Prošle godine mi je umrla mama i dobio sam dve nedelje odsustva sa posla. Dve nedelje! Plaćenog odsustva! Pored redovnog godišnjeg odmora! Da moj jedini preostali roditelj nije upravo umro u polu-tragičnim okolnostima, bio bih u fazonu : "Pazi ti to! Osećam se kao da sam dobio na lutriji!"
Umesto toga proveo sam dve nedelje rukujući se s pogrebnicima, odlazeći u opštinu i ispunjavajući formulare. Jer evo šta ti govore ljudi kad im umru roditelji: ništa. Ne kažu vamništa. Ima toga dosta sa čim mora da se izađe na kraj. Na primer: koliko vredan poklonšaljete komšiji sa istinski odsutnim pogledom zato što je pronašao leš vaše majke na podu? Odgovor: Ne znam. Poslao sam korpu ASDA piva u vrednosti od 70 evra. Je li to prikladno? Je li previše? Ne znam, a ne znaju ni drugi.
Dakle, evo šta sam sve naučio u ovih godinu dana otkako sam ostao siroče.
PRIZOR LEŠEVA LJUDI KOJI SU TE NAPRAVILI JE PRILIČNO JEZIV
Pogrebnici imaju pune ruke posla; moraju da se nose sa telesnim tečnostima i šupljinama, i da listaju osam strana kataloga sa sumornim cvetnim aranžmanima pretvarajući se da je to nešto bitno. Ali primetio sam da najviše problema imaju sa tim da leševe vaših roditelja pretvore u vaše prave roditelje.
Naravno, mrtvi izgledaju mnogo drugačije od živih. To je biologija. Ali u čemu je poenta dugog razgovora o tome kako je vaš ćale nosio kosu ("Češljao ju je mokrim češljem jednom u deset godina?") ili da im dajete kesu punu prave majčine šminke da bi ih nakarminisali i ulickali tako da izgledaju kao žrtve posebno užarenog plesnog takmičenja transvestita?
Ilustracije by James Burgees
IMATE GOMILU SMEĆA KOJE VAM NE TREBA
Nikad ne razmišljate o tome koliko đubreta imate u roditeljskoj kući sve dok niste prisiljeni da ga u turskom sedu na podu razvrstate onih dosadnih dana između smrti i sahrane. Evo samo nekih primera šta sam našao: kutiju "paninijevih" sličica iz 95/96, uglavnom Pola Mekgrata; neke školjke sa letovanja kog se ni ne sećam; Dreamcast, konzola na kojoj seljudsko biće nije igralo negde od 1999; dvogled sa kukastim krstom; i oko milion stranica iscepanih iz subotnjeg dodatka Tajmsa sa receptima. Nikad nećete praviti Mizeriju. Bacite sve ne-nacističke stvari u smeće i počnite život ispočetka.
ČASTE VAS MNOGO MANJE PIĆEM NEGO ŠTO STE MISLILI KAD LJUDIMAKAŽETE DA STE SIROČE
Mislim da su mi platili, ono, dva pića na račun toga što su mi umrli roditelji. Više od toga me časte i kad odem po kafu ljudima na poslu.
ROĐENDANI VIŠE NISU ISTI
Dobijate mnogo manje poklona.
USKRS VIŠE NIJE ISTI
Ove godine sam morao sam da kupujem čokoladna jaja.
BOŽIĆ VIŠE NIJE ISTI
MORAO SAM SAM DA ISPEČEM ĆURKU.
VAŠI RODITELJI SU IMALI MRAČNE TAJNE
Prilično sam voleo svog oca do pre neki dan kad sam, 12 godina od njegovog odlaska sa ovog sveta, saznao da je ubio našu kerušu. Da razjasnim: nije se samo jednog dana bacio na nju i zadavio je golim rukama, ali je morao polagano da stavi jastuk preko njene njuške i pritisne, jer nije mogao da priušti veterinara, a ona je svakako umirala. Imao sam vrlo drage uspomene na svog oca pre toga. Sad u glavi vidim samo njega kako jeca, sa kolenima na jastuku, dok se Suzi koprca ispod njega. Na kojoj sofi je ubio našeg psa? Zašto su mi rekli da je umrla bezbolnom i mirnom smrću? Koga je još ubio?
Toliko pitanja. Toliko neprijatnih pitanja.
Džoelov otac.
NEVEROVATNO JE TEŠKO OTARASITI SE PEPELA
Zaboravili smo da je ćale još sa nama dok jedne godine u ormanu moje sestre nismo našliplastičnu posudu punu njegovih prašnih ostataka, tako da je ono što je ostalo od našeporodice išlo da ih rasprši na neko dovoljno značajno mesto. Ako planirate ovo: pitajte roditelje sada, dok su vitalni i zdravi, gde žele da ih raspršite. (Svi imaju mišljenje o tome gde treba rasuti pepeo i sva su pogrešna. Praktično smo morali da ugovorimo porodični sastanak da bismo odabrali mesto.) Isto tako, dok se na prstima šunjate preko terena za golf kod Vulverhemptona zato što je porodica glasala da je to najbolje mesto koje smo mogli da smislimo gde ćemo da ga se otarasimo, nemojte to raditi sumornog, oblačnog,vetrovitog nedeljnog poslepodneva, jer će vam se ostaci ćaleta zadržati na pantalonama.
ODABIR POGREBNE MUZIKE ODUZEĆE VAM NEDELJU DANA ŽIVOTA
Kad mi je umrla mama, u svom posedu je imala desetak diskova: Lua Begu i njegov"Mambo No. 5" (CD singl), Reload Toma Džonsa, gomilu loših albuma U2 i istoimeni album od Jiggerypipery. Ako se pitate ko su Jiggerypipery: oni su nova, zabavna moderna varijacija na gajde i kad se puštaju glasno dok spremate večeru, toliko loše sviraju da će vam presesti testo sa sirom. U međuvremenu, mogu samo da pretpostavim da je tata čuoRumours 1977. i očigledno pomislio: "To je to od mene. Za mene više nema muzike.Dosta mi je bilo", zato što su to i Eric Clapton: Greatest Hits jedine dve kasete koje je imao u kolima kad sam bio klinac i u kući kad su ga pronašli, izvrnutog pored ve-ce šolje, mrtvog da mrtviji ne može biti.
"Mislim da je voleo... Majlsa... Dejvisa?" Pustili smo Majlsa Dejvisa.
"Mislim... da je... volela 'Ass in the Graveyard' od Jiggerypipery?" Nismo pustili "Ass in the Graveyard" od Jiggerypipery. Možete li da zamislite šta bi rekla prostorija puna ožalošćenih da pustite izuzetno napadnu solažu na gajdama dok vam majku lagano gurajuka užarenom paklu? Možete li da zamislite da ste na sahrani, jecate dok se krijete iza naočara, a neko pušta jebene Jiggerypipery? Ljubi bi bili u stanju svašta da vam kažu. Rekli bi vam: "Znate šta? Možda je i bolje što je više nema." Rekli bi vam: "Znate, ne mogu da stignem na bdenje. Ne, znam da ste potrošili 400 evra na kanapee. Ne. Da. Ne, ne mogu da dođem zato što ste mi upravo pustili solažu na gajdama." I morali biste da razumete. Umesto toga smo pustili – čak se ni ne šalim – muziku iz južnoafričkog mjuzikla o aparthejdu Sarafina! Odnos ljudi koji su bili na sahrani i došli na bdenje bio je solidnih 60:40, a srećni smo što smo i to dobili.
UGOJIĆETE SE
Ako je poslednja živa osoba na svetu koja vam je govorila "mleveno meso nije obrok" podlegla raku jetre u julu 2013. godine , onda vam je bolje da znate da ćete se bez brižnog prekora za godinu dana sasvim fino ubuciti.
BOL U JETRI ĆE VAS NASMRT PREPLAŠITI
Moja majka je umrla od raka jetre, a posle više godina zlostavljanja sajderom, isti organ se rastopio u telu mog oca poput rolne ve-ce papira kad se ubaci u kadu. Dakle, jeste: možemo bezbedno reći da mi jetre nisu prijatelji. Vežba za kod kuće: probajte da istrpite bol ranga loše probave u svom stomaku nakon što su vam oba roditelja završila kao Džordž Best, a da ne pomislite da i sami umirete.
KUĆE, ONO, PROPADAJU?
Nismo uspeli da imamo toplu vodu u majčinoj kući čitavih šest meseci i niko nije mogao da prokljuvi zašto. Takođe, odakle dolazi prašina? Jer ima je svuda. A iz podruma dopireneprijatan miris o kom niko ne želi da govori. Je li to miris "smrti"?
NAJKORISNIJA ALATKA KOJU MOŽETE KORISTITI ZA RENOVIRANJE JEZAŠTITNA TRAKA
Kad krečite kuću vaše mrtve majke – a moraćete da prekrečite kuću vaše mrtve majke jer ne možete da prodate kuću sa ružičastom kuhinjom, zagasito kestenjastom dnevnom sobom i bukvalno narandžastom trpezarijom – evo jednog besplatnog saveta: neka vas ne mrzi da oblepite zaštitnom trakom svaki ukrasnu letvicu, utičnicu i prekidač. Jer zaista je teško skinuti farbu boje magnolije sovih površina, a zaštitna traka sprečava da elementarne boje završe tamo gde im nije mesto.
IMA TOLIKO TOGA ŠTO NISTE NI ZNALI DA VAM JE NEDOSTAJALO
Kad sam bio dete svakog leta bismo napunili prtljažnik kola stvarima za odmor i zaputili se na neko tmurno obalsko mesto na nedelju dana – Fajli, Klitorps, Vitbi, Tenbi. I svaki put,bez izuzetka, moj otac bi se očajnički trudio da se iskenja u ranim jutarnjim časovima pre duge vožnje. Nikad više neću gledati majku kako viče kroz kupatilska vrata pre nego što izađe moj ćale – oznojen dok sprejiše okolo Glejd. Nikad više neću kuvati čaj za svoju majku dok puši i besno rešava ukrštene reči, a otac pretura po velikoj fioci u potrazi za"imodijumom". I nikad više neću morati da ulazim u kupatilo u kom tako smrdi na proliv odpraznične nervoze da vam suze polaze na oči. Čudno je šta vam sve nedostaje.
SAD STE ODRASLI
Uprkos tome što imam lice deteta, mozak deteta i telo divovskog nagojenog deteta, ja sam, tehnički, odrasla osoba. Imam kuću. Jedini sam istinski naslednik čitave loze Golbijevih. Išao sam na čak dva (dva) sastanka u banku.
"Čekajte malo, da raščistimo ovo", rekao mi je direktor banke. "Oba vaša roditelja su mrtva?"
"Da."
"Oba?"
"Da."
"Jesu li otišli istovremeno ili..."
"Ne."
"Znate – i nadam se da vas neću uvrediti što vam ovo kažem – ali mnogo ste mladi za to."
Druže, znam. Daj mi opunomoćenje za račun i začepi.
"Jer, ono: imate 27 godina."
"Znam."
"I mlađi ste od mene."
"Da."
"A ja još živim s roditeljima."
"Hmmm."
PRILIČNO JE NEOBIČNO SPAVATI U RODITELJSKOM DOMU KAD STE POTPUNO SAMI
Nema porodice, nema kućnih ljubimaca i zbog gorenavedenog problema sa bojlerom čak ni to ne garantuje umirujuću tišinu. A kad kažem "pomalo neobično" mislim "jebeno strašno". Sačuvajte jednu od očevih palica za golf i držite je pod krevetom.
