Prva (ne)bitna pomisao je o potrebi ljudi za isticanjem i izdvajanjem iz gomile koja postoji od kad je sveta i veka. Biti poseban, a opet biti deo zajednice je ideal koji nameće i savremeno društvo. Nekako se ta „posebnost“ svela na konstantnu težnju da se postane centar sveta onih koji datu osobu okružuju. Popularni moto mladih generacija da „svako može biti poseban, najbolji u oblasti u kojoj god poželi da bude“ često nije održiva. Realnost i statistika su tu da nas opomenu i nateraju na realno prihvatanje stvarnosti. Obično možemo raditi najbolje što možemo u oblastima koje nas interesuju, ali ne možemo svi biti broj jedan u njima.
Uče nas da svi možemo sve, a ne možemo, i stvaraju situaciju da danas našu zemlju preplavljuju raznorazni „stručnjaci opšte prakse“ koji se razumeju u sve i svašta. Uče nas da ako na prvu opasku upućenu za grešku ili neznanje odregujemo drčno, da ćemo maskirati neznanje. Improvizacija tu ne pomaže, doduše može ponekad. Što je neko agresivnijeg ponašanja i što je arogantniji u komunikaciji sa drugima nije ni svestan da otkriva da u stvari nosi masku sigurnosti iza koje se krije preobilje ničega, da ne kažem neznanja. Nesigurnim i neobrazovanim ljudima je lako manipulisati. Sujeta je ta koja će ih uvek držati u potčinjenom položaju, a da toga nisu ni svesni.
Iluziju da svi u svemu možemo biti posebni pothranjuje i marketing. Prva stvar koju vas nauče, ako studirate ili radite u sferi marketinga, je da postoji šest stvari koje možete prodati: novac, vreme, ego, status, seks i bezbednost. Poslednja stavka je bitna, jer u njenoj osnovi i težnji za kreiranjem bezbednog okruženja i života leži strah. Ako delujete na osobu tako da ona počne da se oseća neadekvatno, nesigurno ili inferiorno dovešćete je do stanja kada će težiti da kupuje sve što bi joj moglo pomoći da se ponovo oseća bezbedno, poželjno i posebno. Savremeno društvo promoviše konstantni osećaj neadekvatnosti i nesigurnosti, naravno samo dobro zamaskirano.
Paradoks je u tome da nas savremeno društvo jednom rukom miluje rečima kako smo svi sposobni da budemo broj jedan u kojoj god želimo oblasti, a onda nam drugom rukom perfidno udari šamar podrivanjem tog poleta i sigurnosti, čineći da se većina oseća neadekvatno i inferiorno.
Ušuškani u nekom prostoru predostupnosti informacija i solidnog standarda života, naročito u Zapadnom svetu, živimo u iluziji da smo dostigli zen. Nažalost, ponovo sreću remeti ta prokleta, neumoljiva statistika koja kaže da se u poslednjih 50 godina stopa obolelih od anksioznih poremećaja, depresije i ostalih mentalnih oboljenja drastično povećala.
Da, znam, sada će neko pohrliti da kaže kako je to samo u zapadnjačkim zemljama i kako su ljudi u zemljama Trećeg sveta „srećniji“. Nisu oni srećniji, oni se samo manje stresiraju, jer mahom nemaju šta da izgube, ako sagledavamo njihov život iz čisto materijalističke perspektive. Oni nemaju tih iracionalnih briga da li će kupiti najnoviji model smart telefona ili da li će večerati u nekom luksuznom restoranu. Njihov život se često u bukvalnom smislu svede na izreku „lovi ili budi ulovljen“. Oni shvataju da nema mesta za sve da budu na vrhu „lanca ishrane“. To ovi drugi koje odgajaju sa uverenjem da svako može sve ne vide i zato se na prvoj ozbiljnijoj prepreci „prospu“, kao kad deci iz pune vrećice poispadaju klikeri po podu.
Kažem, došle mi tako neke misli o tim (ne)bitnim stvarima ovih dana. Ko zna, možda je vrućina kriva za to ili potreba za sigurnom hladovinom…
