod kontrolom. Maska kaže: ne moraš da brineš za mene. I dalje sam dovoljno sabrana da napravim otklon od svoje anksioznosti i budem duhovita. Bezbedna sam.
Nedavno je jedna žena rekla da joj se dopada kako pišem zato što nisam plačipička. Mislim da je htela da kaže da joj se dopada maska duhovitosti koju stavljam. Ali trenutno me moji panični napadi lišavaju sposobnosti da ne budem plačipička. Želim da kontrolišem to kolika sam plačipička! Ako ću da vas otuđim od sebe, želim makar da kontrolišem to otuđenje. Želim da osmislim osobu koja vas odbija. Ne želim da moje pravo „ja", moja ranjivost i moja ljudskost procure i nateraju vas u beg. Ne želim da imam potrebe.
Na primer, šta ako otkrijete da stvarno nisamo dobro? Šta ako znate da trenutno baš patim i da sam veoma uplašena? Hoćete li pobeći? Ne želim to da saznam. Zato svoju ranjivost pretvaram u humor ili „dovitljive trivijalnosti."
To sam i uradila kada je moj urednik bio ljubazan prema meni. Bila sam u fazonu, „Šta ćeš, naše prokletstvo je naš blagoslov. Da nemam panične poremećaje, So Sad Today ne bi postojala."
To je na neki način istina. Mislim, So Sad Today ne bi postojala da ja ne patim. I dopada mi se to što So Sad Today postoji. Ali takođe je tužno i to što nisam u stanju da se jednostavno zahvalim, kao čovek čoveku, kada neko pokaže ljubaznost prema meni. Na primer, kao da je prihvatanje saosećanja znak slabosti. Užasava me pomisao da sam slaba.
Takođe me užasavaju narativi drugih. Ne želim da ljudi misle da sam raspad. Mislim, u redu je da se ja plašim sebe. Ali ako me se vi plašite, problem deluje stvarnije. Ne znam koliko zaista smem da se raspadnem. Mislim da ne želim to da saznam.
U isto vreme, na neki način i želim to da saznam. Posle svih ovih godina održavanja fasade u svakodnevnom životu, umorila sam se, jebote. Verovatno bih osetila pravo olakšanje kada bih se jednostavno raspala. Volela bih da mogu da verujem da će se univerzum postarati za mene, i da mogu samo da se prepustim. Ili da ću , čak iako ne verujem da će se univerzum postarati za mene (u šta ne verujem), svejedno osetiti olakšanje kada se prepustim. Mislim da se u isti mah toga najviše plašim, ali i da mi je najveća želja da se prepustim.
Na primer, volela bih da na nekom poslovnom sastanku mogu jednostavno da ustanem i kažem: „Stvarno mi je žao, ja ne mogu ovo. Možda pričam o našem 'brendu', ali definitivno umirem. I vi umirete. Svi umiremo. Ali mislim da ja umirem u ovom trenutku. Grlo mi se steglo, a pluća blokirala. Moram da idem. Ne želim da umrem ovde."
Volela bih da mogu da kažem svom kreativnom saradniku: „Hej, znam da želiš da diskutujemo o krivulji narativa. Ali ja sam zapravo izašla iz svog tela. Jesi li znao da te u svojim mislima smatram za neprijatelja? Postao si moj neprijatelj jer me držiš zatočenu u ovom Starbaksu."
Volela bih da mogu da kažem svojoj prijateljici da „najčešće imam napade panike kada sam sa tobom. Pored tebe bi trebalo da mi bude prijatno, i činjenica da se od mene čekuje da mi u tvom društvu bude prijatno uvećava moj osećaj stida zbog toga što mi nije prijatno. To me čini anksioznom. Mislim da bi do kraja našeg prijateljstva trebalo samo da razmenjujemo SMS poruke. Hvala."
Volela bih da ljubavniku mogu da kažem: „Panični napadi koje imam u tvom prisustvu su mnogo bolniji od onih koje imam u prisustvu drugih ljudi. To je zato što bi trebalo da budem intimna sa tobom. Pritisak zbog toga što bi trebalo da osećam bliskost prema tebi, dok imam napad panike, čini da se osećam potpuno i sasvim usamljena."
Verovatno je dobro što ne govorim ljudima sve ovo. Verovatno je dobro što i dalje uspevam da nateram sebe da izađem iz kuće i zadržim društvenu masku stručnosti, posvećenosti i mira. Ali šta bi se dogodilo kada bih ljudima pričala tačno ono što se događa? Šta bi se dogodilo kada bi mi lični mir bio važniji od toga šta drugi ljudi misle o meni? Šta bi bilo kada bih ostala bez posla, bez prijatelja i bez ljubavi? Da li bih potpuno iščezla?
Jednom sam gledala neki intervju muzičarke koju veoma cenim i za koju je poznato da ima problema sa mentalnim oboljenjem. Ona je neverovatno talentovana, i tokom godina je umela da se ponaša ekscentrično, a imala je i par nervnih slomova u javnosti. U njoj su i ludilo i talenat.
Novinar ju je pitao kakav izgleda njen prosečan dan. Pitao je: „Da li ustaneš i spremiš doručak? Da li spremaš jaja?" Hladno ga je pogledala i odgovorila, „Ja ne jedem jaja."
U tom trenutku sam shvatila da bih joj ja postavila samo jedno pitanje, jedino pitanje koje je po meni vredno odgovora, a to bi bilo: „Da li je talenat vredan ludila?"
Ali ne znam da li bi ona uopšte mogla da odgovori na to pitanje. Šta ako ona želi da poseduje svoj talenat, ali i da se liši muka? Šta ako ona ne bi želela da mora da bira? Mislim da je u redu želeti da tvoj blagoslov jednostavno bude blagoslov. U redu je ne biti zahvalan zbog svog prokletstva.
