Nevjerovatni portreti najopasnije bande na Novom Zelandu

Vrlo retko dozvoljavaju medijima pristup bandi, i zato je ova foto galerija koju je napravio Jono Rotmanjedinstvena i važna. 

Jono, koji je rođen u Velingtonu, a sada živi u Njujorku, postao je postao fotografišući zatvore i psihijatrijske ustanove na Novom Zelandu, a 2007. godine krenuo je da obrađuje život bandi. Pitali smo ga kako je uspeo da ubedi članove ove bande da sednu ispred ispred velikog objektiva i šta je naučio u procesu rada sa njima.

VICE: Hej, Jono, kako si uspeo da priđeš ovim tipovima? 

Jono Rotman: Krenuo sam od policije, koja me ne spojila sa oficirom koji se bavi ovom bandom. Dobio sam listu ljudi koji služe za komunikaciju između policije i bande. 

Kako si uspeo da ih ubediš da je ovo dobra ideja? 

Objasnio sam im da ja ne želim da ispričam njihovu priču, predstavim ih, ili neko slično sranje. Rekao sam im da jednostavno želim njihove borbene, "vojne" fotografije. Jer znate, kako god da se na njih gleda u socijalnoj hijerarhiji, ovi ljudi su posvećeni uličnim bitkama, u kojima se ponekad gube životi. Kako je vreme prolazilo, bili su sve iskreniji prema meni, jer su ukapirali da nisam došao da radim kulturne razglednice, već nešto složenije. Zapravo, kada su vođe odobrile, momci ispod njih po rangu su bili jako kooperativni.

Da li se plašio u nekom trenutku ?

Naravno. Istorija bandi na Novom Zelandu je prilično krvava. Ovi tipovi ne zarade svoj čin u hijerhiji bez razloga, bez nasilja. Možda su baš zato bili vrlo opušteni, jer nemaju neku potrebu da se javno dokazuju. Ali postojalo je obostrano razumevanje da mogu u svakom trenutku da me roknu, ako ih nešto zajebem.

Kakve su kuće u kojima žive? 

Kuće su im čiste, održavane, mnogi od njih imaju žene, porodice, iako je dosta njih bilo u zatvoru. Usmerio sam se na ove starije, iskusnije, koji su i mirniji članovi bandi.

O kakvim se tipovima radi? 

Zanimljivi su i upečatljivi karakteri uzimajući u obzir šta su sve preživeli. Jako sam dugo fotograf, upoznao sam jako puno poznatih ličnosti i moram da kažem da su gangsteri mahom impresivni ljudi. Napravio sam preko 200 portreta od tada, i nikada nisam imao neprijatnosti, sem ponekad kada sam morao nekome malo više da objašnjavam šta radim.

Da li si nekada video nešto što te je šokiralo? 

OK, evo anegdote. Išao sam sa njima da posetim grobove "palih prijatelja", svuda po zemlji. Voze V8 Fordove, koje zovu Henries, i bili smo u koloni od nekih 30 vozila. Prolazili smo kroz grad koji je teritorija bande Black Power, rivalski bande.

Domaća banda nije shvatila koliko je dugačka kolona, i napala je prvih nekoliko automobila ciglama i palicama. Kako je sve više automobila stizalo u glavnu ulicu, lokalna banda postojala je žestoka manjina i sve je mirisalo na masakr. Na svu sreću, vođa Mob bande je naišao, i sprečio nekako potpuno krvoproliće.

Kada pogledaš nazad u ovih osam godina rada sa Mob bandom, šta si naučio? 

Video sam Novi Zeland za koji nisam znao da postoji – neki od ovih tipova su rasli u siromaštvu i teškim pričama. Mislim da sada bolje poznajem i razumem svoju zemlju. 

Kao umetnik, zainteresovan sam za razna ljudska stanja i za mene, bande predstavljaju najekstremniji put kojim ljudi idu. I zato imaju neku čistoću u sebi. To sam i istraživao, ali kako je moj odnos sa njima postojao ličniji, tako je bilo i sve komplesnije raditi na projektu. Neobično je da te ljudi koji imaju potpuno drugačije viđenje sveta prihvate. To je zapravo i jedna od stvari koja je stvorila Novi Zeland, i ovi momci smatram da su imali u tom procesu značajnu ulogu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Insta gramu