Lako bi se sporazumili, »Helou, mister, đigi-đigi?«, oni bi rekli »Jes, jes, đigi-đigi«, onda bi ji mi odveli i dobili bi i koji španjulet oli čagod munite, ka proviziju
– Je, kao mladi nismo volili škripu čizama, cokul, silu, naredbe, befele, policjote, ali volili smo se zajebavat, na karte bacit, cure vatat, sa mornarima popit, kurbe ćirit. Sićan se, iša san u Realnu gimnaziju, doli kraj Đardina. A u Đardin su i onda bile kurbe, pa smo ji znali ćirit, dišpete činit. Ovi stariji su jebavali, a mi mlađi zajebavali, razumiš? Pa ja san na kurban zarađiva šolde pri nego san ji na nji trošija!
Kako?
– U to su ti vrime u Split dolazile strane flote, veliki ratni brodi, a ja san uvik volija brodove, bracere, jedrenjake. Kad san bija dite, a glad je bila, mižerja, ja bi odija u porat i uvik bi se na kojemu brodu našlo malo gulaša, brujeta. Kasnije su me već i zvali da dojden na žmul vina, mašit se malo s njima.
Prvi seks
A kad bi došla strana flota, ingleška, mi dica čekali bi mornare da đigu i vodili ih u kurbe, sve smo mi već znali, di su one grezije, cinije, a di su fine, čiste, skupje. Lako bi se mi s njima sporazumili – »Helou, mister, đigi-đigi?«, oni bi rekli »Jes, jes, đigi-đigi«, onda bi ji mi odveli i dobili bi i koji španjulet oli čagod munite, ka proviziju, je li. Al puno boji posal bija bi odvest ji kod nezavisnih kurbi – a bilo je i taki, znaš, koje su operirale samostalno – jer bidu proviziju platili i mornari ča san ji doveja i kurba ča san jon ji doveja, razumiš? A onda, kasnije san zarađiva i ka učitej plesa!
Gdje ste to naučili?
– Di san naučija? A šta ćeš govorit, svašta san već zna, ludovali smo, skitali se. U File Jutoga je bila plesna skula, učija san gospoje plesat. Onda, tamo su i mornari iz Divulja dolazili balat. A jema je i dvi kurbe. Sićan se, jedanput su mu došla četiri mornara, onda je mene zva, pa san mu ja bija treća kurba. Učija san ji balat ka žensko, razumiš?
Paralelno s gimnazijom, u tom ste malom splitskom polusvijetu mornara, svodnika i kurbi učili i školu stvarnoga, grubog života? A čini se da vam je dobro išla?
– I koja skula! Tu san naučija da je među kurban bilo poštenijih žena nego po bogataškim palacima, a među lupežima časnijih judi od sve splitske gospode. Puno san naučija o judima, o malome, dobrome i pokvarenome svitu. A onda, tu, u File Jutoga, prvi put san i jeba! Bili su doveli niku malu, Beograđanku. Već san ja odija na kurbe, reka san ti, bala š njima, vodija jin mornare, ali nisan nikad pri jeba. Odili bi nas tri-četri muškardina, onda bi, ono, da nas vide prijatejice iz gimnazije, isprid kažina razgovarali sa kurbama, pravili se važni, skupjali deset dinari za jebat. Bili smo ozloglašeni, znaš, govorilo se: »Oni su ti kurbari«, razumiš. Onda je jedan dan File doša i reka: »Mali, dojdi ovamo!« I onda san prvi put jeba... otu Beograđanku.
Tako ste u toj školi uspješno maturirali. Onu službenu maturu, u gimnaziji, odgodio je, međutim – rat?
– Je, sićan se ka sad, jedno jutro sprema san se za poć na školsku misu kad su pale prve bombe, talijanske. Rat! Nismo mi ni razumili ča se događa, konfužjun je bija, šušur, čudan niki straj, jugoslavenska vojska se kupila iz grada, a mi smo se zajebavali da je rat doša u pravo vrime, da ne moramo maturu polagat, je li. A onda san jedan dan svatija da je vrag odnija šalu, svatija san kakvo je zlo, ludilo sašlo među jude.
Prvi posao
Odili smo ceston kraj Mimica ja i jedan prijatej, kad se isprid nas zaustavi auto. Izlazidu iz auta dva mladića, vidin – pijani su, bauljaju, i nude nas konjakon. Dajen ja bocu ovome mome prijateju: »Drži, Vojko, ti prvi«. A oni skočili, ražestili se, izvadili livorvere. »Oli si ti Srbin?« Razumili su da mu je ime Gojko, razumiš? »Oli si ti Gojko Srbin?« »Nisan« – govori – »Ja san Vojko, Vojko... Hrvat san ja!« A? Da je bija Srbin – adio! Bilo je to deseti travnja četrdeset prve.
Jeste li tada, nakon nikada proslavljene mature, našli i neki posao?
– Jesan. Vidiš, interesantno je da san ja još ka gimnazijalac sanja da buden novinar, puno san čita, novine – a bilo je u Dalmaciji između dva rata puno novina – onda libre, Uvodića san čita, on me bija drag. I onda, kad je počeja rat, moj zet Kulenović jema je štampariju, pa san u njega radija ka tipograf. I prvi dan kad san doša radit, umrla mi je baba, imala je skoro sto godin, i ja san joj sastavija osmrtnicu. To mi je bija ka prvi posal. I prvi objavljeni tekst, i prvi »pošteno« zarađeni dinar.
Na što ste ga potrošili?
– A isto, lipo san ga trošija, na poker, na vino, kurbe...
U Partiju se nikad niste upisali?
– Ne. Ja san bija jedini kojega nisu ni zvali! Bija san konfliktan, nisan sluša direktive. Šta ću in ja?
