Ceo paket košta tri hiljade evra. Za te pare dobiješ: prevoz do Grčke, lažni pasoš, avionsku kartu. Sedneš u avion ovde u Atini i letiš dalje, za Evropu. Kad stigneš, tražiš azil. Mene su baš juče uhvatili.
Zašto? Zbog pasoša, diler mi je dao malezijski pasoš, ali nije to problem, nego je godina rođenja bila 1966. On je markerom prepravio šestice da izgledaju kao osmice. I prođem pasošku kontrolu na aerodromu, gospođa nije ništa videla ili se pravila da ne vidi, i već sednem u avion za Nemačku, kad – još jedna kontrola! Idu između sedišta i gledaju pasoše. I pandur me provali, kaže ajde sa mnom. Zamisli kakav baksuz! To se retko dešava, te kontrole u avionu. I ništa, uzeo mi pasoš i poslao me nazad u grad. Više sreće drugi put, to mi je rekao. Nije bio zloban. Neprijatno mu, zna da ne putujem iz zabave. Ali šta će čovek, možda bi me uhvatili tamo kad sletim pa bi on bio kriv, samo mu fali da dobije otkaz na ovu krizu. Odakle ti pasoš? Kupio sam. Njemu sve jasno, meni sve jasno, ništa lično, samo biznis.
Gde? Na Omoniji, tamo se kupuje i prodaje sve što je ilegalno u Atini. Plaćaš tek kada uspeš da odeš. Ma kakvo poverenje, sve ide preko garantne agencije. Ti daš pare agenciji, a diler tebi da pasoš i avionsku kartu. Ako uspeš da prođeš, agencija da dileru pare. Naravno, te agencije su ilegalne, ali imaju razgranate mreže i ozbiljnu profesionalnu etiku. Sudanci su najbolji ali su i najskuplji. Oni drže taj biznis. Sve je to samo biznis, na kraju krajeva.
Ako te uhvate, ništa ne plaćaš. Dobijaš novu avionsku kartu i pasoš. Evo, vidi. Kineski. Ma znam da ne ličim, ali diler mi je dao i ove naočare. Kako ti se sad čini? Otići ću kod frizera, treba mi ta kineska ravna frizura. I još ovako malo začkiljim. Nji hao!
Ja sam ilustrator i dizajner. Smišljam video-igrice – likove, scenografije, uglavnom FRP, avanture i takve stvari. Potom ih dizajniram i crtam. Ne pravim ratne igrice niti bilo šta sa pucanjem, to ne volim. Evo pogledaj, ovo sam ja pravio. Ovo je jedna gotova igrica, ovo je glavna junakinja, to sam radio za Japance, ona je samurajski superheroj, zato nosi kimono. I ove ljubičaste planine, tu se sve dešava, ja sam ih izmislio i nacrtao, ugledao sam se na stare kineske pejzaže. A ovo su ambalaže za mleko, to sam radio za Grke, još davno, tada nisam ni sanjao da ću jednog dana biti ovde i kupovati kineski pasoš. Ovo je storibord, je l' znaš šta je to storibord? Za jednu igricu koju sam pravio za jednu mađarsku firmu. Imam dosta posla, samo sada ne radim, sada sam se posvetio ovome. Laptop sam ostavio u Turskoj, poslaće mi prijatelji kad uspem da prođem.
Vidi, ovo sam nacrtao kada su me pustili iz zatvora. Pre toga sam pravio jednu manga igricu za Japance, i onda sam posle zatvora stalno sanjao mučenje i to se pomešalo sa tom igricom, i onda sam ovo nacrtao. Vidiš šta piše, mučna noćna mora. Fotkaj, samo pazi da se ja ne vidim na slici, da mi se ne vidi lice. Dobro je, može tako, može da se vidi malo. Od sutra sam i tako Kinez. I molim te nemoj nigde pominjati moje ime.
Ni zbog čega, kao i svi. Moj drug je bio u zatvoru jer nije pomogao na ispitu, na faksu, nekom svom kolegi studentu, čiji je tata pukovnik. Ovaj je rekao tati i tako je moj drug završio u zatvoru. I tamo su ga mučili jer je onaj budala pao na ispitu, mrzelo ga da sedne i nauči. Svakoga dana hapse ljude zbog gluposti. Bilo je oko deset uveče, čekao sam autobus da se vratim kući. U centru Damaska. I stane policija pored mene i pita me šta radiš. Reko, čekam autobus. Evo ako hoćete tu živi moj rođak pa ga pitajte. Samo su me udarili u glavu i strpali me u maricu. Ne znam kako biraju, možda zato što imam dužu kosu.
Kakav je zatvor? Ima u Siriji mnogo zatvora. Ja sam bio na trećem podzemnom spratu, dakle treći nivo ispod zemlje. Držali su me u ćeliji koja je toliko uska da ne možeš da sedneš. Samo možeš da stojiš, a iznad glave ti je sijalica koja se ne gasi. Kažu da su sirijski zatvori treći najgori na svetu. Prvi su ruski, drugi su turski, i onda mi. Ne, nisu me saslušavali, ništa me nisu pitali, samo su me držali tamo. Jednom dnevno ti ubace suv hleb i vodu. Nemaš neke potrebe da ideš u WC jer i tako ništa ne jedeš i ne piješ. To malo što moraš uradiš u ćeliji, pod sebe, jer ako ih zoveš da te puste u WC tući će te, zato ih niko ne zove. Moraš tako stojeći, nema mesta da čučneš.
Najteže mi je bilo to što nisam mogao da sednem, od stajanja jako oteknu noge. Stajao sam nedelju dana. Sve vreme sam čuo vrištanje iz drugih ćelija. Mene nisu mučili, samo su me držali tamo. Dobro, i to je neko mučenje, ali u odnosu na sve ono što sam čuo iz drugih ćelija znam da sam imao sreće. Tamo policajci imaju četrdeset godina iskustva u mučenju, dobro su ispekli zanat. Znali su i oni da sam niko i ništa, da ništa nisam kriv, da ne znam nikakve informacije i da sam sasvim beskoristan. A znali su i da bih brzo umro, zato što sam ovako mršav. Na kraju sam već bio u bunilu, to je kao da spavaš a ne spavaš, zamišljao sam da je to neka video-igrica i da ništa nije stvarno. Jednom je neki oficir došao u obilazak, otvarao je redom sve ćelije i kad me je video pitao me je šta sam skrivio. Čekao sam autobus. Onda je on rekao, ajde idi kući, i onda su me pustili i otišao sam kući. Posle par dana sam pobegao za Tursku, preko Libana. Onda sam živeo u Istanbulu i radio preko interneta da sakupim pare za ovo sada.
Moj ćale je nestao na samom početku rata. Možda je u nekom zatvoru, ali pre će biti da je mrtav. Zašto? Nema tu nikakve logike, ako očekuješ sistem nećeš ga naći. Posle je zvao neki čovek telefonom, već je bilo prošlo više od godine. Gospođo znamo gde vam je muž, reći ćemo vam za dvadeset hiljada dolara. Mama je spustila slušalicu, posle više nije zvao. Da nisam pobegao, ili bi me opet uhapsili ili bi me oterali u rat. Pre nego što su me uhapsili čekao sam poziv. Samo je pitanje ko će pre stići do tebe, vojska ili policija.
Probaću još nekoliko puta avionom, a ako to ne uspe onda ću sesti na brod za Italiju. To mi je plan B. Imam i plan C, to je da idem preko Makedonije i Srbije, to je najgora opcija. Granica Makedonije i Grčke je opasna jer u tim planinama haraju afganistanske bande. Otkud Afganistanci? Nemam pojma, oni drže taj biznis tamo, pljačkaju imigrante. Sve je to samo biznis, za njih. Za nas je život, ali i taj život je nečiji biznis. Ubiju te i uzmu ti sve što imaš, i bace te tamo u neki kanjon. Već je gomila Sirijaca poginula u makedonskim planinama. A sem toga, kako dalje? Čuo sam da Mađarska podiže nekakav zid oko Srbije.
Nikad ne znaš kad može izbiti rat. Eto, bio si u Siriji tolko puta, i kako ti je izgledalo? Kad izbije rat, samo te pare mogu spasti. A nekad ni pare. Okej, nekad imaš i sreće, recimo što je more bilo tako mirno, vedro nebo i ravna voda, u daljini smo videli obalsku stražu ali izgleda da oni nas nisu videli. A imao sam i sreće što sam ovde naišao na vas pa ne moram da spavam u parku. Ovde su parkovi opasni za spavanje. Dobro je ovo što radite, pomažete ljudima. Vidim i da nisam jedini Sirijac u kući.
Ne znam, svašta se priča. Recimo, priča se da policija dobija neke tablete od kojih postaju još okrutniji. Naravno, može biti da je sve to rekla-kazala, narod je uplašen pa svašta priča. Možda im je i alkohol dovoljan, ali kažu da im daju i vijagru, da od vijagre postaju agresivniji. Takođe se priča da su vojnici dobijali vijagru kada je rušen Homs, da bi bili stalno napaljeni i da bi želeli da siluju žene. Potpuno su podivljali. Medije to ne zanima, Sirija je već svima dosadila, sad je glavna stvar grčka kriza. U pravu si, možda je to izmišljeno, to za vijagru, ali pričao sam sa mnogo ljudi koji su bili tamo i sve to videli i oni mi se kunu da je tako.
Nijedna strana nije dobra. Zato taj rat i ne može da se završi. Na čiju stranu da staneš, za koga da se boriš? Ko god da pobedi, ne valja. A pored toga, svi prodaju oružje za rat u Siriji, i svima je u interesu da se taj rat nastavi. Sve je to samo biznis, naravno. U početku, kada je to počelo kao revolucija protiv diktature, ja sam bio za revoluciju, ali sada više nemaš za koga da budeš. Više niko nije tvoj, nema tvojih, nema tvoje strane. Na tvojoj strani si još samo ti, i možda par prijatelja i članova porodice, a posle se i oni rasture, nestanu negde. Nijedan Sirijac ti neće pomoći, ma gde u svetu da se sretnete, niko ti neće pružiti ruku zato što ste iz iste zemlje. Jer su svi – neko pre, neko kasnije – došli do istog zaključka: ne postoji tvoja strana, ne postoje tvoji, postojiš samo ti i tvoj život koji je lako izgubiti, i zato se boriš samo za sebe, boriš se da što duže imaš taj svoj život.
Nemaš za koga da navijaš, ali nemaš na koga ni da se ljutiš. Nijedna strana sad ne sme stati. Ko prvi prestane da puca, gotov je. Zato niko ne prestaje. Nema predaje, predaja je masovna smrt. Pobeda? Niko nije ni blizu dovoljno jak da bi mogao pobediti sve ostale, ali hajde da zamislimo i taj scenario. U tom slučaju pobeda je masovna smrt svih ostalih.
Leto je, to je dobro. Trebalo je ranije da krenem, još proletos, ali sam morao da zaradim novac za ovo, završavao sam grafiku za neke igrice. Sad ovo moram obaviti pre zime. Leto je najbolje za putovanja.“
—
Razgovor vođen 18.07.2015. u Putničkoj kući Kluba putnika u Atini.
