Nemačka je mogla da spreči genocid
Nemački ambasador u Turskoj fon Vangenhajm je 7. jula 1915. poslao telegram kancelaru Holvegu: „Okolnosti i način deportacija pokazuju da je cilj turske vlade uništenje jermenske rase u turskom carstvu“. Pojam genocida tada ne postoji, ali ovaj telegram ga opisuje. Najkasnije tada, dva meseca posle početka deportacija, Nemačka je mogla da interveniše. Zašto baš ona? Zato što je u rano leto 1915. jedino ona mogla da zaustavi progone i ubistva. Fon Vangenhajm nije bio samo nepristrasni posmatrač, jedan od ambasadora koji izveštava svoju vladu o stanju u Turskoj, već izaslanik najbližeg saveznika Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu. Nemački Rajh je bio „veliki brat“ oronulom turskom carstvu, bez koga je ono u vojnom smislu bilo bespomoćno. U osmanskoj armiji i mornarici su sedeli nemački vojni stručnjaci, Nemačka im je slala oružje i municiju i njena ratna komanda je donosila odluke o operacijama turskog saveznika.
Pred izbijanje Prvog svetskog rata na Bosfor su stigli prvi pruski oficiri da obuče i modernizuju osmansku vojsku. Od dolaska na presto kajzera Wilhelma II, nemačka politika na orijentu je vojnom i ekonomskom dominacijom pokušala da ojača Osmansko carstvo u borbi protiv Britanije. Uložena su ogromna sredstva u izgradnju pruge Bagdad-Berlin radi bržeg prevoza vojnih trupa. Nemački Rajh i Osmansko carstvo su 1. avgusta 1914. sklopili pakt protiv Rusije, koji za Nemačku tada nije od velikog značaja, jer je njen prioritet u tom času rat protiv Francuske. Ovaj pakt postaje važan kada je septembra 2014. zaustavljen nemački prodor preko Majne i kada u Berlinu postaje jasno da je rat na dva fronta neizbežan. Sa Turskom kao saveznikom bila je osigurana blokada Bosfora, najvažnijeg pomorskog puta između Rusije i njenih saveznika. Planiran je napad iz Palestine na Suecki kanal kako bi Britanci izgubili važan koridor snabdevanja iz Indije i ostali izolovani u Egiptu, dok bi napad na Kavkaz sprečio Rusiju da pošalje pojačanja na zapadni front.
To je kratki prikaz situacije u trenutku kada “jermensko pitanje” postaje važno za Nemačku. Do tada je ona, za razliku od Britanije, Francuske, Rusije i SAD, ignorisala ovu hrišćansku manjinu u Osmanskom carstvu. Jermeni su živeli pretežno u anatolijskom delu Osmanskog carstva, a njihova istorijska domovina su bile severoistočne provincije duž granice sa Rusijom.
Još u decembru 1914, mesec dana posle ulaska Osmanskog carstva u Prvi svetski rat, najviši nemački oficir u osmanskoj vojsci, šef nemačke vojne misije fon Šelendorf iskazuje zabrinutost zbog sabotaža jermenskih pobunjenika u oblastima koje kontroliše turska kavkaska armija na granici sa Rusijom. On i ostali nemački oficiri su bili opsednuti Jermenima. U sporadičnim sabotažama oni vide opšti ustanak jermenskog stanovništva i saradnju sa ruskim neprijateljem i insistiraju na deportaciji Jermena. I ambasador Vangenhajm je uveren u nužnost masovnog preseljenja.
Proterivanje više od milion ljudi je prema tadašnjem shvatanju rata bilo u skladu sa međunarodnim konvencijama. Ali Nemačka nije shvatala da turske vlasti nameravaju i nešto više od preseljenja rizične populacije. Turska vlada je koristila ovu priliku da se jednom zauvek reši Jermena. Jermenska manjina se do tada oslanjala na podršku Velike Britanija i Rusije, zbog čega ih je vlada u tadašnjem Konstantinopolju doživljavala kao sredstvo mešanja stranih sila u unutrašnja pitanja Osmanskog carstva.
Prvi svetski rat je pružio priliku da se „jermensko pitanje“ reši genocidom. Nemački političari i vojska su se našli pred odlukom da li će ovaj genocid biti izvršen pod njihovom zaštitom ili će iskoristiti svoj uticaj na turskog saveznika da ga spreče? Ambasador Vangenhajm je odlučio da ne preduzima ništa. Vodeći nemački oficiri su pozdravili odluku turske vlade, jer su verovali da će proterivanje Jermena ojačati Tursku. Kada je novembra 1915. Paul Graf Volf Meternik nasledio iznenada preminulog ambasadora Vangenhajma, ovo pitanje postaje goruće. Meternik je za razliku od svog prethodnika želeo da zaustavi proterivanje Jermena i zahtevao je od nemačkog kancelara da uprkos otporu u nemačkim vojnim krugovima turskoj vladi zapreti sankcijama ako ne zaustavi progone i ubistva. Uz podršku vojske i svestan šta time čini Jemenima, kancelar Holveg je kategorično odbio svaku nemačku intervenciju: što rat bude duže trajao, Turska će nam biti potrebnija, “čak i ako to znači nestanak Jermena”. Meternik je ubrzo opozvan iz Konstantinopolja. Ubistva su se nastavila. Do kraja 1916. više od milion Jermena je ubijeno ili umrlo od gladi u pustinjama Sirije.
Ovog 24. aprila se navršava 100 godina od početka genocida nad Jermenima u Osmanskom carstvu. Nemačka vlada do danas izbegava da govori o svom udelu u tome i podržava odbijanje turske vlade da prizna svoje zločine nad Jermenima. Nemački Bundestag se pre deset godina u zajedničkoj deklaraciji svih stranaka izvinio za “neslavnu ulogu” tadašnjeg Rajha, ali nikada u punoj meri nije priznao odgovornost Nemačke za ovaj događaj. Zato na obeležavanju stogodišnjice genocida u Jerevanu neće biti visoke nemačke delegacije. Francuski predsednik Oland će biti na komemoraciji, a Angela Merkel će ostati kod kuće.
Jürgen Gottschlich, TAZ, 28.02.2015.
Preveo Miroslav Marković
Turska ne želi da zna
Prošlo je 100 godina od jednog masovnog ubistva: 24. aprila 1915. mladoturski ministar unutrašnjih poslova Mehmet Talat Bej je u Konstantinopolju, tadašnjem glavnom gradu Osmanskog carstva, naredio hapšenja istaknutih predstavnika jermenske zajednice; 27. maja stupa na snagu „zakon o preseljenju stanovništva“ koji se odnosi na Jermene u svim delovima carstva. Deportacija je značila isto što i smrt. Ne samo muškarci, nego i žene, starci i deca su poslati na dugi marš kroz sirijsku pustinju. Veliki broj ljudi je umro od gladi, bolesti ili epidemija, a mnogi su ubijeni.
Tračak nade da će se Turska konačno suočiti sa svojom prošlošću i sa onim što se 1915. odigralo na njenom tlu ukazao se prošle godine kada je Erdogan, tada još na funkciji premijera, „izrazio saučešće“ Jermenima za ono što im se dogodilo. Tako daleko pre njega nije otišao nijedan turski političar, niti ga je neki političar u tome sledio, ali je tursko društvo počelo da se suočava sa onim što se van Turske opisuje kao genocid. Septembra 2014. hiljade turskih intelektualaca, među kojima i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Orhan Pamuk, postavili su svojoj vladi dva zahteva: da se povuku iz upotrebe sadašnji školski udžbenici iz istorije i da se vlada izvini Jermenima.
Ova dva zahteva su međusobno povezana: sve dok su deca i mladi u školama indoktrinirani, sve dok ne saznaju šta se dogodilo 1915, javnost neće razumeti izvinjenje Jermenima, a naročito ne priznanje da se tada na turskom tlu dogodio genocid. Erdoganova izjava od prošle godine i incijativa turskog građanskog društva još uvek nisu našle put do turskih školskih udžbenika. Za zvaničnu tursku istoriju najveću odgovornost snosi „Tursko istorijsko udruženje“ (Türk Tarih Kurumu). Ono je od svog osnivanja 1931. imalo zadatak da oblikuje i prenese narativ o turskom stanovništvu kao homogenom narodu koji se uspešno branio od svih spoljašnjih opasnosti i 1923. konačno osnovao republiku Tursku.
Školski udžbenici u Turskoj učenicima prenose isključivo zvanični stav države da je 1915. Turska bila žrtva Jermena. Prema toj verziji, Jermeni su u Anatoliji masakrirali tursko stanovništvo, a turka vlada ih je uprkos tome zaštitila od osvete. U udžbenicima iz istorije za 10. razred na strani 212. piše: „Zakonom o preseljenju u sigurne delove zemlje su udaljeni samo oni Jermeni koji su učestvovali u pobunama. Tako je spasen ostatak jermenske zajednice, jer su jermenske bande ubijale svoje sunarodnike koji nisu želeli da se pridruže njihovom terorističkom delovanju i pobunama“.
Još jedan pasus sa ništa manje cinizma, takođe na 212. strani kaže: „Kako bi potrebe preseljenih Jermena bile zadovoljene, određeni broj službenika je bio zadužen da bude uz njih i da se brine da ih niko ne napada. U slučaju napada preduzimale su se odgovarajuće mere poput hapšenja i odvođenja pred vojni sud. Vodilo se računa i o tome da zemljište u mestima predviđenim za njihov dolazak bude plodno i da ima dovoljno vode. U tim mestima su osnivane policijske stanice radi njihove sigurnosti“. „Plodno tlo“ je bila gola sirijska pustinja.
Nekoliko strana dalje u istom udžbeniku stoji da je 300.000 Jermena umrlo od posledica rata i bolesti. Onda sledi: „Prema zvaničnim ruskim izvorima Jermeni su samo u Erzurumu, Erzindžanu, Trabzonu, Bitlisu i Vanu masakrirali 600.000 Turaka, a 500.000 proterali“. Tvrdi se da je tada život izgubilo ukupno 1,4 miliona Turaka. Žrtve su bili pre svega oni.
Jermeni su u osmom tomu udžbenika za osnovnu školu o „Istoriji Mladoturske revolucije“ predstavljeni kao „neprijatelji“ i „izdajnici“. Tursko-jermenski odnosi se na 178. strani opisuju kao najveća opasnost za Tursku, pre terorizma i hrišćanske misionarske delatnosti. U radnoj svesci uz ovu knjigu na strani 118. učenicima se postavlja pitanje na koje treba da odgovore pismeno: „Šta naši građani i država treba da preduzmu povodom jermenske pretnje?“
Ovaj pristup se provlači kroz sve turske udžbenike iz istorije: Turci su svoju zemlju, pa i Jermene, branili herojski. Nezahvalni Jermeni nisu prihvatili činjenicu da je prošlo njihovo „zlatno doba“ u Osmanskom carstvu i neopravdano su ustali protiv vlasti. Nijedna reč o tome da su se gradili železnički vagoni za masovnu deportaciju, nijedno objašnjenje zašto su pored jermenskih pobunjenika, kojih je zaista bilo, ubijani i civili. Ono što piše u turskim udžbenicima je „poražavajuće“, kaže Rafi Kantian, predsednik nemačko-jermenskog društva.
Prećutkuje se i da je proterivanje Jermena poslužilo da se Mala Azija i Anatolija etnički očiste kako bi se stvorili uslovi za etnički čistu tursku državu. Švajcarski istoričar Hans-Lukas Kieser zločin nad Jermenima opisuje kao radikalni projekat mladoturske vlade koja je „tokom Prvog svetskog rata težila uspostavljanju potpunog državnog suvereniteta u čisto tursko-muslimanskoj zemlji u Maloj Aziji“. Kieser nastavlja: „Sve što je bilo na putu ostvarenju ovog cilja smatrano je egzistencijalnom pretnjom“. Turski učenici o svemu ovome još uvek ništa ne znaju.
Reiner Hermann, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 26.03.2015.
Preveo Novak Guslov
