U Srbiji vlada sveopšta štednja. Već dugo nema novca za relevantno istraživanje koje bi izmerilo koliko je srpsko društvo stvarno propalo u uslovima divlje tranzicije. Možda se vlastima čini da to nije ni potrebno sve dok imaju ogromnu podršku za svaku odluku, pa čak i kad su birači u situaciji da pre podne aplaudiraju jednom rešenju a posle podne sasvim drugom.
Niko, dakle, odavno nije prislonio to veliko ogledalo na lice Srbije koje bi pokazalo gde smo zaista posle godina pljačkaške privatizacije i sveopšteg siromašenja, kopernikanskih političkih obrta i usuda da lideri u Srbiji na svoja trenutna zalaganja baždare podršku biračkog tela. I uglavnom je bez mnogo truda i dobiju. Nismo videli kako izgleda srpski građanin nakon što mu je obilje istorije i politike oduzelo pravo da se oseća zadovoljno jer smo stalno kao društvo na margini, pred vratima, nadomak nečega što nam neprekidno izmiče kao fatamorgana.
Ipak, daleko od udarnih vesti, s vremena na vreme, pojave se brojke kao gruba faktografija života koje poređane bez mnogo reda precizno slažu sumornu sliku Srbije, a možda i objašnjavaju zašto je 34 odsto građana Srbije, ovog trenutka, protiv ulaska u Evropsku uniju, a istovremeno raste popularnost ekstremno desnih stranaka.
Združenim snagama političkih garnitura došli smo eto dotle da svaki četvrti građanin živi siromašno. Svaki drugi nikada ne jede voće. Više od četvrtine nema meso ili ribu u obroku svakog dana. Ruke redovno ne pere svaki četvrti stanovnik, polovina se kupa ili tušira manje od tri puta nedeljno, a više od deset odsto odraslih nema nijedan zub. U porastu su zarazne bolesti, a među deset najčešćih je – šuga.
Blizu 14 odsto građana je bez škole ili je pohađalo samo nekoliko razreda. Među nepismenima je osamdeset odsto žena. Toliki je i procenat onih koji za godinu dana nisu pročitali nijednu knjigu. Deset odsto porodica sa malom decom ne poseduje nijednu dečiju knjigu. Čak 70 procenata studenata ne odlazi u muzeje, retko posećuje galerije, pozorište ili književne večeri. Trećina mladih čita samo kad mora. Ali je zato glavna „kulturna“ aktivnost za preko sedamdeset odsto stanovništva - gledanje televizije.
Svaka druga osoba koristi tablete za smirenje. Po broju pušača u svetskom smo vrhu. U Srbiji se pije jedanaest litara alkohola po stanovniku, dok je svetski prosek šest. Pedeset odsto učenika srednjih škola redovno pije alkohol, a svaki deseti alkoholičar mlađi je od trideset godina. Polovina mladih uzrasta od 18 do 27 godina živi sa roditeljima. Više od pola miliona građana registrovalo je preko milion komada oružja.
Deca tuku profesore i roditelje, batine su uobičajena komunikacija bračnih parova, sinovi maltretiraju očeve, porodice zlostavljaju decu… Svaka četvrta žena doživela je pretnje teškim fizičkim nasiljem, ubistvom ili nanošenjem teških telesnih povreda. A u 2014. godinu ušli smo sa 2,8 miliona nerešenih sudskih predmeta. Zar je onda čudno što je svega 26 odsto građana srećno, što Srbiju svrstava među nesrećnije zemlje na svetu. To je slika zapuštene zemlje iz sumorne statistike.
Kad čovek drži glavu samo malo iznad vode, a u strahu je da ga svakog časa neko može potopiti, svako obećanje doživi kao slamku spasa. Takvo društvo idealno je pripremljeno za ekstremna rešenja i uspon desničarskih partija. Otuda nije čudo što radikali i Dveri zajedno na rejting-listi imaju preko trinaest procenata podrške biračkog tela. I s razlogom veruju da to nije kraj.
Tehnologija vladanja, za svakog u glasačkom spektru ponešto, samo na kratki rok daje rezultate. Zato je potpuno nerazumljiva politička matematika u kojoj, na primer, vlast pravi neprijatelje od onih koje bi sutra za saveznike. I kad prazni politički prostor za one sa kojima bar deklarativno deli iste ciljeve. Pogotovo kad se pukotina između predsednika i premijera više ne može sakriti.
Izvor NIN
