Prazna i izgažena plastična flaša sa previsokim mišljenjem o sebi izigrava loptu. Sa jedne strane je mršava devojčica stara oko deset godina.
Meč je tvrd, borba se uglavnom odigrava na sredini terena. Nakon nekoliko minuta nije bilo promene razultata. Ubrzo dolazi do prvog prekida igre. Devojka u crvenoj majici, suknji od teksasa, nosom koji bi parao oblake da ih ima i nekom napetošću koja se skućila na njenom licu je u prolasku kroz park našla da prođe baš preko terena.
Prošla je, meč se nastavlja. Devojčica igra na snagu, dobro gradi flašu i posle toga driblinzima tela pokušava da izbaci malog flekavog. Krenula je levo, dečak ju je pratio, ali i ostao tamo kada je ona napravila brz zaokret u desno. Sama je pred golom, ostalo je samo da ćušne flašu u mrežu. Muk. Dečak pokušava da je stigne. Uzalud. Devojčica vodi, 1:0.
Navijači baš i ne luduju, njih šestorica najbližih terenu – spavaju. Tada je došlo do drugog prekida igre. Trojica hajduka, takođe ne starija od deset godina, iskoristila su nepažnju fudbalera i partizanski, na juriš, uletela i zauzela drugi gol. Delovalo je kao da devojčica nakon toga nagovara svog do pre nekoliko sekundi ljutog rivala da odu tamo i suprotstave im se. Nije na to pristao.
Skoro je ponoć. Oni koji maju šatore smestili su se u njih, oni koji nemaju leže na kakvim najlonima, kartonima i platnima. Na onoj strani terena na kojoj bi trebalo da je južna tribina počela je nova atrakcija, novinarka se sprema za uključenje uživo u program. Iza kamere je 20 ljudi. Trojica sa strane izigravaju stražare i ne dozvoljavaju nikome da prođe iza nje.
„Strašno je, stvarno je strašno. Šta će ljudi, beže od rata“, kaže fotograf Andrej iz Maribora nakon što je nekoliko puta školjcnuo u pravcu ekipe okupljene oko kamere.
Kaže bili su na Đevđeliji, došli su nakon toga u Beograd, pa idu za Kanjižu i mađarsku granicu. Novinarka je počela svoju priču. Jedan džek u crnoj polo majici u kojoj ima dobrih 100 kila je zaobišao njene čuvare i nonšalantno, kao da ne zna šta se dešava, prošao odmah iza nje.
„Užasno je, pogledaj ih, pogledaj na čemu spavaju“, rekla je novinarka po imenu Ala koja kaže da dolazi iz arapskog sveta. Snimatelj pakuje svoju skalameriju, a njoj se na licu vidi koliko ju je sve što je videla pogodilo. Ipak su to možda i neki njeni zemljaci.
Na južnoj tribini terena je i jedna sirijska porodica. Ima ih skoro deset. Jedan od muškaraca sa više rukama i nogama nego jezikom objašnjava da ujutru odmah idu za Mađarsku.
„Da, da, da, ali vlada u Jordanu nije kao vlada u Siriji“, levo od njih traje politička debata trojice mladića na engleskom. Rasprava je i sa severne strane, samo što se tamo ne može čuti engleski, samo jezici arapskog sveta i srpski – braća Romi su se umešali. Došli ili se tu samo zatekli, tu su, sa njima, druže se.
Mnogi odavno spavaju. Nekoliko ljudi leži sa glavama odmah do stanice na koju se autobusi vraćaju. Dakle idu njihove glave, trotoar, klupa za putnike, autobusi, pa zdrav vazduh koji izlazi iz njih. Tim redosledom, sve u tri, četiri metra.
Na onoj strani parka koji gleda na Karađorđevu ulicu, odmah do trotoara, spavaju dečak, devojčica i njihova majka ili kakva tetka. Dres Reala iz Madrida se pravi da je njegova pidžama, dok ona spava u pozi kao Supermen dok leti, samo sa obe ruke napred. Pritom čvrsto drži neku plastičnu igračku.
Sa druge strane Karađorđeve, u parku kod Ekonomskog fakulteta koji nije poznat po fakultetu je i dalje veoma živo. Odmah iza one garaže je fast fud u čijoj bašti su sva mesta popunjena, a malo napred, kod centra parka, je i ekipa od desetak ljudi kojima se ne spava. Upućuju na jedinog od njih koji zna engleski, glavnog pregovarača ekipe.
Na pitanje kako se zove prvo što kaže je: „Imam Fejsbuk, Instagram, Tviter, šta god želiš“.
Čitava njihova ekipa je iz Iraka, kažu došli su preko Turske i Bugarske za koju prvo pregovarač, pa onda i svi ostali kada su shvatili o čemu priča, pokazuju onaj znak koji gladijatori nikako ne bi voleli da vide. Za mlađe – obrnuti lajk.
„Beograd je dobar. Beograđani su dobri prema nama. Tu na ovoj pijaci ljudi nam sve lepo prodaju kad tražimo nešto“, ističe pregovarač, Arbast Mira, navodeći pre toga da je popio malo vina pa je zbog toga ležao na klupi.
Nekoliko dečaka se u blizini juri. Jednog su stigli i mučenjem metodom čvrge pokušavaju da ga nateraju da prizna nešto. Najmanji među njima, harambaša, nepristojno gestikulira i smeje se. Neko će, po svemu sudeći, na kraju plakati.
Sa druge strane parka, kada se prođe šator gde ispod planine majici, pantalona i džempera, vire mali i domali pristići noge koja je prešla kilometara više nego što je dana doživela, u spas je pritekla jedna beogradska neznana junakinja.
Sa dečkom/bratom/drugom deli porcije hrane jednoj porodici. Dečak u vojničkom šortcu podignutom do pupka, majici na bretele i kaišom tako stegnutim da preti da ga pretvori u broj osam, traži viljušku. Podelili su se što su imali i krenuli kući.
“Kupimo im tako ponekad hranu i donesemo da imaju ljudi šta da jedu”, kaže ne odavajući svoje ime jer “ne radi to zbog toga”.
Lepa je, boja očiju joj se ne vidi zbog mraka, a kosa joj je smeđa. Nosi sivu majicu na crne tufne i farmerke.
“Kupili smo im juče 50 porcija, stali su svi lepo u red i dobili koliko smo imali”, kaže ona.
Dalje niz Karađorđevu ulicu noć provodi policijski kombi koji je upravo dobio posao kada se autobus zaustavio pored njega. Kako izgleda, jedan od putnika, domaći Herkul, na neki način je uspeo da iščupa srednja vrata. Vozač je video policiju, stao i to bi za Herkula bilo to kada je reč o vožnji.
Prekoputa glavnog ulaza u Železničku stanicu, tamo gde autobusi okreću, sedi petorka koji deluje kao da vaga šta joj je činiti. Jedina devojka među njima je lice stavila u dlanove, a dlanove u svoje krilo i tako savijena provela neko vreme.
Na sledećoj klupi su već dvoje tinejdžera koji rade ono što tinejdžeri na klupama rade. Tu, na ćošku (a gde drugde) sa Nemanjinom je grupa poznavalaca fudbala, politike i svega što je potrebno. Društvo im prave staklene flaše brojnije od njih, metalni čepovi i zid zgrade na koji se po potrebi naslone kada im ravnoteža zabode nož u leđa.
U obližnjem motelu koji u prizemlju ima i piceriju kažu da su puni.
“Ma, brate, normalni ljudi skroz, nikakav problem, kao bilo koji drugi ljudi”, kaže konobar, dodajući da ljudi samo treba da dođu i uveriće se da je tako.
Njegove reči ponavlja i dečko koji radi u fast fudu, kao i jedan od taksista ispred Železničke stanice.
“Vozim ih po gradu, gde god hoće. Normalni ljudi skroz”, ističe on, dodajući na pitanje da li ih vozite do granice: “Ja ne”.
Na samo nekoliko metara od glavnog ulaza na Železničku na podu sede četiri momka i igraju karte dok jedan njihov drug spava.
Prema rečima Abasa, jedinog koji zna engleski, dolaze iz Palestine i odmah ujutru idu za Mađarsku.
“Beograd je dobar i Beograđani su dobri prema nama”, ponavlja Abas reči pregovarača iz Iraka, dodajući da ne ume da objasni koju igru igraju. “Gledaj pa ćeš naučiti”.
U parku u kojem se nedavno nastanio Gavrilo Princip već ima manje ljudi. Tu je jedna porodica čija većina članova spava. Samo jedna žena, deluje kao majka, bdi nad ostalima. Ko zna šta je sve prošla, koliko vode, žica, policije i vagona. Hoće li biti tako budna do zore? Sviće za koji sat.
Možda je onaj poznati beogradski mrgud mislio baš na nju kada je rekao da su oni koji su imali sreće da se probude u Beogradu dovoljno postigli u životu?
