Ovog četvrtka biće 70 godina od smrti Adolfa Hitlera, ali kao i njegov rođendan (prošlog ponedeljka), ta godišnjica neće biti obeležena.
Mnogo godina je čak i mesto na kom se ubio lider Trećeg rajha bilo neobeleženo, pošto se niko u Berlinu ne oseća prijatno, na pomen njegovog imena.
Sve to je razumljivo, budući da je pre samo 25 godina pao veliki betonski zid koji je odvajao Istok od Zapada i komunizam od kapitalizma. U pokušaju da se Berlin ujedini, zid je demoliran a na njegovom mestu podignute zgrade, zbog kojih je teško i oceniti gde se nekada nalazio. Ostalo je samo nekoliko njegovih delova, koji imaju ulogu spomenika i podsetnika da je Berlin posle svega “nastavio dalje”.
Iz nacističke ere preživelo je vrlo malo građevina i spomenika koji svedoče o periodu u kom je taj grad bio prestonica jedne sasvim drugačije države.
Olimpijski stadion na kom su se održavale igre 1936. i dalje postoji, kao i Tempelhof aerodrom i nekadašnje Ministarstvo avijacije iz kog je Herman Gering slao avione na nebo iznad Evrope.
Sada se tu nalazi Ministarstvo finansija za koje mnogi veruju da dominira Evropom na mnogo efikasniji način nego što je to slučaj s prethodnim.
Ostatak nacističkog Berlina sahranjen je krajem rata žestokom artiljerijom Crvene armije i američkim bombama iz vazduha.
Sećanje na ono što je nekada bio zakopano je s obe strane one linije na kojoj se nekada nalazio zid u zajedničkom pokušaju da se izbriše legenda o čoveku koji i danas baca senku na Nemačku.
Tridesetog aprila 1945. Hitler se ubio u bunkeru ispod Kabineta Rajha u jezgru grada.
Njegovo telo izneto je ulicu posuto benzinom i zapaljeno u jednom krateru od bombe.
|
Niko ne zna šta se desilo s njegovim ostacima, ali se veruje da su ih uzeli Sovjeti i sahranili na tajnom mestu. Međutim, kao neka ukleta relikvija koju je opasno čuvati, Rusi su ih sedamsetih iskopali, kremirali i pepeo prosuli u reku.
Firerov bunker je takođe porušen, ali se tek nakon rušenja Berlinskog zida utvrdilo da je ta otporna struktura u nekim delovima i dalje netaknuta.
Danas se nalazi ispod parkinga u stambenom bloku. Do pre devet godina nigde nije mogla da se vidi oznaka za lokaciju bunkera, iako je interesovanje za ovo mesto drastično poraslo nakon snimanja filma “Hitler: Končani pad” (Der Untergang), koji je zabeležio Firerove poslednje dane.
Film je bio i svojevrsna katarza za mnoge Nemce, jer je lidera predstavio kao čoveka vođenog ludilom, psihopatskim besom i megalomanskim snovima.
Kada je 2006. Nemačka bila domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu, gradske vlasti su strahovale da će ljubitelji fudbala zainteresovani za nemačku prošlost sami tražiti bunker i tako uznemiriti lokalno stanovništvo. Zato su postavljene diskretne table na parkingu koje informišu posetioce o istoriji prostorija koje se nalaze pod njihovim nogama.
Nekoliko stotina metara dalje nalazi se memorijalni centar Petera Ajsenmana posvećen svim ubijenim Jevrejima Evrope.
Pod pritiskom da zauvek pamte mučnu prošlost, mnogi Nemci su zapravo sve više zaboravljali. Niko sada ne može sa sigurnošću reći ko je i zašto podržao Hitlera u onome što je uradio.
Čitave biblioteke knjiga posvećene su toj temi, a svaka upućuje na različit stepen odgovornosti i znanja. Istoričar Mihael Šturmer postao je poznat po svom stavu da Nemci moraju da razviju pozitivan pogled na svoju istoriju.
“Nemci su znali, ali i nisu znali. Ideja da su svi Nemci znali šta se događa je apsurdna, ali je činjenica da nije bilo Nemaca koji su videli ljude sa žutom zvezdom i zapitali se: ‘Gde ih vode? Zašto se vozovi vraćaju prazni?’”
On se slaže da su dugo posle rata stanovnici Nemačke potiskivali istinu, delom zbog stida, delom zato što su mnogi članovi Nacističkog pokreta ponovo dobili pozicije u državnom aparatu i u zapadnom i u istočnom delu grada, a delom zbog toga što je podela zemlje svakoj strani dala mogućnost da krivi onu drugu za pojavu Nacista.
Prema komunistima, Nacizam je nikao iz kapitalizma, a demokrate Zapada smatraju ga “totalitarnim blizancem” Staljinizma.
“Nisu ljudi otvoreno lagali, ali između nelaganja i kazivanja užasne istine stoji veliki jaz”, kaže Šturmer.
Uskoro više neće biti živ ni jedan čovek koji je bio aktivni Nacista i sva direktna odgovornost prestaće da bude živo moralno pitanje. Sadašnje suđenje Oskaru Greningu, SS čuvaru Aušvica verovatno je poslednje suđenje te vrste. Ono će ponovo probuditi užasne istine koje retko ko u Nemačkoj ima hrabrosti da prihvati.
U glavnoj sinagogi Berlina, obnovljenoj posle ratnih razaranja, rabin Danijel Alter kaže da često čuje drugove Nemce koji kažu: “Ne mogu više s tim da se nosim”, misleći na Holokaust i njegovo nasleđe.
Pre rata, u Berlinu je bilo 170.000 Jevreja. Od toga je 55.000 izgubilo život, a najveći deo preživelih otišao je u inostranstvo. Do osamdesetih godina jevrejska zajednica nije brojala više od 3.800 ljudi, ali je doseljavanje Jevreja iz Rusije dovelo do broja od 10.500.
Alter, čiji je otac preživeo Aušvic i čiji su deda i baba ubijeni u Holokaustu, kaže da se s mukom identifikovao kao Nemac, ali da je potražio pomoć za svoje “lične traume” i sada lakše prihvata svoju nacionalnost.
Ono što ga nervira je nedostatak otvorenosti kad je reč o prošlosti.
“Imam 55 godina i nikad nisam sreo nekoga ko je bio odrastao čovek u tridesetim i četrdesetim godinama i rekao: ‘Bio sam Nacista i pogrešio sam’, ili barem ‘Bio sam Nacista i ne kajem se zbog toga’. Ne, svi su oni znali, bili protiv toga, roditelji su im bili u Socijalističkoj partiji, skrivali su Jevreje u podrumu... Nikad nisam sreo nekoga ko ima hrabrosti da kaže: ‘Verovao sam u to’. Ako neko ne priznaje krivicu, kako možete da mu oprostite”, kaže Alter.
Istorija može držati kao taoce i najpravednije aktere, ali je Berlin ipak uspeo da normalizuje svoj identitet kao jednog od gradova u samom srcu Evrope. Što je sigurniji u svoju budućnost, može biti sve otvoreniji o svojoj prošlosti.
