Momak pored mene je pao na pod i za trenutak nisam znao da li se onesvestio ili je mrtav – onda sam video da pokriva oči rukama kako više ne bi gledao talase. Trudna žena je povratila i počela da vrišti. Ispod palube su ljudi galamili da nemaju vazduha, pa je čovek koji je bio zadužen za brod sišao dole i počeo da ih udara. Do trenutka kad smo videli spasilački helikopter, dva dana nakon što se naš brod otisnuo od obala Libije sa 250 putnika, neki od njih su već bili mrtvi – ili su ih odneli talasi ili su se ugušili u tami potpalublja. Veoma mi je teško da mislim o svemu ovome, skoro četiri godine nakon što sam platio krijumčaru da me izvuče iz Libije, ali je važno da ljudi shvate šta nam se i zašto dešava.
Ja sam jedan od nekoliko stotina hiljada ljudi koji su, od Arapskog proleća 2011. godine, stigli u Evropu preko Mediterana. To je sada najsmrtonosnija granica na svetu. Svi imamo različite razloge zbog kojih smo odlučili otići: neki misle da će naći bolji život u Evropi, drugi samo žele da odu iz ratne zone. Ali svima nam je zajedničko da osećamo da nemamo drugu opciju.
Poreklom sam iz Nigerije i živeo sam u Libiji pet godina pre početka rata. Imao sam dobar život: radio sam kao krojač i zarađivao dovoljno da sam mogao da šaljem novac svojoj porodici. Ali kad su borbe počele, ljudi poput nas – crnci – postali su veoma ranjivi, jer su svi mladi imali oružje i znali su da imamo novac u kućama pa su mogli da nas opljačkaju. Ako bi izašao da nešto jedeš, banda bi te zaustavila na ulici i pitala podržavaš li ih. Mogli su biti pobunjenici ili vlada, to nisi mogao da znaš.
Nisam se mogao vratiti kući u Nigeriju – jug je bio blokiran – pa sam upoznao ljude u Tripoliju koji su mi rekli da znaju kako da me prebace do Italije. Doveli su nas do plaže van grada gde su hiljade ljudi kampovale, čekajući brodove da ih prebace preko. Neki su bili iz Sirije, neki iz Alžira, Egipta... Ali je većina bila iz istočne ili zapadne Afrike. Većinom su bili muškarci, ali je bilo žena i porodica sa malom decom. Nema fiksne cene: zavisi od toga ko ti je kontakt i koliko si očajan. Ja sam platio 400 dinara (250 funti) što je moja nedeljna plata. Krijumčari su uzeli stare ribarske brodove – neke toliko stare da uopšte više nisu bili za upotrebu – stavili nove motore i davali ih ljudima koje znaju. “Kapetan” broda možda nije ni znao put za Italiju. Možda nije ni bio kapetan nikada pre.
Kad je brod isplovio, brinuli smo da motori ne prestanu da rade, ali smo uskoro shvatili da su najveći problem talasi. Brod nije građen za ovu vrstu putovanja i podizao bi se svaki put kad bi naišao veći talas. Jedino što sam mogao jeste da izgovaram moju poslednju molitvu – osećao sam se kao da sam već mrtav. Ovo je bilo 2011. godine, ali dok ovo pišem, mnogo je ljudi na obalama Libije koji čekaju svoj red u kampovima.
Kad sam prvi put čuo da britanski političari ne podržavaju misiju spasavanja u Mediteranu, pomislio sam da su u pitanju desničarske stranke – nisam shvatio u početku da je u pitanju zapravo zvanična politika britanske Vlade. To je užasna odluka. Cela Evropa ima odgovornost da spasi ljude od davljenja. Oni su u toj situaciji delom zbog akcija Evrope u Africi, jer su zbog njih morali da napuste svoje domove. Italija mnogo radi na tome da pomogne u spasavanju izbeglica i potrebna joj je podrška. Zemlje poput Britanije, Francuske, Belgije i Nemačke misle da su daleko i da nisu odgovorne, ali sve su one učestvovale u kolonizaciji Afrike. NATO je učestvovao u ratu u Libiji. Oni su svi deo problema.
Veoma je važno da se shvati da naše putovanje ne završava kad se domognemo kopna. Kad je helikopter našao naš brod, italijanski brod nas je pokupio i prebacio na Lampeduzu, gde smo smešteni u prihvatne centre poput zatvora. Onda su me poslali u mali grad na jugu Italije, i imao sam sreću da nađem posao šivanja šatora, ali je plata bila toliko mala da nisam mogao da živim od nje. Italija je u krizi, i milioni njenih građana su morali da odu na sever Evrope u potrazi za poslom, pa sam shvatio da to treba da uradim i ja.
Otišao sam u Berlin. Nuđeni su mi poslovi, ali nisam mogao da ih prihvatim jer nisam imao dokumenta. Prema Dablinskom sporazumu, izbeglice moraju ostati u zemlji u koju su prvu došle. Ostao sam bez novca, i završio živeći na ulici, u kampu u kojem su se izbeglice borile na pravo za život i rad u Nemačkoj. Kamp je bio političko mesto, i motivisao me. Kako je moguće da je moj život ovde gori nego pod diktaturom Muamera Gadafija? Verujem u demokratiju, ali mi se čini da u Evropi demokratije ima samo za neke, ne za sve. Našu grupu zvemo Lampedusa in Berlin.
Imao sam sreće. U Berlinu sam sreo svoju devojku i tata sam jednog dečaka koji ima tri meseca. Kad ga pogledam, mislim o tome kako želim da živi u boljem svetu i da se ne susreće sa stvarima koje sam ja morao da proživim. Kad sam krenuo na to putovanje iz Tripolija, nisam imao pojma koliko će biti opasno. Pre toga sam samo jednom bio na brodu u svom životu. Zapravo, čak ne umem ni da plivam.
