Možda sanjate o poštenom društvu u kome su stvari pravednije nego sada. Onda bi vas, naravno, zabolelo ako vidite da se vaše rođeno dete ponaša nepošteno. Možda se pitate: Kako da vaspitam dete da bude pošteno? Da li je to uopšte moguće? Ili to ipak nema nikakvog smisla? Konačno, nije li neko pošten u nepoštenom društvu ipak budala? Ili je nešto drugo? Pa, konačno, i moje dete mora da se potvrđuje. Tu i tamo, povremeno, ipak mu treba ova ili ona prednost. Da, čak i na račun drugih. To i oni rade. Dakle, ipak čarobni napitak. Možda ne u biciklizmu, jer ovaj ipak treba da bude čist. Zato, možda za sledeći pismeni zadatak iz matematike?
U traženju ispravnog puta za nas i našu decu, u traženju uporišta i orijentacije, svi mi čilo trčimo uzduž i popreko kroz život. Svako sa svojim kanonom vrednosti i svojim moralom pod miškom. Svi ostali, razume se, pate od propasti i gubljenja vrednosti. Od propadanja običaja u svakom slučaju. Sve je to prilična zbrka. I vrline, i vrednosti, i norme i moral. Ko bi se tu razabrao? Treba li nam danas sve to skupa?
Evo nekoliko reči o propadanju vrednosti na koje se svi žale, samo mali signal. Običaji, moral i pristojnost propadaju otkako je čovek počeo da misli. Ciceronovo žaljenje zbog propadanja običaja u Rimu u 1. stoleću pre n. e. moglo je da se sažme u jednu već tada staru opomenu: O tempora, o mores! Upravo dve hiljade godina pre Hrista neka usijana glava uklesala je u kamenu u Uru ovu jadikovku: „Naša omladina je propala i nevaspitana je. Mladi ljudi više ne slušaju svoje roditelje. Smak sveta je blizu.“ Tada je grad Ur, kao važan centar u Mesopotamiji, već imao iza leđa dve hiljade godina istorije. Iz ovog možemo izvući jedino dva moguća zaključka. Prvi: svet je odavno propao, ali mi to još nismo primetili. Drugi: već hiljadama godina čovek, pogotovo stariji u odnosu na svoje tobož neuspele potomke, ne razlikuje propadanje vrednosti od menjanja vrednosti.
Vi takođe imate sopstveni kanon vrednosti. Verovatno da se on ne poklapa u svim tačkama s onim kod vaših roditelja, prijatelja i poznanika. Većina vas pokušava da oseti svoje vrednosti intuitivno, iz stomaka. Pred pitanjem koje su vrednosti za vas važne, sigurno biste ih pronašli na sledećoj listi: pravednost, svest o odgovornosti, tolerancija, hrabrost, smelost, lojalnost, odanost, razboritost, smirenost, svest o dužnosti, prijateljstvo, istrajnost, obzirnost, iskrenost, ljubav prema bližnjem, solidarnost, nezavisnost, uljudnost, skromnost, vrednoća, zdrav razum i još mnoge. Lista bi se mogla produžiti na još mnogo stranica.
Ako upitamo decu o njihovim željama i brigama i šta drugu decu u njihovim očima čini simpatičnom, možemo dobiti dobar uvid u njihove predstave o vrednostima. Skoro devedeset procenata dece između šest i četrnaest godina navode da je kod druge dece ludo što pomažu prijateljima i drugoj deci. Samo manje od trećine dece izjavljuje da im se dopadaju deca koja nose skupu firmiranu odeću. Porodica i prijatelji, diskrecija, pouzdanost i poverenje zauzimaju visoko mesto. Kao najvažniju centralnu ličnost deca navode svoje roditelje, koji im obezbeđuju prisnu sredinu i zaštitu. Međuljudski odnosi su deci mnogo važniji nego materijalne vrednosti. Već i kod najmanjih visoko na listi stoje pravednost, iskrenost i spremnost da se pomogne. Ništa čudno, dečaci i devojčice različito raspoređuju težišta. Dok su kod dečaka odvažnost i prodornost viši na listi, devojčice više polažu na diskretnost i poverenje. To ne znači da su devojčice manje hrabre od dečaka zato što se zauzimanju za drugačije vrednosti.
Deca smatraju da su hrabra onda kada im uspeva da u situaciji koja inhibira prevladaju svoj strah, da pomognu slabijem i da se zauzmu za pravdu. Deca s oduševljenjem primaju odgovornost kada osećaju da im se obraćate s emocijama, kada, na primer, smeju da brinu o bolesnoj susetki, kada mogu da joj donose stvari iz prodavnice. Sasvim suprotno, osećanje odgovornosti u kućnim poslovima mnogo je manje izraženo.
Deca danas raspolažu do sada još neviđenim obimom pristupa informacijama svih vrsta. Otuda i znaju za njihova specifična dečja prava. Uglavnom ocenjuju kako treba da odrastaju bez nasilja i to pravo traže i za decu drugih zemalja. Kod onih mlađih od deset godina na prvom mestu je pravo na igru. Deca u visokoj meri pokazuju spremnost na socijalno angažovanje. U prvom planu im je njihovo neposredno životno okruženje. To može da bude porodica, klub ili škola. Tu su ona spremna da se angažuju oko ljudi kojima je potrebna pomoć, a naročito oko životinja. Ako pitate decu za ljude u koje imaju najviše poverenja, ko su im uzori, dakle, indirektno za ljude koji im prenose vrednosti, na prvom mestu su roditelji. Odmah za njima su baka i deka. Sa dečjeg stanovišta, jedva da im u tom pogledu išta znače predstavnici stranaka, crkve, medija, organizacija za pomoć, sindikata i građanskih inicijativa. Najkasnije im dolazi do pameti da političari išta imaju s prenošenjem vrednosti.
A kako stvar izgleda s odraslima? Kako su kod njih postavljene vrednosti? Kako se moglo i očekivati, nisu ni po čemu blizu dece. Kod dece su hitovi iskrenost, poštenje, pravednost, poverenje, odgovornost i stabilnost. Većina odraslih misli da su vrednosti važne da bi se napredovalo u životu. Ali to su neke vrednosti drugačije od onih koje su njima lično važne. Kao prve se pominju odgovornost i svest o dužnosti, za kojima slede poštovanje i pristojnost. Na ovoj listi iskrenost, poštenje i pravednost skliznuli su u sredinu. To je slika u ogledalu našeg društva u kome se ceni samo uspeh, i u kome je preovlađujući utisak da svako mora da se bori za sopstvene interese, pri čemu ne može da šteti jedna dobra porcija egoizma.
Dakle, nema ni traga od propadanja vrednosti. Vrednosti su svuda prisutne, i kod dece i kod odraslih, i svest o vrednostima je izražena kod svih njih. Demokratska otvorena društva karakteriše to da ne postoji vrednosni sistem koji je jedinstven i obavezujući za sve. Našu svest o vrednostima odlikuje mnogovrsnost i nepostojanost. Utoliko više umiruje to što je roditeljska kompetencija kod prenošenja vrednosti kontinuirana i što je kod dece ova na visokom mestu. Prenošenje vrednosti deci je vaš dnevni vaspitački posao. To stalno radite, a da ne primećujete. Vi ste primer tih vrednosti koje žive pred njima. Vaše vlastite vrednosti su standardi u vašem svakidašnjem ponašanju, prema kojima se vaša deca orijentišu od malena. Vaše ponašanje i vrednosti koje su mu u osnovi oslonac su modela za moralni razvoj vaše dece. Za ovo vaspitanje nije potreban nikakav nastavni plan. Vaše predstave o vrednostima dete usvaja automatski.
Svako dete ima pravo na podršku u svom razvoju i na vaspitanje da postane samosvojna odgovorna ličnost, kao i ličnost sposobna da živi u zajednici. Zato mu je potrebno poznavanje pouzdanog vrednosnog sistema i sigurnost da naučene standarde može da primeni u određenom sistemu normi. Vrednosti opisuju svet kakav on treba da bude. Vrednosti su noseći stubovi svake forme zajedničkog života. One su modeli ponašanja. Socijalna kompetencija je spremnost da se sopstvene vrednosti doživljavaju unutar određenih normi. Norme su odredbe za ponašanje u zajednici orijentisano na vrednosti. Bez normi, koje god one bile, ne može se zamisliti čovek kao socijalno biće. Otud su poznavanje i doživljaj normi u porodičnom okruženju za decu veoma važni. Ako je uljudnost za nas vrednost, merilo u našem ponašanju, onda je uvek naša norma da prijateljski pozdravimo poznanika koga sretnemo. Osećanju zajednice pružamo dobru razvojnu šansu tako što ističemo kao normu recimo to da ručamo za jednim stolom. Ako je mobilnost koju nam omogućava automobil neka visoka vrednost, onda je više nego korisno da tu vrednost poštujemo u okvirima saobraćajnih propisa. Ako nam je stalo da imamo uticaj na proces posredovanja vrednosti u vaspitanju, onda i sami treba da živimo u skladu s vrednostima koje predajemo. Posredovanje vrednosti je vaspitni poduhvat koji se sasvim zasniva na našem držanju, našoj mimici, gestovima i na svemu što činimo, a manje na onome što kažemo. Kod posredovanja vrednosti deca pažljivije posmatraju, a manje vode računa o rečima. Preuzimanjem određenih vrednosti i normi od roditelja, a kasnije od društva i određenih uloga i pozicija, čovek stiče sposobnost da deluje. U tu svrhu svako dete razvija svoje vlastite moralne kompetencije. Zapravo, to je proces koji ima za cilj da čovek jednog trenutka sam bude u stanju da razlikuje dobro i zlo, da zna šta je ispravno a šta pogrešno, i da se ponaša primereno, to znači moralno. U tom smislu svako dete stiče iskustvo moralnog vaspitanja, bez obzira na to da li ga roditelji svesno praktikuju ili ne.
Kvalifikovanost za moralno ponašanje je jedna suštinska ljudska kompetencija. U njenoj osnovi je sposobnost da se u sopstvenom svetu osećanja ima obzira prema konkretnim situacijama i osećanjima drugih. Tako smo u poziciji da se postavimo u položaj drugih, da se premestimo u njihov osećajni svet i da s njima saosećamo. Empatija je ključ socijalnog delovanja i ponašanja u zajednici. Istraživači mozga imaju dobre razloge da pretpostavljaju da čovek, koji za svoj položaj ima da zahvali pre svega svojim socijalnim kompetencijama, već na samom rođenju raspolaže izvesnom gramatikom za moral, koja se može uporediti s urođenim mehanizmima jezičke kompetentnosti. Kao što bebe, nezavisno od porekla, nauče bilo koji jezik, tako razvijaju i moral koji im služi kao primer. Jezik i moral se samo prividno razvijaju sasvim samostalno. Ali jednom se mora naći uporište, i to je sasvim praktična stvar. Beba posle rođenja mora da se prilagodi uslovima koje zatiče. Zar ima nekakvog smisla ako malo dete u jednoj kineskoj porodici počne spontano da govori nemački. Istraživači mozga smatraju da je za tako nešto odgovorna specijalna „moralna mreža“ u našem mozgu. Ona obuhvata oblasti nadležne za nastajanje osećanja i aktivira ih kada se bavimo socijalnim konfliktima, ne bi li nas suočila s mogućim osećanjima kod drugih, da bismo mi na nas same primenili emocionalne i logičke sudove o drugima. Centralnu ulogu pri tome igra čeoni deo mozga, koji naše ponašanje može da usmeri na apstraktne moralne principe, što je postignuće koje daleko prevazilazi altruizam, koji je raširen i kod životinja.
Već novorođenčad pokazuju znake sažaljenja. Ona reaguju kada drugi ispoljavaju loše raspoloženje. Na neki način izgleda da je ono zarazno. Ako plače jedna beba, ubrzo će početi da plaču sve bebe u sobi. Posle pola godine takav način ponašanja slabi. U tom uzrastu bebe mogu po maminom i tatinom glasu da prepoznaju da li su tužni ili veseli. Kod pojedinih ponašanja na prvom mestu stoji moto: najpre da vidim kako je mama danas. Sada beba počinje diferencirano da reaguje na znake neraspoloženja ili trpljenja kod drugih. Sledećih nedelja i meseci beba od odraslih usvaja igre skrivanja. Beba i malo dete još ne mogu da prave razliku između nevolja kod drugih i svojih sopstvenih. Ako dete u tom uzrastu doživi neku nevolju kod drugih, ono onda to isto doživljava subjektivno i traži utehu u maminoj i tatinoj blizini, kod bake i deke ili već kod nekoga ko mu je na raspolaganju kao centralna ličnost.
Sredinom druge godine života malo dete je sve više u stanju da pravi razliku između sopstvenih nevolja i tuđih. U meri u kojoj se kod dece učvršćuje percepcija sopstvenog Ja i znanje o sopstvenom identitetu, „reakcija sažaljenja“ se preokreće u ciljanu prosocijalnu reakciju prema drugima. Dete prepoznaje nevolju kod drugih baš kao takvu i sada zna da se njemu ne događa ništa zlo. Ono sada ne traži dugotrajno tešenje, nego samo pokušava da se teši. Međutim, to unošenje u ulogu drugih brzo prolazi. Od druge godine života deca ne žele samo da uteše, nego i da aktivno pomognu. A to podrazumeva sposobnost da se prepoznaju međuljudska osećanja na visokom nivou i da se tačno procene. Kod male dece velikom brzinom jača sposobnost da zauzmu perspektivu drugih. Upravo kod onog ponašanja koje prati pomaganje drugima raste sigurnost u ophođenju sa sopstvenom emocionalnošću i njenom ulogom u pristupu celom spletu socijalnih ponašanja.
Mala deca izvanredno posmatraju ponašanje. Nisu sklona samo da pomognu osobama koje pred njima uspešno ispoljavaju znake svojstvene pomaganju, nego čak cene i želju da se pomogne, pa bila ta pomoć i neuspešna. To znači da mališan mlađi od dve godine može da opaža pozitivne težnje svoje okoline i da na njih reaguje. U tom uzrastu deca mogu da opažaju moralno ponašanje i moralne namere i da prema njima usklade svoje ponašanje. Na toj osnovi, koja je „moralnogramatički“ unapred strukturisana, dete razvija svoju moć moralnog suđenja o vrednostima u realnom svetu i o sistemu normi koji ste mu vi pripremili.
S tri godine deca su već počela da usvajaju vrednosti i norme. Sada vaše dete pravi razliku između vrednosti i nor-mi. Zna da nije dobro da u pesku svojim drugarima uzima figurice i da im iz njih sipa pesak na glavu. Zna za konvenciju da dečaci ne nose haljine kao devojčice.
S pet godina vrlo je izražena sposobnost moralnih rasuđivanja i njihov udeo u formiranja ubeđenja. Tačno znaju da gurnuti drugo dete s rolera, da bi se sam vozio, predstavlja povredu pravila. Deca već i vrtiću osećaju da je moralno pogrešno ako se takvo ponašanje ne kažnjava. Mogućim kažnjavanjem moralno pogrešnog ponašanja nije dat razlog za pridržavanje pravila da se niko ne sme gurnuti s rolera. Ono je pre moguća posledica koja mora da se uračuna ili da se izbegava. U prvom planu je vlastiti moralni sud da se tako nešto ne radi jer se drugome nanosi bol. U stvarnosti, i to ne samo kod dece, moralna ubeđenja s jedne, i adekvatno moralno delovanje, s druge strane, nekako su kao par cipela koje ne moraju uvek da se slažu. Potpunije slaganje između uvida u delovanja kod male dece još nije značajno izraženo, i tokom detinjstva tek treba da se razvije. U ovom kontekstu se govori o razvoju „moralnog jastva“, dakle o razvijanju sopstvene motivacije da se moralni sud i moralna osećanja usklade s vlastitim postupcima. Moralno ponašanje se ispoljava u onoj meri u kojoj nekome uspeva da moralne obaveze koje oseća stvarno pretvori u odgovarajuće delovanje. Po onoj maksimi Eriha Kestnera: „Ne postoji nikakvo dobro osim onog koje se čini.“
Motivacija da se uspostavi saglasnost između moralno potvrđenih sudova, kao što je „Ne smem nikoga da udaram“ i egoističke želje kao što je „Baš hoću da ove peščane figurice budu moje“, kod manje dece nije još izražena. Čak se čini da to nije ni obavezno da bi se manja deca osećala dobro. Motivacija se povećava tek s razvojem „moralnog osećanja“. Tu se kao prva pretpostavka računa saosećanje, te stid i osećanje krivice, bunt i zadovoljstvo. „Moralno jamstvo“ krivicu i stid oseća onda kada ne može u odnosu na druge osobe da ispuni dužnosti koje sam oseća kao takve. Zadovoljstvo nastaje u onoj meri kada neko uspeva da prevaziđe svoje egoističke sklonosti u korist nekog više altruističkog delovanja. Takva moralna osećanja su važna motivacija za naše delovanje u socijalnom ophođenju sa drugima. Moralni sud ide pre moralnog delovanja.
Kada vaša sedmogodišnja ćerka dopusti da propadne dogovor da se igra sa svojom „najboljom prijateljicom“ zato što ne može da odbije poziv na porciju jagoda sa šlagom deteta iz komšiluka, koje inače često smatra priglupim, to za nju još nije neki veliki problem. Griža savesti ostaje u određenim granicama. To što je čeka omiljeni slatkiš suviše je privlačno. S tim vaša ćerka može dobro da živi. S „najboljom prijateljicom“, misli ona, može se igrati i sutra. To ne znači da vaša ćerka nije svesna koliko je razočarala svoju prijateljicu. Možda se pomalo i stidi. Za nekoliko godina, kada vaša ćerka bude imala četrnaest ili petnaest godina, „priglupo“ dete iz komšiluka neće imati nikakve šanse, pa bio njegov poziv isto toliko primamljiv. Jagode kako-tako, ali ostaviti najbolju prijateljicu da čeka, ne dolazi više u obzir. Zar slagati prijateljicu? Nezamislivo, vaša bi se ćerka osećala vrlo bedno. I to bi sada veoma teško podnela. Razvoj moralne ličnosti je dug put s usponima i padovima, i zahteva celo detinjstvo. U svakom slučaju, uspešan moralni razvoj ne isključuje da vaša ćerka, kao i vi uostalom, povremeno dopušta da je vode egoistički motivi. Ali njena socijalna kompetencija i, konačno, njena sreća odlučujuće će zavisiti od toga koliko joj polazi za rukom da pronađe, i kasnije s njom trajno živi, pravu ravnotežu između prosocijalnih i egoističkih postupaka.
Moralna gramatika“, u mozgu koji se razvija, navodi vaše dete da „želi dobro“. Cilj moralnog razvitka je iznad ovoga, dakle, da „deluje dobro“. Vi ne morate vaše dete da vaspitate da bude dobar čovek. Svako dete je po prirodi dobro. A ipak, dobar uspeh u moralnom razvoju odlučujuće zavisi od porodične klime, a posebno od odnosa roditelja i dece. Zbog toga svaki dečji mozak očekuje pouzdane okvire i primerne vrednosti. Njemu je posebno potrebno da zna da ga prihvataju kao ličnost, da bi mogao sam da se razvija u harmoniji sa sobom i sa drugima. Za to su svakom detetu potrebni okvirni uslovi koje možete da ponudite jedino vi kao roditelji: ljubav, razumevanje i prostor za praćenje konflikata. Nije svaka „povreda pravila“ takva da sada odjednom jedno drago dete pretvara u zlo. Suprotno, u moralnu kompetenciju spada i iskustvo u postizanju kompromisa s pravilima. Pri tome važnu ulogu, pored roditelja, igraju i vršnjaci. Roditelji mogu da učine neprocenjivu uslugu u pogledu uspešnog moralnog razvoja svoje dece ukoliko što ranije omoguće, dopuste i podstiču prijateljstva sa drugima. Doživljaj osećanja grupe, onog Mi, i odnosa prema moralnim pravilima u jednoj ili više grupa ravnopravnih učesnika, to su elementarna iskustva za moralnu ličnost. Vaše dete će se kroz život kretati srećnije i opuštenije ukoliko kompetentnije bude uspevalo da pronalazi dobra rešenja za svakidašnje velike i male konflikte. A to su rešenja s kojima se može valjano živeti.
Premda je moralno vaspitanje veoma važno za srećan razvoj, roditelji bi ipak u ovoj oblasti trebalo da se najmanje izlažu stresu. Tu se ne radi o posredovanju nekog vrednosnog kanona, niti znanju pravila i ispunjavanju očekivanja. Onoliko malo koliko vaše dete u nastavi veronauke uči da veruje u Boga, toliko malo i kroz nastavnu oblast „norme i vrednosti“ uči moralne kompetencije. Budite potpuno opušteni. Budite upravo ono što već jeste: budite dobar uzor!
Odlomak iz knjige „10 najvećih zabluda o vaspitanju i šta možemo da uradimo bolje“ – Ginter Mol, Ralf Davirs (Laguna)
Knjiga za roditelje koji istinski vole svoju decu i baš zbog toga skoro sve već rade ispravno.
Zabavno i poučno, autori vagaju deset najčešćih zabluda o vaspitanju i objašnjavaju zašto ta jednostavna mada često pogrešna pravila tako prkosno opstaju. Budući da su po svom obrazovanju i iskustvu upućeni u srž problema, oni se duhovito zalažu za savremeno, opušteno vaspitanje bez dogmatskih stega.
„Pojedi sve iz tanjira!“ – „Dok god živiš pod mojim krovom…“ – „Kompjuteri su opasni.“ – „Samo je uspeh važan!“ Služe li se roditelji još uvek ovim izrekama? Nažalost, da! I danas su mnoga deca prinuđena da slušaju ove pridike iako je dokazano da ni na koji način ne pomažu u vaspitanju. To su one vaspitne zablude koje se nesvesno prenose s generacije na generaciju. Zato ni najsavremeniji roditelji ne mogu lako da ih se otarase.
Cilj ovog šaljivog priručnika je da vam pomogne da osvestite te duboko ukorenjene zablude o vaspitanju.
„Svi koji u 21. veku traže savete o savremenim načinima vaspitavanja dece koji se pritom ipak temelje na tradicionalnim vrednostima, pronaći će to upravo u ovoj knjizi.“ Frankfurter Allgemeine Zeitung
