Muku sam mučila da sastavim ovaj tekst. Sećanja su tu, događaji su tu ali kako ne biti patetičan kako ne biti pristrasan, kako posložiti činjenice i lična osećanja a da jedno ne smeta drugom. Ali to je valjda dilema svakog ko piše o nečemu što ga pogađa lično a usput je i važna stavka u istorijskom trenutku.
Ove godine navršava se 20 godina od Oluje. Važno mi je bilo da zapišem svoje sećanje na taj događaj. Nisam tada ni slutila da ću zauvek ostati vezana za te ljude i njihovu sudbinu iako sa tim krajevima pre toga nisam imala nikakve veze, osim godina provedenih u horu gde je „Na Kordunu grob do groba“ bila nezaobilazni deo repertoara. Kako godine prolaze sudbina tih ljudi je sve manje bila interesanta. Potegne se s vremena na vreme ili tačnije na svaku godišnjicu, ne bi li se skupio neki politički poen, isprovocirao neko a suštinski nikog i ne zanima šta je bilo sa svim tim ljudima. Pa valjda su se do sad snašli za Boga miloga. I ona omiljena konstatacija: ma oni su došli puni para šta ima da ih žalim. Nesumnjivo je bilo i takvih ali koliko? Onoliko koliko i među nama u Srbiji ima bogataša. Zanemarljiv procenat.
Čuvaću se političkih ocena, i toga ko je kriv jer krivi su svi, na obe strane i na onoj trećoj koja „nije“ bila u ratu. Za nekog je taj rat bio oslobodilački, nekom agresija, nekom prilika da se naplati prošlost, nekom da stvori budućnost bez suvišnih etničkih elemenata a nekom i prilika za pljačku, bogaćenje i iživljavanje ličnih frustracija. Koga zanima da sazna sve o tome kako šta i zbog čega neka pročita knjigu Slavka Goldštajna „1941 godina koja se vraća“. Najrealnija i najnepristrasnija ocena koju sam pročitala. Moje skromno mišljenje, ne morate ga uvažiti.
Mog izbeglicu (užasno mrzi taj izraz kaže Ja sam prognanik. Mene su prognali!) sam upoznala kada je već bio u trećoj godini tog statusa koji je zadržao 10 godina. Još je imao onaj neki naglasak koji malo pevuši, ijekavicu, hrvatske izraze. Ni tad ni sad nisam imala problema sa hrvatskim izrazima, ja sam dete Brixijevog prevoda Alana Forda, Poštanskog sandučića, Smogovaca, tv časova kuvanja Steve Karapandže. Lažeš Melita i Mi djeca s kolodvora Zoo sam pročitala bezbroj puta i volim što je tako. Svako znanje je bogatstvo i iskreno ne razumem ljude koji bi radije pojeli živu bubašvabu nego priznali da razumeju onog drugog.
S godinama su i taj naglasak i te reči nestajale. Sad mi malo nedostaje da mi kaže „lijepo moje sunce“ i „hoćemo ić’ van“. Ili da me pita „Koja je urica?“ Takođe ubeđena sam da „bednik“ nikada ne zvuči tako intenzivno kao „bijednik“ ali ostavimo se sad jezika.
Bilo je avgustovsko veče. Bila je žurka za osamnaesti rođendan kod jednog imućnog ortaka u restoranu kod Dognam-Prodam Koleta na Ibarskoj magistrali u Čačku. Bilo je dobre muzike koliko je to bilo moguće onih devedesetih, za naručiti je bilo svega, neki su se čak iživljavali uzimanjem jastoga, kog su naravno ostavljali nepojedenog pa molili konobare za nešto prozaičnije tipa praseće pečenje ili jaje na oko. Đuskanje, smejanje, lokanje, muvanje, prejedanje, žuraja uspela 100%. U neko doba, ne znam kako smo to svi čuli, mora da se muzika utišala baš tad kao da je tako trebalo:
LJUDI IDU IZBEGLICE !!! I polete bulumenta prema prozoru, jedni preko drugih, saplićemo se, svi zajapureni od đuske, hrane i pića.
A kroz prozor...
Nepregledna kolona automobila i traktora u svakom od njih onoliko ljudi koliko i može i ne može da stane. I meni stade srce. Ne videh do tad takav prizor, generalno sam slaba na masovne događaje a ovo, ovo ti se odigrava pred očima, ljudi moji 1995-ta a ispod prozora kao da je zbeg pred Turcima, falila su samo volovska kola i konji, bez savremene mehanizacije pa da slika bude kao preneta sa platna nekog slikara, recimo Paje Jovanovića. Pogledah sebe, pogledah oko sebe potpuno postiđena onim što vidim kroz prozor i ovim što je unutra, niko od prisutnih na žurci nije bio kriv za ono napolju ali me bi sramota što sam se ludo zabavljala, dreknuh šta gledate, vidite nas a vidite njih okrenuh se od prozora i sedoh za sto. E sad da ne ispadene da sam ne znam kakva pravednica i glas savesti - nisam. Ali taj šok od slike ogromne, nepregledne kolone je bio prevelik i ostaće zauvek u mom sećanju. Imam supermoć iliti superprokletstvo identifikacije te se namah nađoh u nekom od tih traktora, sa svojom porodicom, 4 para gaća, spakovane sve pogrešne stvari jer se uvek ispostavi da si najvažnije ostavio, nešto ušteđevine, možda neko ćebe, u mraku, u nekoj zemlji koju nikada nisam videla pa makar ja sto puta bila pripadnik istog naroda, to je neki grad, neki ljudi, nešto nepoznato, može biti i Zimamvbe, može biti i Britanska Kolumbija može biti i eto ta matica Srbija svejedno je ja nikad nisam videla ja ne znam gde ću dalje ja ne znam šta će biti sa mnom nema mi ni kuće ni kućišta svi su krivi niko nije kriv kome da se žalim Bogu izgleda nije baš stalo propade priča o nebeskom narodu vrućina mi je a izgleda da će i kiša i ne znam gde ću spavati a i da nađem prenoćište za naredni dan, mesec, dva gde dalje, šta će biti sa mojim životom gde ću ja sad, gde ću za Boga miloga. Ja sam tog trenutka bila u toj koloni i otud moja reakcija. Okretoše se svi polako od prozora, vratiše zajebanciji, žurka se za mene završi, posedeh još malo pa kući.
A narednih dana kiša iz drveta iz kamena, što bi rekla moja majka. Kolona se rastegla kroz Čačak, moj tadašnji dečko reče dan pošto je kolona stigla i protegla se od ko zna odakle pa do čačanske Gimnazije: prišao sam jednom traktoru, sede pod ceradom, dao sam im 30 dinara. Dao sam detetu nisam dao odraslima bilo me sramota. Nije to tad bila mala suma a ja pomislih To je lepo od tebe ali to je jebena milostinja. I treba sve da nas bude sramota. Ti ljudi su imali kuće, imali su svoje poslove, nisu to ni prosjaci ni socijalni slučajevi, jebote ovo svakom može da se desi. Svakom na ovom belom svetu. Malo me teši što se Čačak dobro pokazao u zbrinjavanju izbeglica. Pokojni Mišula Petrović, nekada muzičar a kasnije i sve do svoje smrti vlasnik čačanske TV Galaksija bio je jedan od glavnih ako ne i glavni organizator prihvata tih ljudi. U Parmencu, selu kraj Čačka na putu ka Ovčar Banji uređeno je prihvatilište sa tuševima i ležajevima. Ljudi su dolazili, donosili nešto za pomoć, hranu, piće garderobu, šta je ko imao. Znam neke porodice koje su davale svoje vikendice i seoske kuće u kojima niko ne živi a za uzvrat su tražili da se novi stanari samo brinu o kući i okućnici. Vredan narod Krajišnici. Radili su pošteno, dolazili i kod nas u selo kući kod moje majke i babe, pomagali, kaže mama sve pedantno i pošteno odrade, oru, kose, seku drva, sa osmehom, bez gorčine... jebemu život… bez gorčine.
6 avgusta 1995, par dana pre nego što ću ja na tu žurku negde tamo daleko, u Vojniću, na Kordunu jedan sedamnaestogodišnji momak se budi pre zore, budi ga otac, majka histrično plače, sestra je samo histerična, pakuju se, ne znaju šta da spakuju, lete bezglavo po stanu. Napad na Krajinu je počeo, Slunj je već pao, moraju u podrum a kad se malo primiri moraju da beže.
Otac u uniformi, major u rezervi, član Partije, komunista bio komunista ostao, častan čovek kome nije palo na pamet da 1991 postane četnik. Četnika tamo nikad nije bilo ili bar ne u nekom značajnom broju ali tako nešto ponekog nije sprečavalo da se u istog pretvori. Svi odjednom slave slavu, svi se krste, svi u crkvu idu. Pre rata u crkvu išle neke 2-3 babe. Ništa sporno, luda vremena, narod se okreće višim silama, moli se svakom Bogu koji je voljan da sluša. Ali bez rezultata. Ali je mnogo onih koji su se odjednom setili srpstva, što i ne bi bio neki problem da nisu imali ambiciju da to srpstvo uteruju drugima. A ko nije za nas, zna se… Sa svih strana nadire panika, neko opet video da dolaze najcrnji dani i povampireni Jasenovci, Jadovna i Gradiške, neko vidi šansu za osvetu, neko šansu da se obogati. Potpiruje se sa svih strana, razum beži, niko ne želi da ga čuje. U neko vreme samog početka rata, dok Tuđman sa veselom ustaškom emigracijom koja je konačno došla na svoje radosno seva očnjacima, Dr. Gojko Nikoliš, čuveni komandant vojne partizanske bolnice i jedan od osnivača VMA, kao rođeni Kordunaš, Sjeničarac pozvan je da govori na skupu Krajišnika u Sava Centru. Povukao se sa govornice izviždan jer je izašao sa idejom da se rat mora izbeći i da se mora otvoriti dijalog sa Hrvatima demokratskog opredeljenja. Vikali su na njega, nazivali ga komunjarom, Titovom generalčinom i čime sve ne. Ima momenata u vremenu kada razum nije dobrodošao. Takvo je vreme bila i 1991-1995-ta. Ali neko je u svemu tome našao svoju računicu. Na svim stranama, svih nacionalnosti. A najviše love se zaradi na prolivanju krvi. Istina koja vredi na svim jezicima.
Otac stoji na sred sobe i ponavlja ženi - shvati da se ovde više nikada nećeš vratiti, uzimaj najpotrebnije. Ona plače. Milijardu puta mi je ispričala o svom češkom kristalu, stolnjacima, francuskom krevetu… Sin se ljuti i ućutkuje je “Dosadna si, kako možeš uvek da pričaš jedno te isto.” Iako češki kristal i stolnjaci nisu nešto za čim bih lično žalila uvek strpljivo slušam. Svaka ta koještarija, to je neki dan, neki momenat kad se tada mlađahan muž vratio iz Češke i doneo ženi poklon. A onda se sećanje odmotava, nisu to samo čaše, jeb’o čaše. To je ono sećanje na ta neka vremena kad smi i mi sami sebi i sve oko nas izgledalo baš dobro.
Hiljadu puta sam pitala ko vam je rekao da idete. Ne znam. Moj otac je samo pretpostavljao. Neki su imali bolje informacije, otišli nekoliko dana čak i mesec pre Oluje. I bez obzira što su odrasli jedni s drugima otišli su bez reči. Ti neki su se dobro kotirali u vladi RSK. Oni koji baš ništa nisu znali bili su ubeđeni da idu tu donekle samo da se sklone dok ne prođe vojska pa su nosili malo deterdženta i poneku presvlaku i kanticu sa mesom potopljenim u mast.
A onda je počela Oluja. 04.08.1995 u 06h ujutru krenulo je granatiranje svih područja koje su potpadala pod Republiku Srpsku Krajinu i prvo su počeli da pristižu izbeglice iz Like. Stigli su na Kordun u nameri da krenu dalje.
Sedeli su dva dana u podrumu dok su granate padale naokolo. Mladić je pokušavao da čuje nešto na radiju. I srpske i hrvatske stanice su raspalile borbene. Hrvatske daju i poneki izveštaj ali ništa korisno. Srpske ništa sem “Srbin brale kukavica nije…” i sl. Verovatno u njima već odavno nije bilo nikoga. Neka žena je spavala kao top. Ne od umora ni od spokoja. Kako padne prva granata ona padne u san. Ima to neki svoj naziv u pshologiji verovatno. Druga je sedela kraj svog muža dok se on prućio po nekakvom improvizovanom krevetu. Ćutala je skupljena kraj njega i drhturila. Neki su histerisali. Upoznala sam taj osećaj za vreme bombardovanja mada bombardovanje svemu tome nije ni prići po bilo kom kriterijumu. Kao uspomena mi je ostala anksioznost. Njegovoj majci paradentoza. Zubi su joj poispadali za manje od godinu dana.
Posle dva dana 06.08. napustili su podrum da bi u 19h uveče, seli u auto koji je vozila strina, a u autu njen sin, mladić, njegova majka i sestra i napustili to maleno mestašce, Vojnić. Nome nest omen, ne c'est pas? Ko je šta uzeo - uzeo je, nema nazad, kreće se prema… da li su tada znali da će u Srbiju. Mnogi jesu jer već imaju tamo rodbinu, mnogi su hteli da ostanu u Republici Srpskoj, a veliki deo njih nije imao nigde nikog i išao je napamet na istok, računajući da je tamo narod kome pripadaju i da bar glave neće nositi u torbi.
Kolona se ubrzo formirala, ljudi su pokušavali da vuku stoku, u kola trpali sve što je moglo i nije moglo da stane. Mnogo toga je ostalo uz put. Stoka je ostala da luta poljima. Poneka mačka i poneki pas su posle par meseci čak uspeli da nađu svoje gazde negde u vojvođanskim selima. Sećate se tih natpisa iz novina?
Pored opšte panike, osećaja izgubljenosti, nemoći, žurbe, i najviše prokletog straha, ono što se činilo najstrašnije bilo je ostati sam, izdvojen iz kolone.
Ljudska je psiha čudna stvar. Ta kolona je u stvari gomila nezaštićenih ljudi a opet niko ne želi da ostane van nje. Ali ovim mojim junacima se upravo to desilo. Najedanput su se našli sasvim sami u mrklom mraku na nekom neasfaltiranom putu. I kaže da je tada prvi put osetio strah. Pitala sam ga to često. Jesi li se plašio. Čega? Pa granatiranja ili da će doći neko da vas poubija ili tako nešto. Pitam za ceo period rata. Ne. Nisam o tome razmišljao, imao sam 13,14,15 godina i razmišljao je o onome o čemu svaki moj vršnjak na svetu razmišlja, o devojkama i kako da se izbavim od učenja i zbrišem negde sa drugarima. Jedina razlika je u tome što su on i drugari imali pristup takvoj količini oružja od koje bi i Rambu pošla voda na usta. Pucali su po okolnim šumarcima u drveće ili neke zamišljene mete i sami pravili plastične eksplozivne naprave. Kakvih je moglo biti invaliditeta i smrtnih slučajeva ne smem ni da pomislim. Poneko je izgubio poneki prst. Moglo je biti i gore.
Kolona se presekla kod Dvora na Uni. Jedan deo naroda je prošao, pridružio im se Banijski korpus i oni su nastavili dalje. Drugi deo je ostao okružen od strane hrvatske vojske zajedno sa 21. Kordunaškim koprusom. Mladićev otac je ostao u okruženju. Neki su predlagali da se organizuje otpor. Kakav crni otpor, kako da branimo narod koji beži preplašen, ostavlja kola, traktore, kese, torbe, sve bacaju… Taj drugi deo kolone su kasnije u putu gađali kamenjem sa nadvožnjaka. Otkud im kamenje? Kažu da je kamenje bilo spremljeno na nadvožnjacima i da to nije bilo spontano organizovanje naroda. A narod ne pita odakle kamenje - uzme i gađa.
Stižu u Novi grad, nekad Bosanski Novi. Tamo imaju rodbinu, biće mirno, a on se nada kako će moći da se okupa na Uni. A kad su stigli krenu granate po Novom, gore tenkovi, bežanija, nema ništa od kupanja, beži dalje prema Banja Luci, tamo je malo bolje, ostaju 3 dana, opet neka rodbina, rođaka ima na zidu poster Kurta Kobejna. Kurt je godinu dana ranije prosvirao sebi mozak sačmarom. Ne zna Kurt šta sve živ čovek može da istrpi. On nije hteo da se mlati sa životom.
Ima ta jedna scena koja mi je pomogla da zauvek zamrzim pesmu Od Vardara pa do Triglava. Scena iz dokumentarnog filma Božidata Kneževića “Oluja nad Krajinom”. Nekoliko hrvatska vojnika svira u neku tamburicu, mlate nogama kao da igraju oro i pevaju tu prokletu pesmu dok odlaze prokleti Srbi prema prokletoj Srbiji, odlaze iz proklete Hrvatske koja prokleto radosno pljuje i psuje babe u crnim maramama ispod cirada , odlaze iz svojih prokletih domova, odlaze jer je prokleta bila ta ideja o RSK, prokleti su bili članovi vlade, polupismeni poslušnici prokletog Miloševića, jadnici koji su na kraju ostavljeni kad je samoubiostvena politika napuštena, umrla, satrulila i zasmrdela, kad su im okrenuta leđa i ostavljeni da sami podnesu posledice svega onoga što su godinama plasirali kao jednu jedinu istinu za koju je važno boriti se. RSK država u državi. Neće biti. Ne može da bude. Pukli ste. Možete na Kosovo da popravimo demografsku sliku. Možete gde god vam se hoće. Samo nećete u Beograd. Pozdravila vas Buba Morina u bundi i počela da planira kuda bi trebalo da ide bodljikava žica.
Pavlovića ćuprija. Policajci imaju naredbu da sve od 16 pa naviše što je muško ne puštaju u Srbiju, valjda da izgine još njih u izgubljenom ratu, šta znam. Majka izlazi iz auta i razgovara sa policajcem. Rekla je da će svog sedamnaestogodišnjeg sina za ruku prevesti preko mosta u Srbiju a taj pandur neka radi šta hoće. Pandur je negodovao. Auto stoji. Strinin sin je sakriven u autu. Leži sklupčan na zadnjem sedištu. Preko njega ćebe. Studira u Beogradu. Neće da bude topovsko meso. Je l’ ima ko da mu zameri? Mladić izlazi iz auta i polako peške prelazi most. Pandur gleda i ćuti. Ne reaguje. Za njim kreće i auto. Srbija.
Po dolasku u Srbiju potucanje od Aranđelovca kod raznih rođaka pa do Beograda, Nisu oni loše prošli. Ima ih koji su prošli puno puno gore. Oni bez nekih drugarstava i poznanstava i bez bilo kakve rodbine koja bi ih pomogla. A ima ih koji još žive u prihvatnim centrima. Promeni se 5 država ali činjenica da se svakoj fućka za to ne promeni se nikad.
Nikada nisam videla Kordun. Nikada nisam videla Plitvička jezera. Nikada nisam videla Petrovu goru ni slapove u Slunju. Fali mi samo da ih vidim svojim očima pa da sklopim sliku svega onoga što sam godinama slušala. 20 godina je prošlo, neke priče se pričaju sa istim žarom. Čula sam ih milion puta. Ne marim. Slušam opet. Da bi priče živele potreban je neko ko će slušati.
Priča o zavesama, francuskom ležaju, češkom kristalu, dečjoj sobi. Bio je divan stan. Neke stvari je majka prepoznala kod komšije u stanu iznad. Ne mari. Žali za nekom jaknom koju je u Aranđelovcu neko ukrao sa žice. Nisam imao u čemu u školu kaže mladić. A na nogama vojničke cokule. Jer druge obuće nema.
Nisam se obrij’o žarit’ će mi curu rekao je on te večeri svom društvu u nekom sklepanom kafeu Centar u Ruzveltovoj, gde je gazdarica nabavljala Karlovačko i gde se kartala bela. Društvo se smejalo. Tu su vam smeh i tuča za 5 minuta. Takvi su Krajišnici. Ako mi ne verujete svratite do Busija. Sad im je tamo enklava.
Bio je 20 februar 1997 godine. Dala sam poslednjih 20 dinara za ulaz u KST i piće. Je l’ verujete u ljubav na prvi pogled? Nisam ni ja. Našlo se nas nekoliko kod Više Poslovne i krenuli smo. Je l ima ko žvaku pitala sam. On je bio student prava, imao je tu žvaku i najlepše oči koje sam ikad videla. To veče su se dvojica drugara sa fax-a dogovarala da me muvaju. On nije bio jedan od njih, rečeno mu je da ne smeta. I poslušao je jer je ortak a ortacima se ne smeta kad su pikirali ribu. Ali nije imao izbora, bio je odabran. Igrala sam samo s njim i oko njega to veče. Nikog nisam primećivala. Išli smo do trafike po cigare. Pitala sam ga da li je za Miloševića. To je tad bio moj sistem eliminacije. Sve I da naiđe neko ko liči i na Bred Pita, bilo bi oooo Brede Pite jesi li ti za Miloševića? Pa nije on kriv... MURŠ! Uspešno je prošao taj jedini test koji sam imala spremljen. I pred vratima KST-a me poljubio. Pitala sam ga ima li devojčicu. Nemam. Pripita rekoh pa sad sam ja tvoja devojčica. Jesi, reče on. Takav jedan čovek s kojim se lako sve dogovoriš.
I tako se nađosmo mi, iz dva različita sveta. Kordunaš i Čačanka. Njegov deda, oslobodilac Beograda i nosilac silnih spomenica na odgovor da mu je devojka iz Čačka pita – I? Jesi pustio bradu? Nama je to bilo smešno. Slušali smo Prljavo Kazalište i bazali Beogradom. Uz njegove drugare naučila sam da ojkačim, mada ne baš dobro jer mnogo mora da se dereš. Čitali smo knjige jedno drugom naglas. Osporavala sam njegov ateizam on moje verovanje. Pili smo pivo u Kasini. Recitovao mi je najluđe krajiške pesme kojih je mogao da se seti. Trudili se da budemo dobri student i da se provedemo bez mnogo kinte. Išli na skupove protiv Miloševića. Izbeglice iz besmisla. Što ja da mudrujem kad Balašević na svaku temu ima prave reči.
Rekao mi je da je iz Karlovca što sam jedva nekako mogla da smestim na geografsku mapu u svojoj glavi. Jedno veče je došao vidno uzmeniren. Imam nešto da ti kažem. Svet mi se srušio. Neeee. A tako se dobro ljubi. Čekala sam. Reci, glumila sam da mi nije stalo i već se spremala da uzdignute glave napustim objekat. Nisam ti rekao istinu, ja nisam iz Karlovca.U jebote. Odakle li je? Ko li je? Boli me uvo. Može da bude i vanzemaljac. Reci. Ne znam kako da ti kažem. Pa reci jebote. Ja sam iz Vojnića, promrmlja da sam ga jedva čula. Iz čega?! Gde je to? Oko 25km od Karlovca, 50 od Zagreba. Jebi se konju jedan, suptilno rekoh, a zamalo da uzletim od sreće što neće da me nogira, šta je to, neko selo? Niiijeee seeelo! Je l’ imate semafor? Nemamo. Pa eto. Pokušao je da se namršti. Poljubila sam ga. I udala se za njega 12 godina kasnije. Jebi ga balkanski crtači mapa i etnički čistači, ne možete nam ništa. Mi smo na kraju ipak na dobitku.
Preuzeto sa bloga autorke.
