Kada bi ovih dana prosečno obaveštenog Srbina neko pitao: “Znate li oko čega se vode ovi pregovori u Briselu”, sigurno bi se našao bar jedan koji bi tačno opisao stanje stvari: "Kol’ko ja kužim to, oni se otcepili, a Vučić im kao ne da".
S tim što Marko Đurić, šef nekakve Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kuži sasvim suprotno: on misli da smo se mi otcepili, a oni nam kao ne daju.
Đurić Marko je inače osoba talentovana da sve stvari ispriča jednoličnim tonom spikera koji čita izveštaj o vodostaju na Prvom programu Radio Beograda, pa već posle 30 sekundi njegovog obraćanja Srbi menjaju kanal, što ne znači da Srbe boli uvo za Kosovo i Metohiju, već ih više boli uvo za izveštaj o vodostaju u Briselu.
Tako da su svi bili iznenađeni kada je ovih dana Đurić Marko uleteo u naše televizore, ushićen:
-Ljudi, pobedili smo Kosovo 5:0! - bio je oduševljen ko onaj kafedžija sa Čubure koji je pre 85 godina, u nedostatku televizora, ekskluzivno doznao da smo u Montevideu pobedili Brazil 2:1.
-Ko je dao golove?
-Premijer Vučić glavom u 13. minutu, potom premijer Vučić levom nogom u 27. minutu, onda premijer Vučić desnom rukom pod prečku iz voleja... - vikao je Marko.
-Ko je dao četvrti?
-Premijer Vučić iz kornera!
-A peti?
-Premijer Vučić sa pola terena!
-Daj da ga prodamo Mančester junajtedu!
-Kosovo nije na prodaju!
-Ma dobro, znam to! Mislio sam, premijera Vučića da prodamo Mančesteru!?
-Ni premijer Vučić nije na prodaju! - bio je odlučan Marko Đ.
Rezultat pregovora u Briselu, dakle, pokazao je jednu stvar: Kosovo je, izgleda, primljeno u FIFA, što je loša vest, dok je dobra vest da imaju takve kršine od fudbalera da i premijer Vučić može da im zabije pet komada.
I kao što je Gari Lineker posle poraza od Nemaca 1990. izjavio : "Fudbal je veoma jednostavna igra u kojoj 22 igrača trče za loptom 90 minuta, a na kraju uvek pobeđuju Nemci”, tako je i Marko Đurić potvrdio da su briselski pregovori jednostavna igra u kojoj 22 pregovarača trče za Federikom Mogerini, a na kraju uvek pobedi premijer Vučić.
Samo je Isa Mustafa, u očaju zbog katastrofalnog poraza, citirao Fadilja Vokrija iz vremena kada je ovaj još igrao fudbal: “Ova noć nije bila moj dan”.
Kao specijalnog izveštača sa pregovora u Briselu trebalo bi ubuduće slati Milojka Pantića. Pa da svaki Dnevnik 2 RTS počne izveštajem iz Brisela čuvenom Milojkovom kovanicom: “Prijatelji fudbala, dobro veče”.
-Pored mene je gospodin Pederesen... – rekao bi Milojko, a onda bi kamerman proširio kadar, pa bismo desno od Milojka ugledali mrku facu premijera Vučića.
-Premijer Vučić! - ispravio bi namrčeni premijer Vučić nasmejanog Milojka.
-Izvinite gospodine Pedersen, pored mene je premijer Vučić – ispravio bi se i Milojko, naširoko slavan zbog sličnih lapusa & bisera, poput onog na utakmici Jugoslavija - Iran: “Na teren upravo istrčavaju Peruanci”, ili onog kada ga je iznervirao norveški sudija Rune Pedersen, pa je rekao: “Gospodine Pedersen, zaista zaslužujete takvo prezime”.
Zapravo, ako bi Milojko Pantić prenosio briselske pregovore, niko ne bi morao da nasilno upada ispred kamere i viče “Vučiću, Pedersenu”. Pošto bi to garantovano uživo u programu rekao Milojko, naš poznati lapsusar.
Kada je potpisan “Brisel 1”, premijer Vučić je bio u životnoj fazi “Rambo 2”. Sada, kada je potpisan “Brisel 2”, premijer Vučić je u životnoj fazi “Rambo 3”. Tako da je s pravom stečen utisak da je “Brisel 2” potpisao naš premijer “Rambo 3”.
Već tri godine, naime, svaki povratak iz Brisela liči na kafansku ispovest Džona Ramba posle maltretiranja slabijih od sebe.
- Uđe Tači, ja ga pljunem preko stola, prospem mu kiselu vodu u krilo, uzmem njegovu kafu, kažem mu: „Ova kafa je isto moja kolko je i tvoja“, onda on ode u klozet, ja ga zaključam u klozet, posle je Mogerinijeva zvala domara da razvaljuje vrata, ja mu za to vreme izbušim gume na kolima, iščupam retrovizor, polomim brisače, pa nateram jednog goluba da mu se pokenja na krov službenog vozila Vlade Kosova... - opisuje, otprilike, te historijske susrete premijer Vučić, Rambo 3.
- Bravo, majstore. A jeste se rukovali vi i Tači i vi i Musatafa? - pitaju ga znatiželjni novinari.
- Ma koji rukovali, kad sam ih video, odma' sam im zviznuo šljagu, džukele, bre, došle u Brisel da mi se kurče...
- Znači, niste se rukovali?
-Ma gde rukovali, bre, držo sam ruke u džepovima, u inat, tuko sam ih samo nogama. Da ne prljam ruke...
Otkad je Vučić počeo da brani Kosovo iz petnih žila na prvim borbenim linijama EU institucija, naprednjaci, ex radikali, više se ne pozdravljaju tradicionalnim usklikom “Dogodine u Prizrenu”, već “Dogodine u Briselu”. Naprednjaci su na prvi pogled malko tupava grupacija ljudi. Zalažu se za sve protiv čega su se borili. Jedini Albanac koga su redovno viđali dok su bili opozicija, bio je onaj Ajdemi Popuši iz “Kursadžija”, šaljivdžija sa naprednjačkih predizbornih mitinga, pa nije ni čudo što misle da su pregovori iz Brisela onaj vic: sede Srbin i Albanac u Briselu, ne znam tačno šta je u međuvremenu bilo, ali je na kraju pobedio Srbin. Ha, ha, ha, je l' ovaj dobar?
Pa je od naprednjačke taktike: “Nikada nećemo priznati Kosovo”, nastala nova, veoma originalna taktika: “Nikada nećemo priznati da smo priznali Kosovo”.
Sa druge strane, Borko Stefanović, lider opozicije u Demokratskoj stranci, požalio se ovih dana da bi njega i predsednika Tadića naprednjaci svojevremeno obesili na Terazijama da su potpisali u Briselu ono što je Vučić potpisao. Ali, dodao je, oni nemaju nameru da obese Vučića, valjda jer je taktika srpske opozicije strpljivo iščekivanje da se Vučić obesi sam.
Vučić od pre pet godina, istina, obesio bi aktuelnog Vučića na sred Terazijama, ali Vučićeva taktika liči na onu: “Idem da se obesim, odmah se vraćam”.
Tako da nije isključeno da će se svi iz opozicije uskoro kolektivno obesiti. Vučiću oko vrata.
