I jasno je da su zauzvrat dobili da rade s nama šta god hoće. Ovde uskoro neće biti nikoga, ali j.be se njima za to, kaže Vidojković za mojnovisad.com …
Marko Vidojković trenutno je jedan je od najuspešnijih i najpopularnijih srpskih pisaca mlađe generacije, a za tu popularnost se izborio što svojim izuzetno čitanim knjigama, što javnim nastupima u kojima je prepoznat kao otvoreni kritičar društva u kom živimo. Do sada je objavio nekoliko romana i zbirki kratkih priča, a na književnu scenu se probio, pre svega, romanom "Kandže". U subotu je bio gost i ovdašnjeg Salona knjiga na Novosadskom sajmu, gde je, u prilog pomenutoj uspešnosti i polularnosti s početka pasusa, njegova nova knjiga "Priče s dijagnozom", objavljena u izdanju "Lagune", rasprodata u rekordnom roku.
- Naravno da je dobar osećaj kada ti se knjiga rasproda, ali nije to neki tiraž od 10.000, pa da ja poludim od sreće. Zasad je ovo samo osluškivanje. Inače, do sada mi se ovo desilo samo sa "Kandžama", kada je knjiga rasprodata dva dana pre kraja Sajma. Evo, deset godina kasnije opet se desilo isto - priča Vidojković za portal mojnovisad.com.
Nedavno si gostovao na "Prvoj TV", a taj klip je na internetu pogledao ogroman broj ljudi i na njega su uglavnom reagovali pozitivno. Da li, između ostalog, i to što je snimak postao toliko popularan pokazuje koliko smo sa svih strana ugušeni i na lancu, koliko se više nigde ne mogu reći stvari koje su potpuno očigledne?
- Iskreno, čak sam se i ja iznenadio. Prošli put kada sam to uradio, to je bilo u oktobru 2013, na TV "Pink", gde sam otišao sa idejom da budem nagazna mina. Tad sam video da je situacija takva da nije popularno javno pričati ono što je očigledno. A meni je nepojmljivo da tako lako skliznemo u to udvoričko i dupeuvlakačko ponašanje, koje je tako svojstveno našem narodu i očigledno je neizlečivo. Urednica tog jutarnjeg programa je odmah prestala da radi, stigla ju je kazna. Trenutno je internet jedini, ali ne i mali, slobodan pojas u kom možemo relativno slobodno da funkcionišemo, a vladajuća partija intenzivno radi na razvijanju borbe i obaranju sajtova i ostalih drugomislećih pojava. Ali na internetu, ako se nešto postavi i ostane, to vlast očigledno mnogo boli, jer ostaje za sva vremena. Ovaj klip sa "Prve" je video ogroman broj ljudi. A mene užasava ta situacija kad imam utisak kao da nismo izborili pravo za sebe da pričamo šta hoćemo. Prošla su ta vremena da treba da paziš šta pričaš. Problem je to da, kad se stvori ta udvorička atmosfera i taj nerezonski strah od jednog čoveka i od njegove vlasti, onda taj čovek, odnosno ta vlast, uz pomoć autocenzure dolaze do nekih svojih neslućenih visina. Činjenično stanje je takvo da je sve u rukama jednog čoveka. Do pre dve ili tri godine, dok ovaj nije postao prvi potpredsednik vlade, jasno je bilo da je zemlja u krizi, da sve ide dođavola, ali za ove tri godine sve je uništeno ekspresno, do samog kraja i preko tog kraja. Naša sudbina zavisi od toga da li će gospodar da ustane na levu nogu i da li će da odluči da se duri na ceo narod, pošto on ima tu sklonost. U takvoj situaciji narod treba da skapira da je strah najveći neprijatelj. Kad je sve propalo do te mere, onda je poslednje što treba da se plašiš. Nema šta da se plašiš, svi ćemo doći na red za najebavanje. Ono što mene jako brine je to što, kad se društvo ovako dovede na ivicu totalnog kolapsa, onda se takve situacije najčešće rešavaju ratom. Dovoljno je pogledati udžbenike istorije. Primitivno društvo je to u kome je najlakše napaliti nekog na nekog drugog. To je taj scenario, kada narod koji je izgladneo i nadrkan zaboravi zbog čega je nezadovoljan i popizdi na neke ekstremne Albance, muslimane, ili koga već...
Ne tako davno, zbog javno izgovorene ili napisane reči su letele glave. Sada ne lete, bar ne bukvalno, ali se stiče utisak da niko nikoga i ne sluša.
- Da, zato glave i ne lete.
Ima li onda uopšte smisla pričati, ako se obraćaš samo onima koji već misle isto kao ti, ako te samo oni čuju? Da li se takvom rečju išta suštinski menja?
- Tačno je, nažalost, da te slušaju uglavnom samo oni koji već misle tako, ali moj posao nije odlazak u šumu i dizanje revolucije sa oružjem, mislim da je takvo nešto i neizvodljivo u ovom trenutku. Moj posao je da pišem knjige i da javno nastupam, i da taj posao odradim maksimalno pošteno, pre svega prema sebi. To su dve strane mog posla. Ja pišem i prodajem knjige, što me je kvalifikovalo za to da budem javna ličnost i da me ljudi pitaju za mišljenje. Ja u svakom trenutku govorim ono što mislim i iskreno percipiram stvari oko sebe. Meni je zabavno da se nosim sa vlastima, jer je i njima očigledno zabavno da se nose sa mnom. U toj situaciji u kojoj te vlast životno ugrožava, kao što ugrožava mene, sasvim je prirodno da se protiv te vlasti boriš. Ja sam u toj situaciji od početka devedesetih. Imam utisak da je s jedne strane država, a da sam s druge strane ja. I ništa se nije desilo što bi me ubedilo da nisam u pravu. Ja uživam u tome što radim. Još kad bih sebe cenzurisao, onda bih pljunuo na samu svoju suštinu. Jer moja suština, suština mog rada, suština mog nastupa, je apsolutno odsustvo bilo kakve cenzure. I u pisanju, i u govoru. To što me ljudi tapšu po ramenu, to meni uopšte ne imponuje. Ni ja nisam očekivao da će ovaj snimak tako buknuti, ali je buknulo zato što smo sad u duplo gorim govnima nego pre. Svi smo u vlasti jednog čoveka i njegove dupeuvlakačke družine, i samim tim daleko jače odjekne bilo kakav glas protiv, pogotovo ako se taj glas nekako provuče na televiziju. Bukvalno se dovedeš u neka primitivna vremena u kojima su sve emisije i svi kanali cenzurisani, onda ti negde nešto kažeš, napraviš skandal, i ti si sad kao neka velika faca. To je katastrofa. Ja sebe uopšte ne smatram takvom facom. Mogu da se smatram facom eventualno zbog knjiga koje sam napisao i zbog reakcije ljudi na te knjige. A ne zbog mog javnog trtljanja. Mislim da svako ko je javna ličnost, svako ko obavlja bilo koju javnu funkciju, ima odgovornost da se ponaša na isti takav način.
A jesu li odgovorni? Teško da se takvima mogu nazvati oni koji imaju mogućnosti i prostora da nešto kažu, a to uporno prećutkuju.
- Nisu odgovorni. Ja znam da ja ne radim ni za koga. A u međuvremenu sam malo proučio te naše zaraćene strane i video sam da svako radi za nekoga. Govorim o inteligenciji, o kolumnistima, o glumcima, o umetnicima, o piscima, o kurcima, o palcima, o javnoj sceni, o toj nazovi eliti. Delovi te elite, koji su nezavisni, oni su potpuno šutnuti na internet i njima je pristup drugim medijima maltene zabranjen. S druge strane, imaš ti neke koji navodno hoće da seru po Vučiću i po ovoj vlasti, ali neće da seru po Amerima i po zapadu. A ja sam onaj koji sve to govori. Jasno je da je zapad doveo ove na vlast, jasno je da je zapad napravio SNS i jasno je da ovi postoje samo zbog Kosova. I jasno je da su zauzvrat dobili da rade s nama šta god hoće. Sve je to jasno. Ne treba da budeš veliki mudrac da bi to shvatio. E, sad, imaš jednu ekipu koja će da ode na neku televiziju i da kenja o tome kako ovaj širi strahovladu i cenzuru, ali niko neće da se udubljuje u korene njegove moći i njegovog postojanja. Ne. A on, taj koji nama vlada, koji je naš gospodar, je proizveden da odradi određen posao, i zauzvrat mu je omogućeno da s nama radi šta hoće. To je jasno kao dan. Fora je u tome što, kad kažeš celokupnu istinu, ta istina se ne sviđa nikome, osim pojedincima kojima je to takođe jasno. Ali to ničemu ne služi, to ništa ne znači.
U neposrednoj vezi sa ovim je i pitanje o slobodi medija, a tu uvek dolazimo do toga da se i mediji služe raznim načinima manipulacije, da nisu ništa manje prljavi od države i da zapravo predstavljaju produženu ruku sistema.
- Naravno, to je deo sistema. Naročito u vremenu u kom mediji nisu komercijalni, a to je ovo sadašnje vreme. Mediji ne mogu sami da se izdržavaju. Nemaju tiraž i nemaju reklame, a nemaju ih iz dva razloga, zbog svetske ekonomske krize i zbog digitalizacije društva. Internet je postao svima dostupan, i tu više nema šanse za druge medije. Situacija u medijima sve više liči na devedesete, gde prolaz ima samo ono najseljačkije i najdžukačkije, pa su i programi takvi. Jer većina normalne publike je ili pobegla ili gleda da pobegne iz države. To pokušava svako ko ima iole mozga. I to ne od juče. Ovo nije počelo sa Vučićem, ovo se sa Vučićem završava. Mislim da nemamo kapaciteta da ovo izdržimo, da fizički izdržimo. Mora pući svuda, ne samo ovde, s tom razlikom što smo mi ovde na ivici izumiranja. Svaka politička elita se ovde uvek svodila na to da rade samo za sopstveno dupe, bukvalno se ceo politički rad sveo na to da mazneš neku lovu za sebe. Mislim da njihova vizija ne ide dalje od pljačke i otimačine. Čitao sam pre neki dan da neki investitor koji je prevario desetine ljudi nije platio nikome ni dinara i da nije osuđen, ili je osuđen na neku minimalnu kaznu. A u istoj toj državi, sud nekog čoveka iz Vojvodine osudi na tri godine zatvora, jer je bolesnoj kevi pravio ulje od kanabisa za lečenje. U državi koja tako funkcioniše ja ne vidim izlaz. Bojim se da ovde za sto godina neće biti više nikoga. Ali jebe se njima za to.
Ako je u medijima takva situacija, ako su direktno uslovljeni publikom koja je gladna samo senzacije i tračeve kakva je situacija u izdavaštvu? Ni od izdavača se ne može očekivati da se bave književnošću u pravom smislu te reči, a pogotovo ne da proizvode nove, mlade, kvalitetne pisce...
- Nemoguće je to očekivati. Treba biti prvo svestan sredine i većine. A većina u ovoj zemlji su džukele. Kad neko odštampa knjigu koja se džukeli sviđa, on će da ode i da kupi tu knjigu. A to je isti nivo kao te parade, grandovi, zvezde... Ponekad se zapitam gde su oni ljudi koji su do pre nekoliko godina kupovali moje knjige. Onda shvatim da su ti ljudi većinom otišli odavde. Ovde više nema ko da kupuje knjige. U takvoj situaciji nemoguće je očekivati da se pojave neka mlada, kvalitetna književna imena. Ja takve ljude vidim, ali ih vidim isključivo na internetu. I oni su dobri, ili će biti dobri, ali neće od toga imati nikakvog keša, osim ako ne nađu nekog sponzora za svoj sajt.
Koliko je u toj situaciji moguće ostati čist, kao čovek i kao pisac?
- Pisac treba da piše onako kako mu se piše. Onog trenutka kad ti počneš da povlađuješ bilo kakvom ukusu, bilo kakvom žanru, ti prestaješ da budeš to što jesi. Prestaješ da budeš pisac, postaješ plaćenih.
A imaš li ti ponekad dilemu pri izboru izdavača. Recimo, "Laguna", tvoj sadašnji izdavač, predstavlja izvesnu imperiju na ovim prostorima. Prema sudu mnogih, upravo zbog te "imperije" ubijeno je mnogo malih izdavačkih kuća i malih knjižara i njima se čini da ta utakmica i nije baš fer.
- Jedina stvar kojom se rukovodim pri izboru izdavača je to da gledam da moja knjiga dođe do najšireg mogućeg kruga ljudi. Trenutno je situacija takva da "Laguna" i "Vulkan" drže 70 odsto knjižara. Znači, to je ogromna većina. Nemam nikakav problem sa tim i ne mislim da su oni na bilo koji način "ubili" male izdavače i male knjižare. "Laguna" je došla do velikog tržišta pažljivim izborom naslova. Gazda je imao njuh za knjige koje će dobro da prođu i to je to. Meni je bitno samo to da me niko ne cenzuriše i da pišem ono što želim. I da onda to dođe do velikog broja čitalaca. Moj dolazak u "Lagunu" nije nikakav kompromis, već jednostavna stvar tržišta. Ako si tamo, dobiješ reklamu, dobiješ knjigu u izlogu, pa još kad je prodaš, to je zaista kul osećaj. A ne mislim da imaju bilo kakav monopol, radi se o prostim zakonima tržišta.
Malopre smo pominjali neke nove, mlade ljude u književnosti, koji nemaju svoj prostor. Kako se uopšte za taj prostor izboriti, ako je javna tajna da književnom scenom vladaju određeni kružoci, sekte, klanovi...?
- Ja sam iz prvog lica video kako to sa sektama i klanovima funkcioniše. Čim se pojavi insinuacija da će tebe neko da čita, jedan kritičar te pohvali, a njih 25 dođe da te rastrgne. Dok su oni živi, nema meni slatke reči od kritike. Ja sam dobio "Vitalovu nagradu" 2007. za roman "Sve crvenkape su iste". Podelio sam je sa Jovicom Aćinom, s kojim je, naravno, privilegija deliti nagradu. Ali od tog trenutka nije izašla nijedna pozitivna kritika o bilo čemu što sam ja napisao. Nisam ušao ni u širi izbor za bilo koju drugu nagradu. Prema tome, klanovi rade svoj posao, oni su samima sebi svrha. Meni nikad nije bio cilj da se uvučem u dupe nekom književnom kritičaru ili nekom kolegi, pa da preko toga dođem do tih klanova. Nisam nikada išao u tu paranoju. Nagledao sam se kod nekih svojih kolega najgorih mogućih osobina, još 2005, i ne treba mi da se sad, deset godina kasnije, sa njima udružujem. Čovek mora da buši, da radi. Naći će se neko već da te pogura.
BULJA U PROCEPU, LEĐA, PROBLEMI SA POLA PRIJATELJA I TAKO TO:
Koliko je u bavljenju književnošću bitno imati leđa? Koliko je tebi bila, ili je danas, bitna podrška onih koji su uticajni?
- Uvek je bitno imati nekoga. Ja sam imao i Radivoja Mikića, i Mihajla Pantića, i Teofila Pančića, i Jovana Zivlaka. Imao sam ekipu koja je u nekom trenutku stala iza mene i rekla "ovo je kul". Ali i ta ekipa se ućutala posle izvesnog vremena. I ja ih razumem. Šta je prolazio Zivlak kad mi je trebalo dati "Vitalovu nagradu" to samo on zna, a njemu se knjiga samo svidela. Ostao je zbog mene bez pola prijatelja. Tako da su i ti ljudi u problemu. Svaka njima čast, i hvala im, ako oni stave svoje dupe u procep da bi podržali nešto zbog čega će naletati na odijum kod svojih kolega. Svaka leđa su dobrodošla i super su dok traju. Ali ne treba očekivati da će iko od tih ljudi večno držati bulju u procepu zbog tebe.
Sa Markom razgovarao Duško Domanović
